„U Srbiji ne bih menjao ništa osim jednog: doveo bih stručnjake iz Švajcarske da ovde uspostave pravni sistem koji se tamo primenjuje i da obezbede da on i u Srbiji funkcioniše kao švajcarski sat“, opisuje Aleksander Grunauer, direktor švajcarskog programa „Reforma poreza na imovinu“, kako bi izgledao spoj između njegove dve domovine: Švajcarske u kojoj je rođen i odrastao i Srbije u kojoj se toliko odomaćio u poslednjih petnaest godina da je ovde zasnovao porodicu. Kada bi sada trebalo nekom kolegi sa zapada Evrope da opiše Srbiju u jednoj rečenici ona bi glasila: „Ovde je sve mnogo ličnije, ljudski momenat je izuzetno prisutan, ako se ponašate ljudski, svi će vam iskreno uzvratiti srdačnošću“.
Aleksander Grunauer je primer da čoveka ne možete „smestiti“ samo u zvaničnu biografiju. Ona glasi da je rođen u Švajcarskoj, da je u Cirihu doktorirao u oblastima političkih nauka, međunarodnih odnosa i ekonomije.
Poslednjih petnaest godina živi i radi u Srbiji, tu je zasnovao i porodicu. Radio je za fondaciju Konrad Adenauer, Nemačku organizaciju GIZ, a sada radi za švajcarsku organizaciju Helvetas kao direktor programa „Reforma poreza na imovinu“ koji se sprovodi u saradnji sa 44 opštine iz Srbije.
Ko je Aleksander Grunauer i van zvanične biografije?
Neko ko se povezao sa Srbijom još kada je njegov otac Švajcarac došao ovde poslom i upoznao buduću suprugu. Neko za koga je tokom školskih raspusta Srbija bila bezbrižna zemlja, „Zlatibor, baka i detinjstvo“. Neko ko se kao mlad čovek zalagao za Srbiju u Švajcarskoj i onda kada se bezbrižnost letnjih raspusta preokrenula u tragediju koja je pratila raspad bivše Jugoslavije. Neko ko je emotivno bio vezan za Srbiju od rođenja, ali ipak nije znao da će ovde jednog dana dobiti posao, ostati tolike godine, oženiti se i dobiti ćerku, naučiti da peče roštilj, paprike, rakiju…
BIF: Ljudi iz Srbije većinom vide Švajcarsku kao „obećanu zemlju“ a Vi ste došli iz Švajcarske da živite u Srbiji. Zašto?
Aleksander Grunauer: Kad sam završio fakultet i počeo da radim u Švajcarskoj, shvatio sam da je moj život tamo apsolutno predvidljiv – mogao sam da vidim kako će se on odvijati sve do penzije. Takva perspektiva mi se nije nimalo dopala, iako znam da za mnoge ljude ovde to zvuči kao privilegija. Želeo sam da radim negde u inostranstvu, što je na neki način bio moj cilj još tokom školovanja, budući da sam studirao međunarodne odnose.
BiF: Kako je to inostranstvo na kraju postalo baš Srbija?
Aleksander Grunauer: U Bernu se održavala konferencija o raspadu bivše Jugoslavije, na koju sam otišao zbog ličnog interesovanja za tu temu. Tamo sam upoznao predstavnike fondacije Konrad Adenauer i ispostavilo se da oni traže stručnog saradnika u svom predstavništvu u Beogradu. Tako sam pre petnaest godina došao ovde da radim.
Zemlja kojoj nije teško osećati pripadnost
BiF: Kako biste opisali Srbiju iz tog vremena?
Aleksander Grunauer: U to vreme još su se osećale posledice bombardovanja. Ja sam na neki način bio „egzotika“, jer tada nije bilo puno stranaca ovde. Moj utisak je bio da su ljudi bili željni da upoznaju neke druge, koji nisu oni sami, ljude koji dolaze sa strane i trude se da razumeju i ovaj narod i ovu zemlju. Ljude kojima je stalo do Srbije, koji su otvoreni za drugačiju sliku od one koja se nametala u svetu. Ja sam pokazivao da mi je iskreno stalo upravo do toga i bio sam izuzetno prihvaćen.
BIF: Ipak neki stranci koji duže borave u Srbiji kažu da su ljudi srdačni prema strancima samo dok su u prolazu, ali da postaju nepoverljivi ako se ovde i nastane. Kakvo je Vaše iskustvo?
Aleksander Grunauer: I ranije, kada sa povremeno dolazio i sada kada ovde živim tolike godine – ljudi su podjednako srdačni i otvoreni i ako bih trebao da objasnim nekom strancu šta je to što suštinski čini ovu zemlju, izdvojio bih upravo to. Ljudi u Srbiji apsolutno nisu ksenofobični. Čak sam se toliko odomaćio da sada i ne primećujem neke stvari koje primećuju oni koji dođu nakon dužeg odsustva. Na primer, u centru Beograda grad je čistiji, voze se bolji automobili, standard je veći…
Nauči jezik da bolje razumeš zemlju
BIF: Govorite engleski, nemački, francuski, ali ste odlično naučili i srpski. Znate čak i ćirilicu. Šta Vas je motivisalo da tako dobro upoznate srpski jezik?
Aleksander Grunauer: Moje poznavanje jezika je bilo loše u početku, a pošto sam prvo živeo u Kraljevu gde engleski ne prolazi tako dobro kao u Beogradu, bio sam dodatno motivisan da naučim jezik. Imao sam jako veliku podršku ovdašnjih ljudi u tome, baš zato što sam se trudio da naučim srpski da bih se više zbližio sa njima, da Srbija i na taj način postane deo mene, da je bolje razumem.
Ljudskost je to što privlači strance
BIF: Kako biste sada, kada ste prošli Srbiju uzduž i popreko uporedili život ovde sa životom u zapadnim zemljama?
Aleksander Grunauer: Kada sam tek došao da radim u Srbiju, moj prvi utisak je bio da su ljudi ovde, uprkos svemu što su preživeli, srećniji nego u Švajcarskoj. Ljudi sa Zapada kada dođu ovde kažu da se osećaju slobodnije jer nije sve utegnuto kao u njihovoj zemlji.
U Srbiji, ako se ponašate ljudski, svi će vam iskreno uzvratiti srdačnošću, bilo da je to žena koja radi na kasi, konobar ili policajac.
U Švajcarskoj, imaćete korektnu uslugu i to je to. Ako su, recimo, sva mesta u nekom restoranu zauzeta, niko se neće potruditi da vam kao u Srbiji ipak nađe neki sto. Ovde od vašeg ponašanja mnogo više zavisi, sve je mnogo ličnije. Tako da je taj ljudski momenat izuzetno prisutan i u pozitivnom a ponekad i u negativnom smislu.
Solidarni u nesreći, nekorektni u miru
BiF: Šta je negativna strana društva koje prvenstveno funkcioniše na ličnim vezama?
Aleksander Grunauer: Ono što je za stranca, koji je privilegovan, osećaj slobode, za veliku većinu ljudi ovde je veliki problem jer ne mogu da se oslone na sistem koji jednako štiti prava svih. Na primer, šta sve ovde mora da trpi običan čovek kada se obrati državi za standardnu uslugu jer ga sistem ne štiti od pojedinca koji se prema njemu odnose bez trunke poštovanja i ne zaslužuju da rade taj posao.
Moram da priznam da mi ni posle ovolikih godina koje sam proveo ovde i dalje nije jasno kako jedan narod koji je podneo tolike žrtve u svetskim ratovima, koji u najtežim trenucima kao što je bilo NATO bombardovanje može da bude toliko međusobno solidaran, sada, u miru, ne može bez ljutnje da se dogovori nekada i oko najobičnijih stvari.
Zašto se ljudi ponekad ponašaju neljudski jedni prema drugima u prodavnici, prevozu, na ulici, a imali su snagu da probleme rešavaju na mnogo razumniji način u situacijama kada nisu znali ni da li će ostati živi?
Velike klasne razlike mana života u Srbiji
BiF: Da li pored ovoga što ste naveli ima još nekih stvari koje Vam je teško da prihvatite?
Aleksander Grunauer: Način na koji se tretira ogroman socijalni jaz u društvu. Naravno da i u Švajcarskoj ima velikih socijalnih razlika, ali tamo je veoma razvijen sistem za socijalnu podršku, a čini mi se da se ovde ta tema zaobilazi na svim nivoima. Jako mi teško pada da uživam u sopstvenoj sreći kada vidim ljude koji uzimaju ostatke hrane iz kontejnera, spavaju i smrzavaju se do smrti na ulici.
Imam utisak da je ovde došlo do svojevrsne rusifikacije u tom smislu, ljudi koji su se enormno obogatili preko noći razbacuju se svojim novcem i potpuno su neosetljivi na patnje drugih. Zalaganje većine ovdašnje finansijske elite u ime društvene odgovornosti postoji samo u tragovima.
Mi možemo da zatvaramo oči i okrećemo glavu, a možemo i nešto da učinimo. Dakle, to je pitanje za sve u društvu – za državu, socijalne ustanove, crkvu, preduzeća, pojedince – na koji način može da se pomogne najsiromašnijima? Jer ta pomoć nama ne oduzima puno, a nekome može puno da znači.
Kako razmišljaju donatori
BIF: S obzirom da ste radili na mnogim projektima u Srbiji, koliko su po Vašem mišljenju teme na kojima insistiraju donatori u skladu sa onim što ljudi ovde doživljavaju kao najvažnije probleme?
Aleksander Grunauer: Donatori imaju svoje teme za koje smatraju da su važne, koje mogu ali i ne moraju uvek da se poklope sa interesima lokalnog stanovništva.
Recimo, u zemljama kao što su Kina i Indija, odbijaju programe za koje procene da im ne odgovaraju, a to se ovde po mom iskustvu ne događa. U praksi, mislim da najviše zavisi od onoga ko bi taj program trebalo da sprovede – da li to doživljava kao usputnu stanicu u svojoj karijeri, do nekog sledećeg projekta u nekoj drugoj zemlji, ili mu je zaista stalo da nešto uradi.
U ovom drugom slučaju, kada dođete kao stranac koji ne zna mnogo o ovoj zemlji, presudno je kakve ćete saradnike izabrati u lokalu i da li ste spremni da im date poverenje, da čujete njihovo mišljenje i predloge i da onda, ako se pokaže potrebnim, insistirate kod donatora da se neki delovi projekta bolje prilagode stvarnosti.
Ja sam imao sreće da radim sa odličnim profesionalcima, koji su pre svega i dobri ljudi, i svi zajedno smo se uvek trudili da što bolje razumemo potrebe lokalnih samouprava sa kojima sarađujemo.
S druge strane, ako građani u nekom mestu u Srbiji, na primer, odluče da je važnije da se sredstva iz lokalnog budžeta utroše na gradnju nadstrešnica na autobuskim stanicama, nego na zbrinjavanje najsiromašnijh sugrađana, onda morate da ispoštujete njihovu volju, bez obzira šta vi lično smatrate bitnijim.
Najbolji spoj
BIF: Ako biste od Švajcarske i Srbije mogli da napravite neku treću zemlju, kako bi ona izgledala i da li bi tako nešto uopšte bilo moguće?
Aleksander Grunauer: Dugo sam razmišljao upravo o tome. U Srbiji bih promenio samo jedno, doveo bih stručnjake iz Švajcarske da ovde uspostave pravni sistem koji se tamo primenjuje i da obezbede da on i u Srbiji funkcioniše kao švajcarski sat.
BIF: Zar ne bi takav pravni okvir neminovno promenio i ovdašnji mentalitet?
Aleksander Grunauer: Pitanje je kako definišemo mentalitet? Ljudi iz Srbije koji žive u Švajcarskoj, bilo koji posao da rade, jako se trude da poštuju sve propise i da se svojim ponašanjem potpuno uklope u sredinu u koju su došli.
Verujte mi, Srbi koji žive u Švajcarskoj su veći Švajcarci i od samih Švajcaraca! Tamo neće baciti ni najmanji papirić na ulici, ali zato neki od njih, čim pređu granicu Srbije – opušci lete kroz prozor mercedesa na sve strane. Šta je onda tu mentalitet? Da li bacanje otpadaka svuda naokolo u zemlji u kojoj ste rođeni može da se nazove patriotizmom? Uveren sam da mentalitet ne možemo da koristimo kao izgovor za ponašanja koja ni nama ni našoj zemlji ne idu u prilog.
Zorica Žarković