/ B&F Plus / Reforma javnog sektora i manjak stručnjaka: Prazna mesta
BiF Analize Čitajte B&F online

Reforma javnog sektora i manjak stručnjaka: Prazna mesta

This post has already been read 1292 times!

Uprkos impozantnoj brojci od 781.000 za sada prebrojanih radnika u javnom sektoru i gotovo unisonoj oceni u javnosti da je taj sektor preglomazan, preskup i neefikasan, ključne institucije zapravo pate od manjka stručnih kadrova – lekara, inspektora, ekonomista ili profesora. Fali čak i – sposobnih birokrata.

Da se ne dešava tako često, bilo bi smešno na naš domaći, opori način: brojni vlasnici ribnjaka izgubili su pravo na subvenciju zato što nisu pravilno popunili zahtev za podsticaj države! Uprkos tome što su dostavili podatke o godišnjoj proizvodnji i prodaji ribe, uz dokaz da je plaćen PDV, većina njih nije popunila kolonu na formularu za zahtev za subvenciju, gde je pisalo „ naziv biljne proizvodnje“. Vođeni starom dobrom logikom zvanom „ostaviću prazno pa će mi na šalteru reći šta da radim“, ribari su za prazno mesto na papiru dobili i prazniji novčanik. Ispostavilo se, međutim, da ni na čuvenom šalteru službenici nisu bili sigurni šta treba da stoji u famoznoj koloni pa su listom savetovali da se ne piše ništa – a što prema tumačenju Ministarstva poljoprivrede znači da zahtev nije pravilno popunjen. Ciničan odgovor pomoćnika ministra na pitanje vlasnika ribnjaka zašto su ostali bez subvencija bio je da zakon mora da se poštuje a nepravilo popunjeni zahtevi ne uvaže. „Iznenađen sam ako je to stvarno neko i rekao (da ostave nepopunjenu kolonu), prosto to je nedopustivo i mi ćemo se potruditi da se ove godine takve stvari više ne dogode. Svi radnici, i Uprave za trezor i Ministarstva poljoprivrede, dužni su da ljudima objasne šta da rade pošto su svakako upućeniji u to”, izjavio je pomoćnik ministra poljoprivrede Nenad Katanić za RTS, koji je i obelodanio ovu priču o podsticajima koji su nestali u lavirintu domaće birokratije.

Tako su vlasnici ribnjaka ostali bez subvencija koje bi verovatno dobili da je neko u administraciji imao na raspologanju informaciju o popunjavanju formulara, ili da se makar setio da pita nadređenog ili nekog bolje obaveštenog kolegu – jer kolega ima zaista mnogo. Prema podacima Unije poslodavaca, pošto zvaničnih podataka još nema, na nivou države radi oko 29 hiljada administrativaca u raznim ministarstvima, direkcijama, agencijama i drugim institucijama, dok je „na lokalu“, u opštinama i gradovima, prema njihovoj proceni, zaposleno između 55 i 70 hiljada birokrata. Da kvantitet ne garantuje kvalitet  ni efikasnost, često se uvere članovi Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Kako su potvrdili za B&F, evidentno je da, uprkos veličini te „vojske“, brojne neophodne službe pate od ozbiljnog manjka stručnih kadrova. U NALED-u kažu da je, na nivou države, dobar primer za to upravo Ministarstvo finansija – koje je i samo na meti drugih „kolega“ iz javnog sektora zbog sprovođenja uredbe o privremenom ograničavanju zapošljavanja. „U Sektoru za fiskalni sistem to ministarstvo ima evidentan manjak ljudi, a obavljaju važan posao u domenu poreske politike. Kada je, sa druge strane, reč o inspekcijama, sigurno je da nedovoljno ljudi imaju Tržišna i Turistička inspekcija, a problematična je i Inspekcija za rad u smislu strukture kadrova“, primećuju u NALED-u. Oni upozoravaju da, zbog manjka stručnih kadrova, na lokalnom nivou dolazi do krajnje neobičnih situacija, pa tako u jednoj manjoj opštini u upravi radi tek 27 zaposlenih od kojih samo jedan ekonomista koji pravi budžet opštine, a ujedno je i samom sebi budžetska inspekcija.

Afterward

Poreska uprava, sa druge strane, ima oko 7 hiljada zaposlenih, ali, i ozbiljan manjak inspektora na terenu. Vođa projekta nemačke Vlade “Reforma javnih finansija Srbije” koju sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju – GIZ, dr Birger Nerré, objašnjava da se zato, u slučaju Poreske uprave, ne radi o problemu viška ili manjka zaposlenih, pošto ne postoji neki globalno prihvaćeni “optimalan” broj poreznika po glavi stanovnika, već o pitanju povećanja efikasnosti njihovog rada. “Uvođenje jedinstvenog elektronskog sistema podnošenja poreskih prijava, koji je zaživeo 1. marta ove godine, povezano je sa korenitim promenama u organizaciji procesa rada Poreske uprave. Veliki broj zaposlenih je do sada bio angažovan na ručnom unosu podataka iz poreskih prijava, što više neće biti potrebno. Ti raspoloživi ljudski resursi će sada biti raspoređeni na nove poslove u okviru Poreske uprave, deo njih će npr. biti prekvalifikovan za inspektore terenske kontrole” kaže  Nerré za B&F.

Opasno po bezbednost i zdravlje

Da manjak državnih službenika ume da se pretvori u ozbiljno pitanje lične sigurnosti osetili su na svojoj koži građani Novog Sada, gde je nedavno upućeno 200 (!!) policajaca i 17 policijskih starešina kako bi se poboljšala bezbednost u pokrajinskoj prestonici. Ti policajci upućeni su iz 8 drugih uprava (čitaj gradova i opština) a u Novom Sadu će ostati dok 300 budućih kolega ne završe obuku u centru u Sremskoj Kamenici. Za kriminologa Zlatka Nikolića to je pravi pokazatelj da na državnom nivou ne postoji funkcionalan sistem upravljanja ljudskim resursima. „Kada sam pre skoro 15 godina bio u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, koja je vodila računa o svim zatvorima u Srbiji, bilo nas je 17 rukovodilaca. Danas ih je 128. Slično se desilo celoj državnoj upravi a da efikasnost rada nije porasla. Sada, kada pritisak ide u smeru štednje i otpuštanja „viška“, mora se voditi računa o tome gde treba a gde ne samo da ne treba smanjivati broj nego treba angažovati i nove ljude.“ Nikolić upozorava da je manjak i, još gore, „nevidljivost“ policajaca problem sa kojim se suočava cela zemlja, a ne samo jedan grad : „Čak ni 200 novih policajaca u Novom Sadu ne predstavlja veliki trošak, kada se uzmu u obzir materijalni troškovi desetak provala i krađa, koliko se dnevno dešavalo u tom gradu. Ne može se štedeti tako što ne angažuješ policajce, kao što seljak ne štedi tako što ne poseje njivu. U oba slučaja rezultat bi bio jedno veliko, opasno ništa“ rekao nam je Zlatko Nikolić.

Još jedan važan deo javnog sektora pati od ozbiljnog manjka zaposlenih – iz zdravstva već  godinama stižu apeli da se ili zanovi kadar ili za desetak godina nećemo imati koga da nas leči. Prema podacima Lekarske komore Srbije, u našoj zemlji 2700 lekara trenutno je na birou rada, a istovremeno postoji manjak specijalista, a pre svih patologa, anesteziologa i kardiohirurga.  Razmere ovog problema, prema rečima direktorke Lekarske komore Tatjane Radosavljević biće najvidljivije za pet do sedam godina, kada većina specijalista bude otišla u penziju a onima sa biroa dosadi da čekaju na šansu za zapošljavanje u Srbiji i, poput 800 svojih kolega tokom prošle godine, za poslom krenu put inostranstva, najčešće u EU. “Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru će dodatno pogoršati situaciju sa manjkom lekara. Ono što treba da se uradi je da se ukine obaveza rada na mestu lekara opšte prakse dve godine pre dobijanja specijalizacije i da se mladim lekarima, koji su volontirali na klinikama prizna to vreme u specijalistički staž. Neophodno je uvođenje privatne prakse u sistem zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, jer će tako mladi lekari biti ohrabreni da otvaraju svoje ordinacije opšte prakse, a veliki privatni sistemi će školovati još više specijalista u privatnoj praksi. Treba, takođe, smanjiti broj studenata medicine“, savetuje dr Radosavljević.

Kriterijumi koji nedostaju

 

Dok u zdravstvu postoji, nazovimo ga, „budući manjak“, u prosveti je poprilično jasno da je višak evidentan. Prema podacima Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), čak 30 hiljada zaposlenih nema puno radno vreme, a pri tome, kažu, direktori škola nemaju nikakvu obavezu da angažuju te radnike pri  popunjavanju retkih otvorenih radnih mesta. Tako se, kažu, dešava da neko recimo ode u penziju, da škola mora da sačeka saglasnost Ministarstva prosvete da otvori konkurs za to radno mesto dok direktor ima pravo da hitno angažuje nekoga do završetka procedure – ali da uopšte ne mora da ponudi te časove nekome sa nepotpunim fondom. „To, sa jedne strane, pravi veliki trošak državi koja npr. plaća doprinose i nekome ko ima samo 10% fonda časova, dok sa druge strane otvara vrata samovolji direktora pri zapošljavanju, pa se tako dešava da 40% onih koji predaju matematiku nisu za to školovani, već su po obrazovanju mašinski ili inženjeri elektrotehnike“, upozoravaju u  USPRS.

 Milica Rilak

 Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa “Biznis & Finansije”

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close