Zanimljivo je da međutim hrvatska produkcijska kuća zapravo nije ni oglasila prodaju ovog autobusa, već se ljudi sami javljaju.

Predsednik uprave Jadran filma Vinko Grubišić kaže da se trenutno radi na obnovi autobusa, kako bi se sprečilo njegovo propadanje. Prema njegovim rečima, u pitanju je veliko ulaganje u rekonstrukciju ovog vozila.

“Naša želja koja je značajno usporila obnovu jeste ona da autobus učinimo mehanički prihvatljivim i tehnički potpuno ispravnim, odnosno da bude u voznom stanju. Moramo ga ostaviti vizualno originalnim, ali tehnički ispravnim da može voziti kao registrovani autobus. Ideja je da se on zaista vozi po putevima bivše Jugoslavije. Tu će biti i neki Miško koji će nas voziti zavezanih očiju. Uostalom, to nam ionako rade“, rekao je Grubišić.

Drugim rečima, oni planiraju da ga preprave u “šou automobil” za područje cele bivše Jugoslavije. To znači da će autobus biti u originalnoj boji, sa natpisom „Krstić i sin“ i dimnjakom i rupama od sačme na krovu.

Kako ističu u Jadran filmu, reč je o autobusu Mercedes-Benzu O 3500 koji se proizvodio od 1949. i koji, suprotno ustaljenom mišljenju, nije bio model koji se mogao voziti po srpskim provincijskim zemljanim putevima uoči izbijanja Drugog svetskog rata i bombardovanja Beograda, završne scene filma Slobodana Šijana.

Bio je to velikoserijski autobus, a njegova cena se sada uobičajno kreće oko 60.000 evra jer kolekcionari ne preferiraju autobuse i kamionski program. Kao “obični” oldtajmer ima takvu vrednost, ali kao vozilo iz filmskog remek-dela jugoslavenske kinematografije njegova vrednost dramatično raste.

Izvor: Capital.ba

Foto: Screenshot

Чланак Ljudi žele da kupe autobus iz “Ko to tamo peva”, iako on nije na prodaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uskoro bi mogao postati i film koji je u u bioskopima širom planete u 2023. prihodovao više od svih drugih ostvarenja, budući da mu dosadašnja zarada na globalnom nivou iznosi 1,3 milijarde dolara.

Ovo nije iznenađenje – pomenuti film je počeo da obara rekorde odmah po prikazivanju, dakle u julu ove godine, postavši već prilikom premijere najprodavanije filmsko ostvarenje koje je režirala žena.

O njegovoj popularnosti pišu mnogi mediji, uključujući i poznate ekonomske poput Forbsa. Oni se trude da objasne šta publiku masovno privlači u bioskope. Iz Forbsa možemo saznati da su premijeri prethodili meseci reklamiranja na društvenim mrežama, vrlo dobro usmerenog na ciljanu publiku i osmišljenog tako da postane viralno. Tajms izveštava da je režiserka odabrala i dobru glumačku postavu ali i veoma aktuelne teme kao što je feminizam, odnosno osnaživanje žena. Istovremeno, Warner Bros i Mattel, filmske kuće koje stoje iza ovog filma, nisu štedele na marketingu, ne samo na društvenim mrežama nego i u svakodnevnom životu. To se moglo videti na svakom koraku, počev od brojnih bilborda, preko prodavnica odeće koje su ovog leta bile pune roze stvari, pa sve do supermarketa u kojima se prodavala Barbi pasta.

Dodatni razlog za popularnost ovog filma je, kako pojedini novinari tvrde, i nostalgija za detinjstvom koje su mnoge generacije žena provele igrajući se sa barbikama, ali i potreba za begom od surove realnosti – inflacije, rata u Ukrajini, ekonomske krize itd – u obojeni Barbi svet gde je sve blistavo i lepo. Odlazak u bioskop ovih dana znači i mogućnost da bar na trenutak zaboravimo da smo odrasli, ozbiljni i zabrinuti ljudi, i da opet budemo deca koja se fotografišu u roze kutiji za lutke.

Izvor: CNBC, Tajm, Forbs

Foto: severyanka, Pixabay

Чланак Zašto je film Barbi toliko popularan? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kompanija Mattel koja je proizvodi Mattel iskoristila je više od stotinu partnerstava sa brendovima i intenzivan marketing, pozicionarujći film kao kulturni događaj godine, ali nakon svega… da li će im se sve ovo isplatiti?

Prozivođač igračaka je saopštio da je prodaja u drugom kvartalu pala za 12% u odnosu na pre godinu dana. Treba napomenuti da se kvartal završio 30. juna, nedeljama pre izlaska filma. I pored toga, kompanija je zadržala svoje finansijske izglede za godinu.

Inon Krojc, izvršni direktor kompanije Mattel, rekao je u intervjuu za Wall Street Journal da će efekat filma doći do izražaja tek u narednom periodu. „Ovo nije samo jednokratno.“

Zna se da će kompanija verovatno zaraditi skromnu količinu novca od naknada za proizvodnju i licenciranje, ali „neće ništa pomeriti“ kad je rezultat u pitanju, smatraju analitičari.

Ono što ne ide u prilog kompaniji je i odlazak glavnog operativnog direktora Ričarda Diksona koji odlazi u Gap. Dikson je pomogao u podmlađivanju brenda Barbi i predvodio je ponovno lansiranje lutke 2016. kako bi uključio više različitih tipova tela i tonova kože.

Mattel Univerzum

Ono što je ideja Mattel-a je da, kao i rivalski proizvođači igračaka Hasbro i Lego koji su sarađivali sa studijima na produkciji dugometražnih filmova u bioskopima, napravi nešto slično Marvelovom serijalu.

Ranije ovog meseca, Krojc je rekao za BBC da ima za cilj da stvori „Mattel-ov univerzum” koji će oponašati uspeh Marvela.

Mattel Films osnovan 2018. sada ima u pripremi još 14 filmova sa svojim brendovima, uključujući jedan o automobilima Hot Wheels-u, igrici Uno i ljubičastom dinosaurusu Barniju.

Prva Barbika lansirana je 1959.godine, i i dalje je Mattel-ov najprodavaniji brend, sa prihodom od više od 1,5 milijardi dolara godišnje.

Pre Barbike, lutke su obično imale oblik beba, tako da su deca mogla da se igraju sa njima u ulozi “roditelja”. Međutim, Barbike su ohrabrivale decu da zamišljaju svoju budućnost kroz lutke.

Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay

Чланак Koliko će zaraditi film Barbi? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Beograd pamti vreme kada čuvene kafane i bioskopi nisu pretvarani u kladionice. Tako je na Terazijama krajem 19. veka postojala kafana „Kod Zlatnog krsta“, koja je ostala zapamćena po tome što je u njoj, početkom juna 1896. prikazana prva filmska predstava na Balkanu. To se desilo samo šest meseci nakon što su braća Limijer organizovala prvu javnu filmsku projekciju u Parizu, i mnogo pre nego u velikim evropskim gradovima i s druge strane okeana, u Njujorku.

Prema zvaničnim izvorima, na premijeri kojoj je prisustvovao kralj Aleksandar Obrenović, posetioci su gledali „Kupanje u moru“, „Ulazak voza u stanicu“ i „Riblju pijacu u Marselju“. Nezvanično, kako su tada izveštavale „Male novine“ koje je uređivao Pera Todorović, projekcija je prvo održana u jednoj privatnoj kući u Beogradu, gde je kod gledalaca izazvala ogromno oduševljenje, a tek potom i za javnost u kafani na Terazijama.

Tom prilikom, Todorović je to „čudo od nauke“ ovako opisivao u svom dnevnom listu: „To je najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji, tako zvano ’oživljeno’ fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretanjima. Videće se pokret kako dete igra, pokreti koje čini železnički voz kad ide. I to je sve tako živo predstavljeno, da se čini kao da gledate stvarnost a ne fotografije. Beograđani ne treba da propuste ovu priliku da vide ovaj doista najveći uspeh, a ulazna je cena od osobe 1 dinar. Početak je svakog dana u 4 sah. po podne i traje do 9 sah. u veče, a nedeljom i praznikom ima prikazivanja i pre podne.“

Manjak novca, višak ratova

Ovaj revolucionarni tehnološki izum braće Limijer bio je dostupan Beograđanima dve nedelje, koliko su se u srpskoj prestonici zadržali zastupnici francuskih izumitelja, fotograf Andre Kar i mehaničar Žil Žiren na svom proputovanju od Beča do Istanbula. Posle toga, Beograđani su morali da čekaju na nove bioskopske predstave sve do 1900. godine, kada su se pojavili putujući bioskopi pod šatorima, uglavnom na poljanama kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana i Tašmajdana.

Stalni bioskopi su počeli da se otvaraju tek od 1906. godine i to su uglavnom činili vlasnici kafana i hotela, koji su tokom projekcija posluživali hranu i piće. Filmska avangarda tadašnjeg Beograda je platno postavljala po sredini kafanske sale, ispod je svirao klavirista koji je imao zadatak da muzikom dodatno dramatizuje filmsku radnju, a publika je sedela sa obe strane platna. Da bi platno bilo što više providno, pred svaku projekciju polivali su ga vodom, pri čemu je publika u jednom delu sale imala dobru sliku, dok su ostali morali da gledaju filmove naopako. U prvo vreme natpisi nisu prevođeni na platnu, nego ih je na srpskom izvikivao ovlašćeni tumač. Sve to nije previše smetalo beogradskim zaljubljenicima u film, koji su do 1914. godine dobili čak 14 pravih bioskopa.

U međuvremenu, pojavila se i druga vrsta filmskih preduzetnika, onih koji su snimali filmove. Za većinu je bilo karakteristično da su se u oskudici novca snalazili kako su znali i umeli, kao i još jedno neprikosnoveno balkansko pravilo – da su domaći scenariji obilovali ratnim tragedijama.

Među onima koji su stvarali takve pokretne slike „na sokaku“, bili su braća Janaki i Milton Manaki iz Bitolja. Dvojica braće iz porodice cincarskog porekla, počela su da se bave profesionalno fotografijom 1898. godine. Kada su uspeli da 1905. nabave iz Londona prvu kinematografsku kameru „Bioscope 300“, krenuli su i sa snimanjem filmova. Njihova ostvarenja su predstavljala potresna svedočanstva o balkanskim ratovima, razaranjima tokom Prvog, a potom i Drugog svetskog rata, a Miltonova kamera je snimila i ulazak partizana u Bitolj 1944. godine, na čelu sa Josipom Brozom Titom. Prvi bioskop u Bitolju otvorili su 1921. u ulici „Široki sokak“, gde su puštali svoje snimke ali i svaki strani film koji bi uspeli da nabave.

Osim što su bili filmski ratni reporteri, braća Manaki su snimala i mnoge verske i narodne običaje, ostavljajući tako u nasleđe neprocenjive etnografske dokumente iz tog vremena. Janaki se preselio u Solun, dok je Milton ostao u Bitolju, gde je umro 1964. godine, a Međunarodni filmski festival koji je osnovan u tom gradu 1979. nosi ime braće Manaki.

Pre nego što su njih dvojica počela da snimaju filmove, tačnije 1902. godine, u Subotici se pojavio Aleksandar Lifka, sa putujućim „Elektro bioskopom Lifka“, koji je stizao spakovan u tri vagona i radio uz pomoć parne mašine. Pošto je prvi put video ostvarenja braće Limijer u Beču 1897. godine, Lifka se zaputio u Pariz da nauči sve o pravljenju filmova.

On se 1911. nastanio u Subotici, gde je otvorio prvi stalni „Bioskop Lifka“, a po završetku Prvog svetskog rata je u tom gradu osnovao preduzeće za distribuciju filmova „Orient film“, koje je radilo do početka tridesetih godina. Posle Drugog svetskog rata prihvatio je jugoslovensko državljanstvo, a kod nas je preživelo pet njegovih filmova koji se čuvaju u Jugoslovenskoj kinoteci.

Vila Ravijojla u dijaspori

Prvi film napravljen u Srbiji, koji bi danas kako-tako mogao da se opiše kao igrani, zvao se prilično pompezno: „Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa“. Snimljen je za kratko vreme, tokom letnje pauze u Narodnom pozorištu 1911. godine i koštao je tadašnjih 20.000 dinara. Film je, u kasnije najboljem holivudskom maniru, okupio najpoznatije glumce Narodnog pozorišta i veliki broj statista, za scenografiju i kostime su korišćeni eksponati iz Narodnog muzeja, dok su kao lokaliteti poslužili Kalemegdanska tvrđava, Topčider i Banjičko polje. Film je montiran i obrađen u jednom filmskom studiju u Parizu i premijerno je prikazan krajem oktobra iste godine u beogradskom Hotelu „Pariz“.

Producent filma je bio Svetislav Botorić, koji se ujedno smatra i prvim filmskim producentom u Srbiji, iako je po zanimanju bio trgovac i ugostitelj, dok se kao prvi reditelj imenuje Čiča Ilija Stanojević, koji je pisao i scenario za ovaj film. Karađorđe „na filmu“ je doživeo veliki uspeh među Beograđanima, potom se prikazivao u drugim gradovima u Srbiji i nešto kasnije u Skoplju i Sarajevu.

Pre nego što su letos stigle potvrde kako će se u Srbiji snimati film o Marku Kraljeviću, ceo vek ranije domaća štampa je pominjala nekog našeg iseljenika Zebića, koji je u SAD pokušavao da snimi o svom trošku „najspektakularniju i najpotresniju dramu“ o legendarnom srpskom junaku. Za glavne glumce je angažovao svoje zemljake, koju su se preko okeana uglavnom bavili kafanskim poslovima, kao statiste je pokušavao da uposli američke farmere, ali je priča pošla po zlu kada se filmska vila Ravijojla nepredviđeno stropoštala s drveta i toliko ugruvala da je snimanje obustavljeno.

Kako je na kraju završio ovaj epski spektakl nije poznato, ali se zato više zna o sudbini Koste Novakovića, farmaceuta koji je dokazao da Srbe ne zanima samo ratovanje za slobodu, već i da u patrijarhalnom društvu odličnu prođu ima i – seks. Novaković je, pored toga što je bio vlasnik bioskopa u prolazu na Terazijama, u sadašnjoj Nušićevoj ulici, snimao golišave beogradske gospođice iz imućnijih porodica, podjednako golišave mondenske zabave, a 1930. je u njegovoj radionici nastao i prvi erotski film u Srbiji, „Grešnica bez greha“.

Čovek koji je pre Drugog svetskog rata bio jako tražen među beogradskom elitom, umro je 1953. godine, usamljen i zaboravljen. Sve dok ga na neki način nije oživeo dramski pisac Duško Kovačević u liku nezaboravnog Đenke iz kultnog filma Slobodana Šijana „Maratonci trče počasni krug“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Pioniri domaćeg filma: Epske tragedije i poneka golišava grešnica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pomenuta kuća u pregrađu Čikaga se zakupljuje na jednu noć preko AirBnB-a, a sav prihod od iznajmljivanja će biti namenjen La Rabida dečijoj bolnici. Kuću inače izdaje glumac Devin Retrej koji u ovom filmu glumi Baza, brata glavnog junaka Kevina Mekalistera.

Ovaj film se inače najviše gleda tokom novogodišnjih praznika, te ne čudi što se baš sada realizuje ova akcija. U pomenutom filmu se radi o osmogodišnjem dečaku koji slučajno jedne noći ostaje sam kod kuće i mora da je brani od provalnika, kreirajući niz haotičnih i komičnih situacija.

Ta kuća upravo se nalazi u ponudi platforme za izdavanje nekretnina, pripremljena tako da podseća na scenografiju filma snimljenog pre 31. godinu. One koji se odluče da provedu noć u njoj, dočekaće božićna atmosfera sa jelkom i pratećim ukrasima, Bazova tarantula ali i posluženje u vidu pice. Koliko su rentijeri kuće vodili računa o detaljima najbolje pokazuje i najava da će gostima biti obezbeđen baršunasti zeleni ogrtač koji Kevin nosi u filmu.

Foto: Youtube, screenshot

Чланак Kuća iz filma “Sam u kući” u ponudi AirBnB-a се појављује прво на Biznis i Finansije.

Korona je pomrsila konce čak i najčuvenijem filmskom špijunu svih vremena, Džejmsu Bondu. Svetska premijera najnovijeg filma iz ovog serijala, simboličnog naslova za današnje doba – „Nije vreme za umiranje“ – konačno je održana 28. septembra u Londonu, nakon što je tri puta odlagana zbog aktuelne pandemije, a od 5. oktobra se prikazuje u bioskopima.
Ali u filmskom svetu se spekuliše da britanskog tajnog agenta 007 može zadesiti gora sudbina nego problemi izazvani korona virusom. Smrtonosna pretnja je prepoznata u liku i delu Džefa Bezosa, vlasnika „Amazona“, koji je proletos kupio filmsku kompaniju „Metro Goldvin Majer“ („MGM“) za 8,45 milijardi dolara i time došao u posed oko 4.000 filmova i 17.000 sati televizijskih programa. Ipak, holivudski studio koji je preuzeo „Amazon“ je najpoznatiji upravo po serijalu o Džejmsu Bondu.

Među mnogobrojnim nagađanjima šta će i kako Bezos uraditi ne bi li pretekao „Netfliks“ i „Dizni Plus“ i uspeo da maksimalizuje zaradu i u svetu zabave, najsažetiji komentar o eventualnoj budućoj sudbini britanskog agenta dao je Stiven Rubin, istoričar i tvorac enciklopedije o Džjemsu Bondu. Rubin je izjavio: „Bezos će hteti više, ali ne i bolje. Ne bi me čudilo da ubuduće dobijemo mnoštvo posebnih serija zasnovanih na pojedinim likovima iz filmova, na primer o tajnom životu gospođice Manipeni. A kakav se tek komercijalni potencijal za Bezosa krije u zlikovcima koji su prodefilovali kroz filmove o Džejmsu Bondu!“

Ruku na srce, takvih ideja je bilo i pre nego što je „MGM“ dobio novog vlasnika, ali one nisu mogle da prođu jer ih je u startu odbacivala jedna porodica. To je porodica Brokoli, zahvaljujući kojoj je izmišljeni junak britanskog pisca Jana Fleminga uopšte dospeo na filmsko platno pre skoro šest decenija. Od tada do danas, ovo porodično preduzeće za filmsku produkciju uspešno drži sve konce u franšizi „Džjems Bond“. Koliko uspešno govori i procena da su filmovi iz ovog serijala ukupno zaradili u sadašnjem novcu oko 18 milijardi dolara.

Naslikaj mi brzo Gojinu sliku!

Danas je teško zamisliti da je Jan Fleming, autor knjiga o Džejmsu Bondu, krajem pedesetih godina prošlog veka bezuspešno ubeđivao filmadžije, pre svih Hičkoka kojim je bio opsednut, da ekranizuju njegove romane. Stoga je izgledalo da je njegova poslednja nada kanadski producent Hari Salcman, koji je producirao nekoliko pozorišnih predstava i filmova sa skromnim uspehom. Salcman je 1960. otkupio prava na Flemingove romane o Bondu za 50.000 dolara i obećao dodatnih 100.000 dolara za svaku knjigu koja dospe na film.

Iako se bavio produkcijom, Salcman nije imao ono što je najvažnije za ovaj posao – dobre veze u najvećim filmskim kućama u Holivudu. Srećom, poznavao je nekoga ko je, pak, poznavao nekoga ko ima takve veze i što je bilo presudno – čitao je Flemingove romane. Veza je bio Albert Romolo Brokoli, poznat pod nadimkom Kubi, sin italijanskih doseljenika iz Kalabrije, koji su po dolasku u Njujork kupili imanje u okolini grada i nastavili da se bave porodičnim poslom – proizvodnjom brokolija.

Kubi nije nasledio ljubav prema poljoprivredi i bavio se svim i svačim, uključujući i pravljenje mrtvačkih kovčega, sve dok nije slučajno upoznao američkog milijardera, filmskog producenta i reditelja, a nadasve avanturistu Hauarda Hjuza, kada je kao fizikalac radio na snimanju jednog Hjuzovog filma. Brokoli se jako dopao Hjuzu i vrlo brzo je ušao u producentske vode, posvetivši se potpuno ovom poslu.

Brokoli je ubedio Salcmana da mu ustupi 50% autorskih prava na ekranizaciju romana o Bondu, u zamenu za potpisivanje velikog filmskog posla. Iako je bio sposoban i veoma omiljen među holivudskim filmadžijama, nije uspevao da proda Bonda, sve dok na kraju filmska kuća „Junajted Artist“ („UA“) nije prihvatila njegov predlog. Mada su potpisali ugovor, u studiju su bili skeptični kako će film proći pre svega na američkom tržištu, jer su smatrali da je sadržaj, a posebno humor previše „britanski“, odnosno nerazumljiv za prosečnog američkog gledaoca.

Ceo budžet za prvi film o Džjemsu Bondu, „Dr. No“, iznosio je milion dolara, što danas zvuči smešno, ali u ono vreme to nije bilo malo novca. Ipak, štedelo se na svakom koraku, pa su zaposleni zaduženi za rekvizite morali, na primer, da sami i na brzinu naslikaju jednu „Gojinu“ sliku, koja je visila u kancelariji Dr. Noa.

Ne pravimo film za Oskara

Film je završen 1962. godine i postigao je uspeh u bioskopima širom sveta, uključujući i američke, zaradivši preko 40 miliona dolara. Brokoli i Salcman su prema ugovoru sa filmskom kućom imali prava na 60% zarade, koju su među sobom ravnopravno delili. Procenjuje se da su njih dvojica, nakon što su isplatili bioskope u kojima se prikazivao film, zaradili pojedinačno između pet i 10 miliona dolara, daleko više nego većina nezavisnih producenata koji su tada bili na vrhuncu karijere.

Mozak celog posla je bio Brokoli, koji je još pedesetih godina osnovao preduzeće za filmsku produkciju „EON“ u Londonu, jer su Britanci davali subvencije za razvoj filmske industrije. Ali da bi izvrdao stroge britanske poreze, Brokoli je sa Salcmanom osnovao firmu „Danjak“ u Švajcarskoj, da bi je zatim preselio u američku državu Delaver, koja i danas važi za najveći poreski raj u SAD. Logično, većina zarade se selila u „Danjak“.

Brokoli je izdejstvovao da on i Salcman imaju potpunu kontrolu nad svakim detaljem u filmu, počev od odabira reditelja i glumaca, jer kako je isticao: „Mi ne pravimo film za Oskara, već veliku zabavu za obične ljude“. Stoga su počeli da traže i veće budžete za snimanje spektakularnih scena, držeći se pravila da ključne osobine glavnog junaka moraju da ostanu iste u svakom novom filmu, ali da sadržaj istovremeno treba prilagođavati promenama u vladajućoj popularnoj kulturi.

Partnerstvo je prekinuto 1974. godine, kada je Salcman prodao „Junajted Artistu“, svoj udeo u franšizi, jer je bio pred bankrotom zbog niza loših ulaganja, za koje je iskoristio kao kolateral svoj udeo u „Danjaku“. Tako je Brokoli sa 66 godina ostao sam u ovom poslu, ali to mu nije bila prepreka da i dalje uspešno krči put kroz korporativnu džunglu u filmskom svetu.

Naime, kada je 1979. „Junajted Artist“ objavio da je od dotadašnjih filmova o Bondu zaradio samo na severnoameričkom tržištu oko 600 miliona dolara u sadašnjem novcu, u studiju su „natuknuli“ da je više od polovine tog novca otišlo Brokoliju.

Bezos neće proći!

Ali ubrzo je krahirao i ovaj filmski studio zbog nekoliko velikih finansijskih promašaja, pa ga je 1981. preuzeo „MGM“, nad kojim je krajem osamdesetih godina pokušao da preuzme kontrolu ozloglašeni „biznismen“ Đankarlo Pareti. Tokom šest godina afera i parnica nije snimljen nijedan film o Bondu, ali Brokoli je uspeo da spase posao i nastavio je uspešno da ga vodi sve do 1995. godine, kada ga nasleđuju ćerka Barbara Brokoli i usvojeni sin Majkl Vilson.

Albert Brokoli je preminuo godinu dana kasnije, u 87. godini, a naslednici su se pokazali podjednako sposobnim u upravljanju porodičnom franšizom jer su posao učili još od malih nogu, kada su kao statisti učestvovali u snimanju filmova o Džejmsu Bondu. Iako je danas daleko teže doći do podataka iz poslovnih ugovora jer su korporacije sve proglasile poslovnom tajnom, američki mediji navode da kompanija „Danjak“ uzima oko trećine zarade od svakog snimljenog filma.
Barbara Brokoli je na novinarska pitanja kako će se postaviti sada, kada u posao ulazi „Bezosova mašinerija“, samo kratko odgovorila: „Kobi nas je dobro naučio kako da ne dozvolimo korporacijama da upropaste Bonda“.

Izvor: Najava oktobarskog broja Biznis i finansije, piše Zorica Žarković

Foto: Pixabay

Чланак Džejms Bond kao porodični posao Ne dozvoli korporaciji da sve upropasti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Streaming gigant Netflix je konačno otkrio više o popularnosti svojih originalnih filmova, ali ono što nikada ne objave su negativni podaci o platformi.

Tri najpopularnija Netflixova filma ikada su akcioni Extraction koji je pogledan 99 miliona puta, distopijski triler Bird Box sa Sandrom Bullock u glavnoj ulozi i Spenser Confidential, film o misterioznim ubistvima koji je ponovo spojio Marka Wahlberga sa Lone Survivorom i Peterom Bergom.

Bird Box je pogledan 89 miliona puta, a Spenser Confidential 85 miliona puta, u ove preglede Netflix računa i korisnike koji su se zadržali na filmu bar dva minuta pa brojevi koje su objavili ne znače nužno i da su ti filmovi zaista odgledani.

Bloomberg kojem je Netflix otkrio svojih top 10 ikada zaključuje da su gledaoci najviše voleli filmove u kojima mogu da vide neke poznate zvezde na koje su navikli, poput Chrisa Hemswortha, Sandre Bullock, Ryana Reynoldsa ili Adama Sandlera.

1. Extraction (99 miliona gledalaca)
2. Bird Box (89 miliona)
3. Spenser Confidential (85 miliona)
4. 6 Underground (83 miliona)
5. Murder Mystery (73 miliona)
6. The Irishman (64 miliona)
7. Triple Frontier (63 miliona)
8. The Wrong Missy (59 miliona)
9. The Platform (56 miliona)
10. The Perfect Date (48 miliona)

Izvor: Poslovne novine

Foto: Pixabay

Чланак Netflix je ove sedmice objavio top 10 najgledanijih filmova ikada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Američki predsednik Džon Kenedi zamoljen je 1961. godine da časopisu „Lajf“ dostavi spisak deset svojih najomiljenijih knjiga. Na opšte zaprepašćenje visokoparnih literata, na tom spisku se na devetom mestu našao i špijunski triler Jan Fleminga „Iz Rusije s ljubavlju“.

Čim su to saznali, producenti Flemingovog Bond serijala su odlučili da će upravo ta knjiga biti sledeća avantura agenta 007 koju će filmovati. Pre toga snimljen je jedan neuspešni televizijski film „Kazino Rojal“ i jedan uspeli bioskopski „Dr No“ sa Šon Konerijem i Ursulom Andres, koji se pokazao kao neočekivani hit.

Jugoslovenska glumica Silvija Koščina poznata kao partnerka Stiv Rivsa u spektaklima o „Herkulu“ i potom po partizanskom filmu „Bitka na Neretvi“, prijavila se za glavnu žensku ulogu u budućem filmu „Iz Rusije s ljubavlju“, koji se većim delom u Jugoslaviji i događa. Ušla je u uži izbor, ali ju je na kraju zasenila Danijela Bijanki, koju su producenti zapazili na izboru za Mis Univerzum.

Ipak jedan od negativaca iz „Bitke na Neretvi“, glumac Antoni Doson dobio je ulogu surovog vođe špijunske organizacije „Spektar“, svojevrsne vlade u senci koja je izmišljena upravo za potrebe ovog filma.

Požarevac bez ž

U filmu, „Spektar“ regrutuje sovjetskog agenta Tatjanu Romanovu (koja se preziva kao i ruska carska porodica) da zavede Džejms Bonda i postavi mu zamku uz pomoć dekoder aparata. Bond i Tatjana se susreću u Istambulu. U hotelskoj sobi tokom njihove romanse, po prvi put se u serijalu o agentu 007 vidi diskretan odraz u staklu nagog ženskog tela. Bond i Tatjana u jednom trenutku se ukrcavaju (sve sa dekoder aparatom) u voz „Orijent Ekspres“, koji preko Bugarske ide pravo za Jugoslaviju.

Znimljivo, Šon Koneri je glumio i u filmskoj adaptaciji romana Agate Kristi „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ (1974) u kojoj se misteriozno ubistvo iz naslova dogodilo dok je voz boravio takođe u – Jugoslaviji. No vratimo se Džejmsu Bondu.
Vidimo u kadru kartu kretanja lokomotive i kompozicije iz Sofije, preko Požarevca bez ž zbog toga što je mapa zgužvana.

Dok agenti Bond i Romanova izigravaju mladence na proputovanju, glas sa sledeće stanice viče. „Beograd!“ Bond izlazi iz svog kupea na „štajgu“ da bi uspostavio kontakt sa jednim od savezničkih agenata. Tajanstveni stranac ih zlokobno osmatra s prozora vagona, planirajući da na sledećem stajalištu u Zagrebu usmrti naredni Bondov kontakt i preuzme mu mesto.

Škotska dublira Istru

Iako pomalo podseća na onu pravu, do nedavno glavnu beogradsku železničku stanicu, ova scena nije snimljena kod nas. Naravno da ekipa nije dobila dozvolu da u Beogradu snima film sa scenarijom u kom strani špijuni i kvazi tajna društva vršljaju po socijalističkoj Jugoslaviji. I ne samo to. Film u Jugoslaviji nije ni prikazan, sve dok ga „Jadran film“ nije krajem osamdesetih godina izdao na VHS kaseti.

Tek tada su građani tada još uvek postojeće Jugoslavije mogli da vide i scene u kojima Bond, nakon što stigne vozom iz Beograda u Zagreb i nadmudri tajanstvenog stranca, Spektrovog prepredenog ubicu, produžava ka Dalmatinskoj obali. Tu se odvija Bondov i Tatjanin spektakularan prebeg do Trsta kroz jugoslovensku obalsku stražu.

Da ne pričamo o tome kako jedni članovi „Spektre“ komanduju jugoslovenskoj obalskoj straži, a drugi se hvale kako su u Jugoslaviji već tri godine i poznaju je kao svoj sopstveni dlan.

Crna Gora na jezeru Komo

Iako ovaj film ne predstavlja realno ni Srbiju ni Hrvatsku (čije istarsko primorje dublira Škotska), niti bivšu Jugoslaviju, Bond film iz 2006. s Daniel Krejgom i Evom Grin (rimejk neuspelog TV filma „Kazino Rojal“), još je komičniji u svojoj predstavi Crne Gore. „Crnogorske“ scene su snimane na jezeru Komo i u Karlovim Varima sa nekim najmodernijim mogućim super vozom koji juriša kroz gustu vegetaciju, dok na ekranu piše Montenegro.

Ipak za razliku od Silvije Koščine koja nije uspela da uđe u ekipu filma „Iz Rusije s ljubavlju“, dve glumice jugoslovenskog porekla imaju uloge u filmu „Kazino Rojal“: Stana Katić i Ivana Milićević. Lazar Ristovski je po sopstvenoj izjavi trebao da igra glavnog negativca, ali je sveden na scenu od nekoliko sekundi za kockarskim stolom.

Neki od glumaca iz filma „Iz Rusije s ljubavlju“, pojavili su se 1967. i u parodiji na filmove o Džejmsu Bondu. U njoj, brata tajnog agenta 007 glumi Nil Koneri, rođeni brat Šon Konerija! Šon Koneri je bio toliko ljut na svog brata što je prihvatio tu ulogu, da godinama nije hteo ni da priča s njim. Dva tajna agenta u istoj porodici, priznaćete ipak je malo previše. Čak iako su – „Balkanski špijuni“.

Izvor: Mladen Kalpić, pulse.rs

Foto: Pixabay

Чланак Džejms Bond u lažnoj Jugoslaviji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da naša sagovornica Marlen Ditrih, umesto u Subotici, živi u Holivudu, Londonu, Parizu ili Beču, gde je provodila život jedna od najčuvenijih glumica prošlog veka, istog imena i prezimena, verovatno bi se proslavila a možda i obogatila. U Srbiji, ime i prezime Marlen Ditrih donelo joj je čuđenje, pitanja, ali i duhovite i manje duhovite komentare službenih lica koji su gledali njen pasoš ili ličnu kartu.

Ipak, Subotičanka Marlen Ditrih ne žali za svetskom slavom. Kaže da živi srećan život na severu Vojvodine, uz supruga i troje dece. Svom devojačkom prezimenu dodala je i muževljevo, pa je tako danas Marlen Ditrih-Patarčić. Već dve decenije njen osnovni posao je knjigovodstvo, ali u slobodno vreme i „naša“ Marlen Ditrih ima i te kako izraženu umetničku crtu. Do sada, doduše, nije se oprobala u glumi i pevanju, ali sve ono što spada pod „ručni rad“ ide joj od ruke.

Trenutno je naročito inetersuje poslastičarstvo. „Nedavno sam se vratila sa sajma u Italiji. Tu sam shvatila da moj sadašnji hobi, a to je francusko poslastičarstvo i mono deserti zapravno i nije tako jeftin, jer je materijal skup, a i sve je čist ručni rad. Da bi se napravio jedan mono desert, potrebno je više različitih slojeva krema, i to se sve preliva glazurom koja se sjaji. Jedan kolač nekoliko puta mora da prođe kroz ruke, svi materijali su izuzetno kvalitetni, a to sve onda mora i da košta više nego neki obični kolači. Zato, bez mogućnosti da uložite 100.000 evra u mašine, to ne može biti posao, već samo hobi“, kaže Marlen Ditrih.

Dodaje odmah da od svojih umetničkih interesovanja nikada nije odustajala, i uvek je nalazila način da svojim hobijem usreći ne samo sebe, nego i druge. Od kada se predala poslastičarstvu, najsrećniji su porodični i prijatelji njene dece, jer za svako slavlje dobijaju ukusno i veoma maštovito ukrašenu tortu. Ona je, ipak, najsrećnija kada pravi lutke. „Pravim ih već dvadeset godina“, priča, „samo od različitih materijala, a sada je na red došao šećer. I torte sam počela da pravim zato da bih imala šta da dekorišem. Prvo radim svu tu lepu i zanimljivu dekoraciju, uživam u tome, pa tek onda pečem kore i pravim fil“.

Ni sama ne znam šta će biti sledeće

Koliko strasti je utkano u svaki njen hobi možda najbolje pokazuje to što se uvek usavršavala, uključujući i odlaske na razna takmičenja. Zvučno ime i prezime nisu joj bili od dodatne pomoći, jer su takmičenja u poslastičarstvu anonimna, odnosno svaki kandidat dobija šifru pod kojom se njegov rad pojavljuje pred sudijama. Tako je bilo i na nedavno održanom međunarodnom takmičenju u Mađarskoj, na kome joj je „za dlaku“ izmaklo treće mesto koje je donosilo i pozivnicu za još veće takmičenje poslastičara u Londonu.

Osim poslastica i lutki za pozorišne predstave, ova Subotičanka je pravila slike i predmete od ovčije vune, bavila se dekoracijom prostora, a završila je i kurs za cvećara. „Prvo sam počela da šijem haljinice za lutke kojima sam se igrala kao mala, potom i da pravim lutke, neke i za pozorišne predstave. Sledeće što me je zainteresovalo bilo je dizajniranje sapuna, posle toga sam počela da pravim pustovane slike. To su slike koje se prave od ovčije vune. Izlagala sam ih u našoj zemlji, Mađarskoj i Austriji. Trenutno je moja strast poslastičarstvo, a ni sama ne znam šta će biti sledeće“, kaže najneobičniji knjigovođa u Subotici, a verovatno bi se takav teško našao bilo gde u Srbiji.

Iako dele isto prezime, porodica naša sagovornice nije u srodstvu sa holivudskom filmskom divom nemačkog porekla. Preci subotičke Marlene Ditrih potiču iz Švajcarske, odakle su oko 1600. godine došli u Rumuniju da prave rudnike soli. A odatle u Vojvodinu gde je njen deda i rođen. „Deda je nekada bio, a otac je i dan-danas veliki obožavalac glumice Marlen Ditrih – i dalje sakuplja novinske isečke, postere, sve što nađe o njoj. Celu jednu vitrinu u kući ispunio je knjigama o poznatoj glumici“, priča naša sagovornica ko je „odgovoran“ za ime koje je dobila.

Kada se rodila, njen otac je odmah poslao slavnoj glumici pismo da je obavesti o imenjakinji u Subotici, ali i to i ostala pisma, („jer otac nijednog momenta nije odustajao“) su ostajala bez odgovora. Sve dok se nije dosetio da na kovertu jednog pisma zalepi fotografiju svoje ćerke a u pismo ubaci njene crteže koje je nacrtala u vrtiću. „Tek na to pismo smo dobili odgovor. Danas sumnjam da je ona lično odgovorila, ali smo dobili njenu potpisanu fotografiju i knjigu. Sve dok se nije razbolela, svake godine uoči Božića bi nam slala svoje slike i potpisane knjige. Sada se te knjige mogu naći samo u bolje snabdevenim antikvarnicama. Kada je Marlen umrla, moj tata je čak i malo zaplakao“, priča vojvođanska Marlen Ditrih o tome kako je slavna glumica obeležila njen život iako se nikada nisu upoznale.

Slavno ime nije uvek prednost

Tokom godina susretala se sa različitim reakcijama ljudi koje je upoznavala. Ali je svima jedno bilo zajedničko: ime i prezime su joj pamtili iz prve, ili nisu uopšte, „sredina ne postoji“, kaže. Neki su joj tražili i ličnu kartu kao potvrdu, jer nisu verovali da se tako zaista zove, a u policijskoj stanici su joj se smejali kada ih je jednom prilikom pozvala i predstavila se.

Ali priseća se i neugodnosti sa „organima reda“, tokom jednog prelaska granice na Kelbiji. „Jedan od policajaca me je upitao gde mi je drug Hitler. Bilo mi je neprijatno i želela sam da mu objasnim da je Marlen Ditrih u Holivud došla bežeći od nacista, kao i da je bila antifašista, ali sam odustala. Nisam želela da ulazim u raspravu s policajcem i, eventualno, tako sebi napravim problem“.

Danas je situacija nešto drugačija, jer su stasale generacije kojima ime najplaćenije glumice prošlog veka ništa ne znači. Ipak, „dešavalo mi se i da mnogi misle da je moj profil na društvenim mrežama lažan s obzirom na ime i prezime. Zato sam jednom čak i objavila svoju ličnu kartu. Da sam sama mogla da odlučujem, nikada ne bih sebi dala ime koje nosim“, priznaje naša sagovornica i dodaje da upravo zato uvek ističe kako roditelji moraju da vode računa da imena koja biraju za svoju decu ne smeju da im opterete život.

Za razliku od nje, kojoj je ime dao otac opsednut filmskom divom, bratu je ime birala majka, pa se zove „obično“ – Ištvan. Na pitanje da li joj je neobično ime i prezime nešto donelo ili oduzelo u životu sa osmehom odgovara da to ipak još ne zna, jer: „Trebao bi mi još jedan život, sa nekim običnim imenom, pa da mogu da uporedim“.

Aleksandra Galić

Broj 170, februar 2020. 

Чланак Najneobičniji knjigovođa u Subotici: Marlen Ditrih među računima i slatkišima се појављује прво на Biznis i Finansije.