Obračun kvartalnog BDP za treći kvartal 2023. godine, koji je detaljniji i koji se izvodi na nižim nivoima agregiranja, biće objavljen u saopštenju Kvartalni BDP u Republici Srbiji 30. novembra 2023. godine, saopšteno je iz RZS.

Istovremeno, stigli su i podaci za industrijsku proizvodnja u septembru. Proizvodnja je veća za 3% u odnosu na septembar 2022. godine, a u odnosu na prosek 2022. godine veća je za 3,1%.

Industrijska proizvodnja u periodu januar – septembar 2023. godine u odnosu na isti period 2022. godine veća je za 2,4%.

Tekući desezonirani indeks za septembar 2023. godine, u odnosu na avgust 2023. godine za industriju ukupno pokazuje pad od 1,1%, a za prerađivačku industriju rast od 1,0%.

Posmatrano po sektorima, u septembru 2023. godine, u odnosu na septembar 2022. godine, zabeležena su sledeća kretanja: sektor Rudarstvo – rast od 1,1%, sektor Prerađivačka industrija – rast od 3,0% i sektor Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija – rast od 3,9%.

Septembar podbacio ali izvoz 2023. ostaje u plusu

Izvoz srpske privrede je u septembru zabeležio 2,4 milijarde evra, što je pad od 5,7%, dok je uvoz vredan 2,98 milijardi evra, manji za 10,5% nego što je bio u istom mesecu prošle godine.

Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Srbije za period januar – septembar 2023. godine iznosi 48,7 milijardi evra i za 1,3% je manja nego u istom periodu prethodne godine.

Izvezeno je robe u vrednosti od 21‚5 milijardi evra, što je čini rast od 5,6% u odnosu na isti period prethodne godine, a uvezeno je robe u vrednosti od 27,2 milijarde evra, što je za 6,1% manje nego u istom periodu prethodne godine.

Deficit iznosi 57 milijardi evra, što je smanjenje od 33,9% u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Pokrivenost uvoza izvozom je 79,0% i veća je od pokrivenosti u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 70,1%.

Na listi prvih pet proizvoda u izvozu, prvo mesto zauzima izvoz setova provodnika za avione, vozila i brodove (161 mil. dolara); drugo mesto pripada izvozu električne energije (86 mil. dolara); na trećem mestu je izvoz rude bakra i koncentrata, sa 77 mil. dolara; sledi izvoz rafinisanog bakra, sa 65 mil. dolara; poslednje mesto pripada izvozu delova i pribor za motorna vozila, sa 52 mil. dolara.

Lista prvih pet proizvoda u uvozu pokazuje da je sirova nafta (197 mil. dolara) naš prvi uvozni proizvod; drugi po značaju je uvoz lekova za maloprodaju (92 mil. dolara); na trećem mestu liste je uvoz prirodnog gasa (52 mil. dolara); sledi uvoz električne energije (50 mil. dolara); poslednje mesto zauzima uvoz ostalih električnih provodnika, za napon ≤1000V sa 39 mil. dolara.

Izvor: 24sedam.rs

Foto:Pixabay

Чланак Srpska ekonomija beleži pad uvoza ali i pad izvoza се појављује прво на Biznis i Finansije.

ERT, ranije poznat kao Evropski okrugli sto industrijalaca, je grupa od šezdeset velikih industrijskih kompanija koja je bila jedna od pokretačkih snaga za razvoj ideje jedinstvenog tržišta EU 1980-ih.

„Naš cilj je da napravimo analizu stanja konkurentnosti evropske industrije“, rekao je za EURACTIV Jean-Francois van Bokmeer, predsednik ERT-a, kao i predsednik Vodafona.

Evropa zaostaje

I ova analiza izgleda strašno. Na primer, „dokument o viziji“ koji je objavio ERT pokazuje da EU troši znatno manje od svojih globalnih kolega na istraživanje i razvoj – samo 2,27 odsto BDP-a, naspram 2,40 odsto u Kini, 3,45 odsto u SAD i 4,81 odsto u Južna Koreja.

Štaviše, u proteklih 15 godina došlo je do značajne razlike u ekonomskom rastu između EU i SAD, jer se EU držala makroekonomske kontraproduktivne politike štednje koja je smanjivala investicije dok su njene kolege ulagale aktivnije.

„Ako pogledate razliku u stopi rasta između SAD i Evrope, i to ponovo projektujete na narednih deset godina, mogli bismo postati nebitni u ekonomskom smislu i postati neka vrsta super lepog muzeja da nas ljudi posećuju, ali ne napredno mesto“, rekao je van Boksmer.

Džejkob Valenberg, član upravnog odbora ERT-a i predsednik Investor AB, kompanije koja ima veliki udeo u mnogim nordijskim kompanijama, podjednako je zabrinut.

„Imamo pravi problem“, rekao je on za EURACTIV, dodajući da Evropi nedostaje „osećaj hitnosti za koji mislimo da je toliko važan“.

Kao primer, ukazao je na tehnološko praćenje Australijskog instituta za stratešku politiku koji prati koji akter predvodi koje tehnologije. Od 44 tehnologije, Kina vodi sa 37, dok su SAD na drugom mestu.
„EU je bolno odsutna“, rekao je Valenberg.

Oslobodite se unutrašnjih barijera

Oba industrijalca zalažu se za jači fokus na ekonomski rast. A za to će, prema njihovim rečima, biti neophodno integrisanije jedinstveno tržište EU.

„Evropska komisija mora da predvodi ‘obuhvatni program’ za oblikovanje zajedničkog tržišta u svim oblastima politike, uključujući energiju, digitalnu tehnologiju, kapital, životnu sredinu i odbranu“, navodi se u dokumentu ERT-a, nadajući se da će uticati na program sledeće Komisije koja počinje sa radom na jesen 2024.

ERT želi da Komisija proaktivnije „primora države članice EU da odmah uklone nezakonite ili nerazumne barijere“ na jedinstvenom tržištu. Štaviše, Komisija bi trebalo da se više fokusira na harmonizaciju i pojednostavljenje pravila umesto na stvaranje novih.

Međutim, jedan od ključnih razloga zašto se EU toliko oslanja na propise jeste činjenica da ima vrlo malo budžetskih moći da rešava probleme kroz subvencije ili poreske olakšice, kao što to mogu da urade SAD.

Inovacioni podsticaji bez fragmentacije?

U međuvremenu, industrija takođe poziva na više podsticaja za ulaganja u Evropi.

„Važna je ravnoteža u kreiranju politike“, rekao je van Boksmer za EURACTIV. On je ukazao na američki Zakon o smanjenju inflacije (IRA) kao primer kako to učiniti bolje od EU.

„Poput IRA, morate da uložite svoj novac u ove infrastrukturne investicije koje će biti potrebne Evropi, uglavnom u elektrifikaciji“, rekao je on, kritikujući evropski pristup, koji je opisao kao „helikopterski novac za male lokalne inicijative“ na državnom nivou.

Trenutni način na koji se dozvoljava zemljama EU da subvencionišu svoje industrije putem relaksiranih pravila o državnoj pomoći stavlja zemlje poput Nemačke u prednost, jer imaju mnogo veću fiskalnu moć od manjih ili siromašnijih zemalja članica.

„Ali ako mislimo na evropski nivo, mislim da postoji mnogo stvari koje možete da uradite od kojih sve članice Evrope mogu imati koristi. U suprotnom, imaćemo preveliki nesklad između ekonomija sa jačim budžetima i onih sa slabijim budžetima“, rekao je van Boksmer.

Dokument o viziji ERT-a takođe ukazuje na strukturne probleme u EU i postavlja pitanje da li bi EU morala da poveća svoj budžet da bi platila evropske investicije ili bi trebalo olakšati proces donošenja odluka, na primer o poreskim pitanjima, gde EU može odlučuju samo uz jednoglasnu saglasnost država članica.

Međutim, industrijalci nerado daju odgovore na ova politički škakljiva pitanja.

„Mi nismo političari, možemo samo da dajemo ideje o tome kako politike da izgledaju bolje“, rekao je van Boksmer.

„Sve evropske vlade treba da imaju diskusiju“, rekao je on, tvrdeći da bi tek tada Komisija imala političku podršku da iznese konkretne predloge.

Unija tržišta kapitala

Drugi način za povećanje investicija, prema ERT-u, bio bi jačanje i integracija evropskih tržišta kapitala. Valenberg se zalagao za „tržište dubokih kamatnih stopa“ koje bi se moglo uspostaviti samo ukidanjem unutrašnjih barijera tržištima kapitala.

Manje fragmentirano i likvidnije evropsko tržište kapitala dovelo bi do više rizičnog kapitala, što bi onda moglo pomoći u rešavanju dela problema inovacija i rasta EU, smatra Valenberg.

Uoči evropskih izbora sledeće godine, ERT planira da izađe sa daljim, detaljnijim planovima kako da ojača evropsku konkurentnost.

Istovremeno, bivši italijanski premijer Enriko Leta dobio je zadatak da pripremi izveštaj o budućnosti jedinstvenog tržišta za mart 2024. godine, dok Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke, priprema izveštaj o konkurentnosti EU za jun 2024, pokušavajući da postavi temelje za sledeći program Komisije.

Izvor: EURACTIV.rs
Foto: Unsplash

Чланак Amerika i Kina bi od EU mogli da naprave lep muzej се појављује прво на Biznis i Finansije.

Posmatrano po sektorima, u maju je zabeležen godišnji pad prometa u rudarstvu od 1,1 odsto a u prerađivačkoj industriji od 7,3 odsto.

Na domaćem tržištu godišnji pad prometa u industriji bio je 15,6 odsto, a na inostranom tržištu rast je bio 4,3 odsto.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Manji promet u industriji za 7,1 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Razlika je posledica toga što je snabdevanje električnom energijom zabeležilo međugodišnji porast od čak 30 odsto. Ova oblast beležila je kontinuirani pad od sredine 2021. do oktobra 2022. i to prosečno za devet odsto međugodišnje. Od novembra kreće oporavak elektroprivrede.

U prerađivačkoj industriji najveći međugodišnji ( u odnosu na isti mesec prethodne godine) pad zabeležen je u proizvodnji osnovnih metala, a proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina i uređaja je pala za 24 odsto.

Hemijska industrija je smanjena za 22 odsto, proizvodnja proizvoda od nemetalnih minerala, važna za građevinsku industriju, pala je za 17 odsto.

Možda i najvažnija oblast prerađivačke, prehrambena industrija, je pala za dva odsto.

Oblast koja je zabeležila najveći rast je proizvodnja računara i elektronskih proizvoda od 36 odsto.

Rudarstvo u februaru je zabeležilo međugodišnji pad od jedan odsto, a u okviru njega eksploatacija rude metala je porasla za 5,6 odsto. Ovo je znatno usporavanje u odnosu na januar kada je eksplatacija rude metala imala godišnji rast od čak 42,6 odsto.

Realna maloprodaja smajena za 5, 3 odsto

U februaru je uvoz u odnosu na isti mesec prošle godine pao za 5,4 odsto. Za prva dva meseca ove godine uvoz je povećan za 2,7 odsto međugodišnje, dok je izvoz vrći za 17,9 odsto.

Maloprodaja u februaru je nominalno porasla za 11,7 odsto, ali kada se uključi inflacija, realni pad je iznosio 3,8 odsto. Od svih delova maloprodaje, realno je porasla samo prodaja goriva.

Prodaja neprehrambenih proizvoda je porasla za devet odsto, ali su cene skočile za 15,2 odsto, pa je realni promet bio manji za šest odsto.

Najviše je nominalno povećana maloprodaja hrane i pića, za 15,2 odsto, ali je zbog visokog rasta cena, realno smanjena maloprodaja za 5,3 odsto.

Izvor: Danas

Foto: Bing

Чланак MAT: Prerađivačka industrija pala, rast elektroprivrede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pritisak u uobičajenim granicama održava uz pomoć tri leka koje mesečno nabavlja. Ovih dana se uverio da je do leka koji u nas pristiže iz Francuske sve teže doći. Kada je u apoteci koju godinama posećuje pokušao da dobije lek, rečeno mu je da nema „natrixa“. Kako su apoteke istog vlasnika umrežene, utvrdila je da ga nema ni u jednoj apoteci iz lanca. Novosađanin se autobusom uputio u centar grada i apoteku iz drugog lanca. Leka ni ovde nije bilo, a nakon pregleda na računaru, pokazalo se da ga nema ni u ovom lancu.

Nestašica postaje uobičajena

Nije preostalo ništa drugo nego da se uputi u apoteku iz trećeg lanca, takođe u centru grada. Ni ovde nije podigao lek, ipak, bio je zadovoljan obaveštenjem da ga ima u apoteci na Limanu 2 istog lanca. Seo je u autobus i stigao do željene lokacije. Ali, avaj… Ima leka, ali ne doze od deset miligrama, već samo od pet. Na predlog da mu se, uz doplatu, izdaju dve kutije slabije doze, apotekarka je pojasnila da zbir aktivne supstance u dva manje doze nije isti kao u dvostruko većoj.

Kako je kod ovog leka doza jako bitna, preporučila je da se umesto pilule od deset miligrama, koristi istogramažne pilule „amlodipina“, građanima sa iskustvom života u Jugoslaviji dobro poznatog medikamenta skopskog proizvođača. Srećom, kutijica novog leka košta stotinak dinara, pa je Novosađanin napokon uspeo da očuva terapiju za narednih trideset dana. Ostala je zebnja šta će biti kada se potroši bočica.

Zapravo, nestašica lekova postaje naša svakodnevica. Nisu u pitanju samo lekovi za regulisanje pritiska, već i lekovi za bolesti srca, protiv kancera, one koji se koriste kod dijabetesa, antibiotici i drugi lekovi protiv bakterijskih infekcija. Nedostaju i lekovi za pojedine psihijatrijske poremećaje, ali je možda najveća nevolja za lekovima protiv dečjih bakterijskih infekcija. Roditelji se žale da je jako teško doći do lekova u formi sirupa, najčešće upravo za dečji uzrast. Potraga je za paracetamolom, efikasnim u snižavanju temperature.

Kina, globalna apoteka

Pitanje je koliko je utešno to što građani Srbije nisu usamljeni u nevoljama ove vrste. Tačnije, ovdašnji pacijenti su u povoljnijoj poziciji nego žitelji razvijenijih evropskih država. Situacija u Nemačkoj ili Francuskoj, koje su decenijama smatrane za zemlje s najboljim zdravstvenim sistemom, mnogo je gora.

U Nemačkoj je od nekadašnjih 11 proizvođača „paracetamola“ knjiga spala na samo jednog proizvođača. Razlog je niska cena lekova koje farmaceutske kompanije isporučuju drogerijama na osnovu ugovora sa državnim zdravstvenim osiguranjem. Čak se i te cene ne menjaju godinama, iako proizvođači plaćaju sve više za sve sirovine. Tako je u Nemačkoj cena „paracetamola“ ista već 12 godina, iako je cena aktivne supstance samo prošle godine porasla za 70 odsto. Niko, pa ni farmaceutske kuće, ne radi tamo gde je unapred jasno da će biti u gubitku.

Nestašice lekova su došle do izražaja s rastom cena struje, gasa i drugih energenata. Kako farmaceutska proizvodnja troši izrazito mnogo struje, ekstremni rast cene električne energije je proizvodnju mnogih lekova učinio neisplativom. Osim toga, izrazita većina aktivnih supstanci se proizvodi samo u Kini i/ili Indiji, pa se ove dve mnogoljudne države smatraju globalnom apotekom.

Međutim, kada se pojavio kovid, proizvodnja je zbog mera zaštite postala manja, pa su obe države gotovo prestale da isporučuju lekove ostatku sveta. Evropsko tržište se našlo u oskudici mnogih lekova, što je iniciralo povratak proizvodnje na Stari kontinent, no to će svakako potrajati.

Kuda vodi Mastriški ugovor?

U ceni energenata se krije objašnjenje zašto u Srbiji nema prevelikih nestašica lekova. Cena struje je najmanje upola, a često i četiri puta niža nego u evropskim državama, pa tri ovdašnja proizvođača nisu pretrpela veliki udarac sa energetskog tržišta. Da privatizacija nije potpuno uništila „Jugoremediju“ i „Srbolek“, imali bismo dovoljne količine još dvadesetak lekova.

Stariji ljudi se sećaju vremena Jugoslavije kada je konkurencija 13 proizvođača doprinela tome da tržište bude redovno i dobro snabdeveno velikim brojem kvalitetnih generičkih lekova. Danas, uvozimo znatno veći broj lekova, što dovodi do toga da se evropski farmaceutski problemi prenose i na nas.

Bilo bi prilično površno i jednostrano reći da je izmeštanje proizvodnje u zemlje Azije osnovni razlog trenutne nestašice lekova. Dublje uzroke treba tražiti u Ugovoru iz Mastrihta iz 1992. godine, jednoj vrsti ustava najuspešnije zajednice, kojim se članice obavezuju da se „farmaceutska industrija u celosti ponaša prema tržišnim uslovima“, a državi se zabranjuje da utiče na rad proizvođača iz ove branše. Od tada, vodeće kompanije izmeštaju proizvodnju u zemlje Azije koje su poznate po skromnim ekološkim zahtevima i niskim zaradama. Dobit postaje jedino bitna za funkcionisanje čitave farmaceutske industrije, a upravo je ona izmeštanjem gotovo utrostručena.

Gramzivi akcionari

Devedesetih godina prošlog veka su aktivne supstance još uvek proizvođene na evropskom tlu, obično veoma blizu fabrika za proizvodnju i pakovanje lekova. Danas se oko 85 odsto svih aktivnih supstanci proizvodi jedino u Kini, manjim delom u Indiji. Panika izazvana kovidom je dovela do prekida lanaca snabdevanja i naglog povećanja potrošnje lekova u najmnogoljudnijim državama, tako da kineske i indijske kompanije imaju malo preostalo za izvoz, a ceo svet je postao visoko zavisan upravo od proizvođača iz ovih država.

Pitanje je da li su i u kojoj meri farmaceutske kompanije profitirale od preseljenja proizvodnje. Izvesno je da su najbolje prošli akcionari kompanija, među kojima je investicioni fond Blek Rok možda najveći. Prema izveštaju koji je Udruženje francuskih apoteka predstavilo Evropskom parlamentu od 1999. do 2012. godine, profit kompanija je povećan za 44 odsto, sa 38 na 54 milijarde dolara. Međutim, dividenda, koja pripada akcionarima, ostvarila je znatno veći rast, sa 21 na 70 milijardi dolara. Upavo to što je dividenda akcionara nadmašila profit kompanije ukazuje da se farmaceutska industrija rukovodi jedino zaradom, a ne i zdravstvenim pokazateljima.

Izbegavanje generičkih lekova

Loša posledica potpune orijentacije na novac, kod pacijenata se očituje u uočljivoj težnji najvećih kompanija da izbegnu proizvodnju lekova nakon 20 godina od uvođenja u upotrebu. Nakon tog roka, patentno pravo se gasi i lek postaje javno dobro. Kompanije koje nisu vlasnici, niti poseduju licence, mogu i dalje da proizvode kvalitetan lek. Uvođenjem konkurencije, cena leka se smanjuje.

Međutim, vodeće kompanije u branši se ne zadovoljavaju sitnim profitom i uporno izbegavaju proizvodnju „starih“ lekova, fokusirajući se isključivo na nove, čiji plasman donosi neuporedivo veću zaradu. Budući da kapaciteti manjih kompanija nisu dovoljni da zadovolje potrebe za starim lekovima, pacijenti trpe posledice.

Dublji uzroci

Nije sporno da su istorijski rekordne cene struje i ostalih energenata dovele farmaceutsku industriju do velikih troškova i proizvodnju mnogih lekova učinile neisplativom. Takva situacija teško se može prevazići bez poskupljenja lekova.

Međutim, to je samo jedan od vidljivih segmenata celokupne problematike za širu javnost. Dublji uzroci nestašice lekova, koja muči našeg starijeg sugrađanina, leže u usvajanju neoliberalne doktrine Mastriškog ugovora, koja se preko velike orijentacije Srbije ka Evropskoj uniji prenosi i na ovdašnju svakodnevicu.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je sve veća nestašica lekova? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Industrijska proizvodnja u Srbiji prima ozbiljne udarce zbog skupih sirovina, energenata i smanjenje potražnje u EU. Motor industrijske prozovdnje, prerađivačka industrija, u julu je zabeležila međugodišnji pad, zatim ozbiljan pad desezonirane vrednosti.

Pad je raspoređen na skoro sve oblasti, kaže u analizi privredne aktivnosti, Stojan Stamenković iz Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) Ekonomskog instituta i Privredne komore Srbije.

– Najveći međugodišnji pad u julu, po 10 i više procenata, imale su proizvodnja odevnih predmeta, prerada drveta osim nameštaja, hemijska industrija, proizvodnja proizvoda od gume i plastike te metalnih proizvoda osim mašina i uređaja – navodi Stamenković.

Dodaje da je u svima njima desezonirani pad u julu bio izuzetan i duboko ispod proseka prethodne godine.

Izvor: 24.sedam

Foto: Pixabay

Чланак Industrijska proizvodnja u julu ozbiljno potonula се појављује прво на Biznis i Finansije.

Rat u Ukrajini odjednom je pobudio interesovanje poslovnog sveta za naučna istraživanja koja su se do sada uglavnom doživljavala kao ekscentrična. Zbog vojnih sukoba, dovedeno je u pitanje i snabdevanje retkim metalima koji su gorući za mnoge industrije, posebno za nove tehnologije. Rusija je, recimo, treći najveći proizvođač nikla na svetu, pa istog dana kada su zapadne države najavile da će joj uvesti sankcije zbog invazije na Ukrajinu, cena nikla je skočila sa 24.000 na 48.000 dolara za tonu. Cenom ovog metala se toliko mešetarilo da je i Londonska berza metala morala privremeno da prekine elektronsko trgovanje.

Usled ovakvih zemljotresa na tržištu, sada se mnogo ozbiljnije razmatraju i moguće alternative na kojima već duže vreme radi tim australijskih naučnika na Univerzitetu Kvinslend, iako su rešenja još daleko od primene. Istraživači su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno „usisavaju“ i skladište neke metale, i to upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji.

Jedno od glavnih sedišta ovih potencijalnih biljnih rudnika nalazi se u prilično izolovanoj Novoj Kaledoniji, koja je zbog svoje udaljenosti od velikih kontinentalnih ploča postala stanište za retke životinje i biljke. Tako samo ovde obitava neobična vrsta drveta Pycnandra acuminata, iz kojega usred prašume curi nikl. Naime, biljka proizvodi plavozeleni sok čiji ukus ga baš ne preporučuje za prestižne restorane, ali zato su istraživanja u laboratoriji pokazala da u sebi sadrži čak 25% nikla.

Ovo je ogromna količina ako se ima u vidu da ukoliko bi čovek kroz ishranu uneo samo nekoliko grama nikla u organizam, to bi ga istog trenutka ubilo. Kako onda ovo drvo uspeva da preživi toliko količinu metala čije su iole veće količine smrtonosne za većinu živog sveta? Ispitivanja su pokazala da biljka skladišti metal u ćelijama na površini svojih listova. Na tom mestu nikl prouzrokuje najmanje štete, barem kada su u pitanju ćelije koje proizvode hlorofil. Ali nauka i dalje nema odgovor na to kako drvo prenosi nikl od korena do spoljašnjih slojeva lišća bez ikakvih posledica po sopstveno zdravlje.

Zeleno rudarstvo da ne može biti zelenije

Pomenuto drvo poseduje izuzetno retku biološku osobinu, takozvanu hiperakumulaciju, pa su ovakve biljke nazvane hiperakumulatori. One su u stanju da izvlače metale iz zemlje i da ih talože u sebi. Oko tri četvrtine poznatih hiperakumulatora skladište nikl, koji se koristi u izradi legure neophodne za proizvodnju nerđajućeg čelika, ali je nezamenljiv i u proizvodnji baterija za električne automobile. Druge biljke koje su sposobne da skladište metale, uglavnom „proizvode“ talijum, cink, kobalt ili selen. Jedan od primera je biljka Haumaniastrum robertii, koja uspeva u nekim delovima Afrike. Iz ove biljke bi moglo da se izvuče i do 25 kilograma kobalta po hektaru iz otpadnog tla u blizini rudnika bakra u Centralnoj Africi.

Zato bi prema mišljenju naučnika, hiperakumulatori mogli da se sade u okolini rudnika radi prečišćavanja uništenih područja koja ovi ostavljaju iza sebe kada prestanu sa radom. Ili još bolje – da u budućnosti zamenjuju rudnike, tako što bi se posebno gajili ovakvi usevi koji bi predstavljali izvor retkih metala. Recimo, neka zemljišta su toliko zasićena niklom da na njima ne mogu da se uzgajaju konvencionalne poljoprivredne kulture. Upravo na takvim područjima bi mogla da se zasadi i uzgajaju biljke kao što je Alyssum murale. Ona tokom rasta usisava nikl kroz koren i sprovodi ga kroz stabljiku u listove. Metal čini do tri odsto ukupne težine biljke, koja se posle berbe ostavlja na posebna mesta da se suši, a obezbeđuje čak 400 kilograma nikla godišnje po hektaru jalovine.

Australijski naučnici su nedavno pronašli i kandidata koji trenutno najviše obećava. To je biljka Phyllanthus rufuschaneyi, koja slično drvetu sa Nove Kaledonije takođe sadrži oko 25% nikla, ali od svih do sada otkrivenih hiperakumulatora ima najveći potencijal za masovno uzgajanje „metalnih useva“. Njena tržišna prednost nad konkurencijom je u tome što pored velike moći upijanja nikla, vrlo brzo stvara nove izdanke posle berbe.

Upotrebom ovakvih biljaka, čovečanstvo bi konačno stiglo do zelenog rudarstva u doslovnom smislu, i to bez ikakvih štetnih pojava jer su u pitanju biljke koje čine prirodni deo ekosistema, tvrdi tim sa Univerziteta Kvinslend.

Univerzitetski stručnjaci su već „tipovali“ i regione u svetu koji bi bili najpogodniji za biljno rudarenje. Na čelu ove liste su Indonezija, Malezija i Filipini. Primera radi, ostrvo Sulavesi u Indoneziji ima više od 15.000 kilometara kvadratnih zemljišta sa velikim količinama nikla. Računica pokazuje da bi pomenuta biljka Alyssum murale mogla da obezbedi vlasnicima ovih, inače neplodnih zemljišta, prosečne prihode od oko 13.500 dolara za godinu dana.

Dobitak „tri u jedan“

Zanimljivo je da se među državama koje naučnici iz Australije vide kao pogodne lokacije za buduće biljne rudnike nalazi i jedna zemlja u našoj blizini. U pitanju je Albanija, gde je oko deset odsto zemljišta zagađeno velikim količinama metala. Biljka Alyssum murale uspeva i ovde i to u okolini Ohridskog jezera. Stanovništvo do sada nije moglo da obrađuje ovu zemlju, ali bi pomenuta i druge biljke hiperakumulatori mogle da preokrenu štetu u dobit. Uzgoj „hejvi metal“ biljaka bi izvukao otrove iz zemljišta i pokrenuo novu privrednu granu.

Članovi tima sa Univerziteta Kvinslend objašnjavaju da je posle žetve takvih biljaka potrebno da se one prerade kako bi se omogućila industrijska upotreba metala koje sadrže. Taj postupak podrazumeva spaljivanje biljke i obradu njenog pepela hemikalijama koje vezuju metale, i to u strogo kontrolisanim uslovima kako se ne bi naštetilo ni ljudima ni prirodi.

Biljke hiperakumulatori mogu posle žetve i da se suše i potom usitne u masu koja se sabija u pelete. Slično kao i obični drveni peleti, i ovi imaju visoku kaloričnu vrednost i mogu da se koriste za proizvodnju struje u elektranama i domaćinstvima.

Iako ne donosi ni približnu zaradu kao kopanje ruda, za poljoprivredno stanovništvo u oblastima gde je većina zemljišta jalova, uzgoj i žetva „metalnih useva“ bi bili dobra poslovna prilika, uvereni su australijski naučnici. Na taj način bi se obezbedio dobitak „tri u jedan“ – smanjili bi se siromaštvo i rizici po životnu sredinu, a podstakao dalji razvoj inovacija kojima su retki metali preko potrebni.

Istraživanja koja sprovode naučnici iz Australije do sada su bila finansirana isključivo javnim sredstvima, ali se akademski stručnjaci nadaju da će u postojećoj krizi oko nabavke retkih metala u ove projekte početi da ulažu i vlasnici privatnog kapitala. Kažu da interesovanja već ima, a naučnicima je u ovom trenutku najvažnije da dobiju sredstva za detaljnija istraživanja o tome da li biljke hiperakumulatori imaju dodatnih koristi od metala koje čuvaju, osim što im omogućavaju da rastu tamo gde ništa drugo ne može. Precizniji nalazi o tome su važni i kada se razmatra masovnija komercijalizacija ovakvih biljaka, objašnjavaju idejni tvorci biljnih rudnika.

Bojana Maričić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Benoit HENRY, Wikipedia

Чланак Biljni rudnici: Žetva retkih metala се појављује прво на Biznis i Finansije.

Bruto domaći proizvod (BDP) Srbije u drugom kvartalu ove godine je za 3,9 odsto veći nego pre 12 meseci, objavio je danas Republički zavod za statistiku. Kvartalno, rast BDP je 1,2 odsto.

Statistika beleži i veliki rast spoljne trgovine, više od 35 odsto ali i ogroman skok deficita.

Realni rast bruto proizvoda, po delatnostima, u drugom kvartalu 2022. godine značajan je u sektoru trgovine na veliko i malo i popravke motornih vozila, saobraćaja i skladištenja i usluga smeštaja i ishrane, 8,4 odsto i sektoru industrije i snabdevanja vodom i upravljanja otpadnim vodama, 4,6 odsto.

Realni pad bruto dodate vrednosti zabeležen je u sektoru građevinarstva, 7,6 odsto i sektoru poljoprivrede, šumarstva i ribarstva, 5,4 odsto.

Raste izvoz ali se zahuktao uvoz

Izvoz robe iz Srbije za sedam meseci ove godine imao je vrednost od 15,37 milijardi evra, što je rast od 28,9 odsto u poređenju sa sa istim periodom prethodne godine.
Rastao je i uvoz, i to za čak 40 odsto, ukupno na gotovo 22 milijarde evra.

Deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni je iznosio 6,43 milijarde evra, i to je neprijatno povećanje od 76,3 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Industrijska proizvodnja pala u julu

Industrijska proizvodnja u julu u Srbiji manja 1,6 odsto u odnosu na isti mesec 2021. godine, beleži statistika.

U odnosu na periodu januar – jul 2021. godine, ove godine je proizvodnja veća samo 2,7 odsto. Razlog tome je što se manje proizvodi struja ali i kleca prerađivačka industrija.

U sektoru Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija proizvodnja je pala 5,6 odsto a u sektoru Prerađivačka industrija 3,4 odsto.

U sektoru Rudarstvo proizvodnja je porasla 22,5 odsto.

Obim industrijske proizvodnje u julu beleži dvanaestomesečni pad u 22 oblasti (78 odsto industrijske proizvodnje) a rast samo u sedam.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji rast uvoza i izvoza, pad industrijske proizvodnje u julu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Danas se širom sveta vodi rat bez oružja u kojem sve države učestvuju i koje se pre svega bore za pobedu na svom terenu. Rat protiv nevidljivog neprijatelja, rat protiv korona virusa. Ključno pitanje je da li će Srbija izaći iz ovog rata kao mnogo puta u svojoj istoriji „gola i bosa“, ili će uspeti da pametno upotrebi ono čime raspolaže, kako bi tektonske promene na globalnom tržištu što više okrenula u svoju korist za jačanje privrede?

O tome kako su neke od zemalja bile i ostale bogate i kako su neke od zemalja bile i ostale siromašne, govore njihove privredne aktivnosti u kojima su se specijalizovale. Prema podacima za 2020. godinu o strukturi bruto dodate vrednosti (BDV) po delatnostima u Srbiji, izdvojila su se tri sektora sa najvećim učešćem: prerađivačka industrija (BDV 730 milijardi dinara), trgovina i popravka motornih vozila (BDV 623 milijardi dinara) i poslovanje nekretninama (BDV 387 milijardi dinara).

Međutim, visoko učešće pojedinačnih sektora u strukturi BDV-a, ne znači nužno da svi oni imaju i najveći razvojni potencijal, jer ne utiču jednako na ekonomski rast, stabilnost i prosperitet jedne zemlje.

Gde koči?

Godinama unazad, prerađivačka industrija predstavlja kičmu srpske ekonomije. Oblasti koje su se istakle prema procentualnom učešću u strukturi BDV-a u prerađivačkoj industriji su prehrambena, piće i duvan sa 24,5%, oblast metala sa 11,1% i oblast prerade gume i plastike sa 9,6%.

Preduzeća u prerađivačkoj industriji su 2020. godini činila 16,4% od ukupnog broja registrovanih privrednih društava u Srbiji i zapošljavala su 392.000 ljudi, što predstavlja trećinu zaposlenosti u domaćoj privredi. Dodatni pokazatelj pokretača srpske ekonomije jesu rezultati poslovanja preduzeća. Prerađivački sektor je imao 3,2 milijarde dinara prihoda i zajedno sa sektorom trgovine na veliko koji je prihodovao četiri milijarde dinara, ostvario je preko tri petine prihoda privrede.

Takozvane „brzorastuće“ firme, koje su povećavale promet za više od 20% godišnje tokom tri godine, doprinele su sa 77% ukupnom broju novootvorenih radnih mesta između 2014. i 2017. godine. Takođe, „mlade“ firme, starosti do pet godina, stvorile su 96% novih radnih mesta u istom periodu.

Ako se izuzmu mlade i brzorastuće firme, kojih nije mnogo, zaposlenost se smanjuje, što ovu kategorije preduzeća čini glavnim pokretačima u stvaranju novih radnih mesta. Uprkos dobrim pokazateljima, rast broja zaposlenih uz neproporcionalan rast prihoda predstavlja ključnu prepreku celog sektora, ukazujući na nisku produktivnost u proizvodnim kompanijama. Po definiciji, produktivnost znači sposobnost firme da za određen broj ulaznih parametre (ljudi, sirovine, finansije, itd.) dobije najviši nivo izlaznih proizvoda.

Prema podacima Svetske Banke, produktivnost srpskih firmi u prerađivačkom sektoru je niska, zbog neefikasnosti radne snage i neefikasnosti proizvodnih procesa sa niskim učešćem savremene tehnologije. Analiza dostupnih podataka ukazuje da je dodata vrednost po radniku kod srpskog proizvođača iznosila 15,2 hiljade evra, što predstavlja samo 35% produktivnosti naših firmi u poređenju sa prosekom EU. Drugim rečima, srpskom preduzeću je za proizvodnju potrebno tri puta više radnika nego prosečnoj kompaniji u EU sa istim nivoom proizvodnje.

Takođe, na skali visoke, srednje-visoke, srednje-niske i niske tehnologije koja se primenjuje u industriji, prerađivačka industrija u Srbiji beleži samo 27% učešća visoke i srednje visoke tehnološke strukture. Može se reći da je ovo učešće veoma nisko s obzirom da zemlja u našem komšiluku, Mađarska, poseduje čak 60% visoke i srednje-visoke tehnologije.

Prevazilaženje ovih prepreka je najveći potencijal za srpsku prerađivačku industriju, jer bi se uklanjanjem ograničenja u poslovanju povećala šansa za izvoz i konkurentnost, što bi stvorilo veći broj brzorastućih firmi. U tom smislu, potrebno je sačiniti strategiju razvoja lokalne privrede, kroz sistematičan razvoj tri glavna segmenta – poslovne klime, privrednih društava i potrošača.

Zajednički posao

Uticaj na poslovnu klimu u najvećoj meri ima država. Kroz razvoj pravnih okvira koji podržavaju rast domaće privrede, privukao bi se veći broj investicija i podigla pravna sigurnost, kao jedan od ključnih ishoda za prerađivačku industriju. Takođe, podrška privredi može biti izražena kroz promociju i stvaranje prilika za povezivanje preduzeća, koje bi omogućilo međusobno deljenje resursa i povećanje produktivnosti.

Država može pružiti jaku podršku za razvoj veština radne snage i za praćenje inovativnih rešenja kroz obrazovni sistem, s ciljem da naši najbitniji resursi, mladi ljudi ostanu u Srbiji, inoviraju, razvijaju i otvaraju nove kompanije.

Međutim, naša privreda posluje u sistemu gde je najveći izvor finansiranja bankarski sektor. Glavna prepreka takvog sistema jeste da banke ne prihvataju visoke rizike, što znači da novootvorene firme imaju problem pri finansiranju aktivnosti. Praksa banke je da finansira obrtna sredstva, bez apetita za ulaganjem u R&D, tj. u razvoj novih proizvoda i tehnološke inovacije unutar firme.

U tom slučaju, sledeća vrata na koja preduzeća mogu da pokucaju su državne institucije koje subvencijama i poreskim olakšicama pospešuju privredu. Često, takva finansijska podrška bude nedovoljna za većinu privrednih subjekata. Mnoge države su ovaj problem rešile oslanjajući se na alternativne izvore finansiranja, poput „venture“ fondova, „private equty“ fondova i drugih fondova gde određena grupa ljudi ulaže svoj kapital u određene kompanije i na taj način postaju vlasnici određenih procenata.

Uprkos izazovnoj poslovnoj klimi, postoje brojne aktivnosti koje se mogu preduzeti unutar kompanija kako bi se pospešila produktivnost. Svako preduzeće bi trebalo da pođe prvenstveno od sebe i trenutnog stanja unutar kompanije, kako bi jasnije sagledalo poslovno okruženje i ugrabilo potencijalne prilike.

Definisanje i optimizovanje poslovnih procesa, dodeljivanje jasnih uloga u timu sa jasnom organizacionom strukturom, analiza finansijskih performansi i uspostavljanje budžeta koji obuhvata interni razvoj su neke od inicijativa koje mogu dovesti do stabilnijeg operativnog modela, efikasnije komunikacije, poboljšavanja veština ljudi i na kraju veće produktivnosti.

Svakako da ima mnogo potencijala za takve inicijative u kompanijama, jer postoji mnogo preduzeća koja su nastala posle 1990. i koja se od tada neprestano bore za rast profita, ne usklađujući svoje poslovanje sa svetskim trendovima u upravljanju i poslovanju. Delovi istorije se ponavljaju kroz situaciju koja je danas zadesila svet, no da li će Srbija izbeći istorijski pad zavisi od aktivnih i odlučnih mera pojedinaca u državnim institucijama i u samim preduzećima. Mogućnosti postoje, samo je bitno ko će ih i kako prvi ugrabiti.

Miloš Pavlović, senior biznis analitičar u konsultantskoj kući Egzakta Advisory

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Kako povećati produktivnost u prerađivačkoj industriji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najveći skok zapažen je kod eksploatacije sirove nafte i gasa – više od 75 procenata. Kada je reč o proizvodnji koksa i sirove nafte u pitanju je poskupljenje od 51,5 procenata.

Proizvođačke cene metala su uvećene gotovo za trećinu, a za 22 procenata proizvodnja osnovnih farmaceutskih proizvoda i preparata.

Poslednja analiza proizvođačkih cena pokzala je da su za oko 15 odsto skuplji kapitalni proizvodi, a za konkretno prehrambeni proizvodi. Za oko tri odsto niži je indeks proizvođačkih cena odevnih predmeta.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак RZS: Indeks cena proizvođača industrijskih proizvoda poskupeo 11,5% се појављује прво на Biznis i Finansije.