Da bi postigao sve u vezi sa poslom, ali i da bi zabavljao svoje unučiće, vodi računa o zdravlju i redovno uzima lekove protiv visokog pritiska. Dve decenije se uspešno nosi sa ovim problemom, ali u poslednjoj godini sve teže uspeva da poštuje propisanu terapiju. Nestašice u apotekama su uočljive, pa se i naš sugrađanin suočio sa teškoćama.
Pritisak u uobičajenim granicama održava uz pomoć tri leka koje mesečno nabavlja. Ovih dana se uverio da je do leka koji u nas pristiže iz Francuske sve teže doći. Kada je u apoteci koju godinama posećuje pokušao da dobije lek, rečeno mu je da nema „natrixa“. Kako su apoteke istog vlasnika umrežene, utvrdila je da ga nema ni u jednoj apoteci iz lanca. Novosađanin se autobusom uputio u centar grada i apoteku iz drugog lanca. Leka ni ovde nije bilo, a nakon pregleda na računaru, pokazalo se da ga nema ni u ovom lancu.
Nestašica postaje uobičajena
Nije preostalo ništa drugo nego da se uputi u apoteku iz trećeg lanca, takođe u centru grada. Ni ovde nije podigao lek, ipak, bio je zadovoljan obaveštenjem da ga ima u apoteci na Limanu 2 istog lanca. Seo je u autobus i stigao do željene lokacije. Ali, avaj… Ima leka, ali ne doze od deset miligrama, već samo od pet. Na predlog da mu se, uz doplatu, izdaju dve kutije slabije doze, apotekarka je pojasnila da zbir aktivne supstance u dva manje doze nije isti kao u dvostruko većoj.
Kako je kod ovog leka doza jako bitna, preporučila je da se umesto pilule od deset miligrama, koristi istogramažne pilule „amlodipina“, građanima sa iskustvom života u Jugoslaviji dobro poznatog medikamenta skopskog proizvođača. Srećom, kutijica novog leka košta stotinak dinara, pa je Novosađanin napokon uspeo da očuva terapiju za narednih trideset dana. Ostala je zebnja šta će biti kada se potroši bočica.
Zapravo, nestašica lekova postaje naša svakodnevica. Nisu u pitanju samo lekovi za regulisanje pritiska, već i lekovi za bolesti srca, protiv kancera, one koji se koriste kod dijabetesa, antibiotici i drugi lekovi protiv bakterijskih infekcija. Nedostaju i lekovi za pojedine psihijatrijske poremećaje, ali je možda najveća nevolja za lekovima protiv dečjih bakterijskih infekcija. Roditelji se žale da je jako teško doći do lekova u formi sirupa, najčešće upravo za dečji uzrast. Potraga je za paracetamolom, efikasnim u snižavanju temperature.
Kina, globalna apoteka
Pitanje je koliko je utešno to što građani Srbije nisu usamljeni u nevoljama ove vrste. Tačnije, ovdašnji pacijenti su u povoljnijoj poziciji nego žitelji razvijenijih evropskih država. Situacija u Nemačkoj ili Francuskoj, koje su decenijama smatrane za zemlje s najboljim zdravstvenim sistemom, mnogo je gora.
U Nemačkoj je od nekadašnjih 11 proizvođača „paracetamola“ knjiga spala na samo jednog proizvođača. Razlog je niska cena lekova koje farmaceutske kompanije isporučuju drogerijama na osnovu ugovora sa državnim zdravstvenim osiguranjem. Čak se i te cene ne menjaju godinama, iako proizvođači plaćaju sve više za sve sirovine. Tako je u Nemačkoj cena „paracetamola“ ista već 12 godina, iako je cena aktivne supstance samo prošle godine porasla za 70 odsto. Niko, pa ni farmaceutske kuće, ne radi tamo gde je unapred jasno da će biti u gubitku.
Nestašice lekova su došle do izražaja s rastom cena struje, gasa i drugih energenata. Kako farmaceutska proizvodnja troši izrazito mnogo struje, ekstremni rast cene električne energije je proizvodnju mnogih lekova učinio neisplativom. Osim toga, izrazita većina aktivnih supstanci se proizvodi samo u Kini i/ili Indiji, pa se ove dve mnogoljudne države smatraju globalnom apotekom.
Međutim, kada se pojavio kovid, proizvodnja je zbog mera zaštite postala manja, pa su obe države gotovo prestale da isporučuju lekove ostatku sveta. Evropsko tržište se našlo u oskudici mnogih lekova, što je iniciralo povratak proizvodnje na Stari kontinent, no to će svakako potrajati.
Kuda vodi Mastriški ugovor?
U ceni energenata se krije objašnjenje zašto u Srbiji nema prevelikih nestašica lekova. Cena struje je najmanje upola, a često i četiri puta niža nego u evropskim državama, pa tri ovdašnja proizvođača nisu pretrpela veliki udarac sa energetskog tržišta. Da privatizacija nije potpuno uništila „Jugoremediju“ i „Srbolek“, imali bismo dovoljne količine još dvadesetak lekova.
Stariji ljudi se sećaju vremena Jugoslavije kada je konkurencija 13 proizvođača doprinela tome da tržište bude redovno i dobro snabdeveno velikim brojem kvalitetnih generičkih lekova. Danas, uvozimo znatno veći broj lekova, što dovodi do toga da se evropski farmaceutski problemi prenose i na nas.
Bilo bi prilično površno i jednostrano reći da je izmeštanje proizvodnje u zemlje Azije osnovni razlog trenutne nestašice lekova. Dublje uzroke treba tražiti u Ugovoru iz Mastrihta iz 1992. godine, jednoj vrsti ustava najuspešnije zajednice, kojim se članice obavezuju da se „farmaceutska industrija u celosti ponaša prema tržišnim uslovima“, a državi se zabranjuje da utiče na rad proizvođača iz ove branše. Od tada, vodeće kompanije izmeštaju proizvodnju u zemlje Azije koje su poznate po skromnim ekološkim zahtevima i niskim zaradama. Dobit postaje jedino bitna za funkcionisanje čitave farmaceutske industrije, a upravo je ona izmeštanjem gotovo utrostručena.
Gramzivi akcionari
Devedesetih godina prošlog veka su aktivne supstance još uvek proizvođene na evropskom tlu, obično veoma blizu fabrika za proizvodnju i pakovanje lekova. Danas se oko 85 odsto svih aktivnih supstanci proizvodi jedino u Kini, manjim delom u Indiji. Panika izazvana kovidom je dovela do prekida lanaca snabdevanja i naglog povećanja potrošnje lekova u najmnogoljudnijim državama, tako da kineske i indijske kompanije imaju malo preostalo za izvoz, a ceo svet je postao visoko zavisan upravo od proizvođača iz ovih država.
Pitanje je da li su i u kojoj meri farmaceutske kompanije profitirale od preseljenja proizvodnje. Izvesno je da su najbolje prošli akcionari kompanija, među kojima je investicioni fond Blek Rok možda najveći. Prema izveštaju koji je Udruženje francuskih apoteka predstavilo Evropskom parlamentu od 1999. do 2012. godine, profit kompanija je povećan za 44 odsto, sa 38 na 54 milijarde dolara. Međutim, dividenda, koja pripada akcionarima, ostvarila je znatno veći rast, sa 21 na 70 milijardi dolara. Upavo to što je dividenda akcionara nadmašila profit kompanije ukazuje da se farmaceutska industrija rukovodi jedino zaradom, a ne i zdravstvenim pokazateljima.
Izbegavanje generičkih lekova
Loša posledica potpune orijentacije na novac, kod pacijenata se očituje u uočljivoj težnji najvećih kompanija da izbegnu proizvodnju lekova nakon 20 godina od uvođenja u upotrebu. Nakon tog roka, patentno pravo se gasi i lek postaje javno dobro. Kompanije koje nisu vlasnici, niti poseduju licence, mogu i dalje da proizvode kvalitetan lek. Uvođenjem konkurencije, cena leka se smanjuje.
Međutim, vodeće kompanije u branši se ne zadovoljavaju sitnim profitom i uporno izbegavaju proizvodnju „starih“ lekova, fokusirajući se isključivo na nove, čiji plasman donosi neuporedivo veću zaradu. Budući da kapaciteti manjih kompanija nisu dovoljni da zadovolje potrebe za starim lekovima, pacijenti trpe posledice.
Dublji uzroci
Nije sporno da su istorijski rekordne cene struje i ostalih energenata dovele farmaceutsku industriju do velikih troškova i proizvodnju mnogih lekova učinile neisplativom. Takva situacija teško se može prevazići bez poskupljenja lekova.
Međutim, to je samo jedan od vidljivih segmenata celokupne problematike za širu javnost. Dublji uzroci nestašice lekova, koja muči našeg starijeg sugrađanina, leže u usvajanju neoliberalne doktrine Mastriškog ugovora, koja se preko velike orijentacije Srbije ka Evropskoj uniji prenosi i na ovdašnju svakodnevicu.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay