Svet bi mogao da se souči sa nestašicom litijuma jer potražnja za metalom raste, a neki analitičari predviđaju da bi to moglo da se desi već 2025. godine.

Drugi pak predviđaju da bi ta nestašica mogla još da se prolongira. BMI, istraživačka jedinica Fitch Solutions, bila je među onima koji predviđaju deficit snabdevanja litijumom do 2025.
U nedavno objavljenom izveštaju, BMI je u velikoj meri pripisao deficit kineskoj potražnji za litijumom, koja je veća od njene ponude prenosi Cnbc.

– Očekujemo prosečan godišnji rast od 20,4% godišnje potražnje za litijumom u Kini samo za EV tokom 2023-2032 – navodi se u izveštaju.

Nasuprot tome, kineska ponuda litijuma će porasti samo za 6% u istom periodu, rekao je BMI, dodajući da ta stopa ne može zadovoljiti ni jednu trećinu predviđene potražnje.

Kina je treći najveći svetski proizvođač litijuma

Kina je treći najveći svetski proizvođač litijuma, koji je sastavni element baterija za električna vozila. Svet je 2021. proizveo 540.000 metričkih tona litijuma, a do 2030. Svetski ekonomski forum predviđa da će globalna potražnja dostići preko 3 miliona metričkih tona.

Prema predviđanjima S&P Global Commoditi Insights-a, prodaja električnih vozila bi trebalo da dostigne 13,8 miliona u 2023. godini, ali će naknadno skočiti na više od 30 miliona do 2030. godine.

– U osnovi verujemo u nedostatak industrije litijuma. Naravno, predviđamo rast ponude, ali potražnja će rasti mnogo bržim tempom – rekla je Korin Blanšar, direktorka Dojče banke za istraživanje litijuma i čiste tehnologije.

Do kraja 2025. Blanchard vidi“skromni deficit“ od oko 40.000 do 60.000 tona ekvivalenta litijum karbonata, ali predviđa širi deficit koji će iznositi 768.000 tona do kraja 2030.

Stotine litijumskih projekata su trenutno u fazi istraživanja

Drugi analitičari ne vide da će deficit doći tako brzo, ali ipak predviđaju manjak do kraja decenije. Iako bi više rudnika litijuma i projekata istraživanja rudarstva koji se pojavljuju na mreži moglo da podrži rastuću potražnju, to bi samo produžilo pistu za još nekoliko godina, prema procenama Ristad Energy.

Prema kompaniji za istraživanje energetike, stotine litijumskih projekata su trenutno u fazi istraživanja, ali složenost u geologiji i dugotrajan proces izdavanja dozvola i dalje predstavljaju izazove.

Prema podacima Refinitiva, u svetu trenutno postoji samo 101 rudnik litijuma. Potpredsednica kompanije Ristad Energy Suzan Zou procenjuje da će se ukupna ponuda rudnika litijuma povećati za 30% i 40% na godišnjem nivou u 2023. i 2024. godini, i da će rudari nastaviti da razvijaju postojeće i grinfild projekte usred „globalnog napora za elektrifikaciju transporta“.

Iako bi to moglo da ukaže na globalni višak litijuma sledeće godine, nestašice bi mogle početi da muče lance snabdevanja 2028.

– U narednih nekoliko godina, iako bi snabdevanje litijumom moglo ostati adekvatno na svetskom nivou, regionalna neravnoteža snabdevanja je i dalje neizbežna – dodao je Zou, napominjući da regionalni rudarski i prerađivački kapaciteti u SAD i Evropi možda neće moći da održe korak sa potražnjom za EV baterijama.

– Globalni lanac snabdevanja baterijama možda će ponovo naći nedostatak litijuma koji se približava kraju ove decenije kada rast ponude možda neće pratiti rast potražnje – rekla je ona.

U tom scenariju, Zou je rekao da bi cene litijuma mogle da porastu do svojih istorijskih maksimuma iz 2022. godine, što bi zauzvrat povećalo troškove proizvodnje baterija. Cene litijum karbonata porasle su na rekordnih 600.000 juana po toni u novembru 2022, više od 12 puta u odnosu na cene u januaru 2021.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак U svetu trenutno postoji samo 101 rudnik litijuma се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nažalost, u poslednjih nekoliko godina svet se suočio s velikim brojem pretnji za sigurnost snabdevanja hranom, koje utiču na ljude širom sveta. Ove pretnje uključuju stvari poput ratova i političkih sukoba, privrednih promena, bolesti i, sve češće, klimatskih promena i nepredvidivih vremenskih uslova, piše portal Eat This

Iako trenutno još nismo u vanrednom stanju, svet se sigurno još uvek bori s globalnom krizom hrane, a verovatno je da će do nestašica dolaziti i u sledećoj godini. U nastavku pogledajte kojih 5 namirnica su u riziku od nestašica.

Pirinač

Do nestašice pirinča moglo bi doći u drugoj polovini ove godine. Svetske zalihe pirinča opustošene su zbog ruske invazije na Ukrajinu, ali i ekstremnih vremenskih uslova u zemljama koje proizvode velike količine ove namirnice, poput Kine i Pakistana.

Moguće je da će na sanbevanje pirinčom uticati još neki zabrinjavajući faktori. Fenomen El Ninjo koji izaziva netipično zagrevanje površine vode na istočnom Pacifiku ponovno se pojavio ovog leta, izazvavši još ekstremnije vremenske uslove u mnogim zemljama. Indija je u julu najavila da će zaustaviti izvoz belog pirinča kako bi zaštitila vlastite resurse i zalihe.
Neki delovi sveta posledice su osetili više od drugih. Ipak, za većinu nas će najveći problem biti udar na finansije.

– Na globalnom nivou, najočiglednija posledica nestašice pirinča je njegova rekordna cena – rekao je analitičar Fič Solušnsa, Čarls Hart.

Testenina

Problem s testeninom u Italiji ove godine se toliko pogoršao da se vlada morala sastati na kriznim razgovorima u maju kako bi zaustavila dodatnu eskalaciju. Tokom tih vanrednih razgovora, zvaničnici su otkrili da je problem nastao zbog povećanih cena sastojaka poput žita, ali i većih troškova pakovanja i logistike.

Ukupni rast cena osjetili su potrošači širom zemlje, a neki delovi Italije izvestili su da je cena testenine porasla preko 50 posto.

Budući da je cena žita u poslednjih nekoliko meseci počela da pada, Italija – kao i drugi ljubitelji testenine – bi uskoro trebalo da osete smanjenje pritiska. Ipak, za to će biti potrebno neko vreme. Tokom kriznih razgovora u Italiji, objavljeno je da su cene testenine “već počele pokazivati prve, doduše slabe, znakove smanjenja, što je znak da bi u narednim mesecima cena testenine mogla značajno pasti.”

Čokolada

Kakao je postao toliko tražen da je Reuters nedavno izvestio da su trenutne cene čokolade u Njujorku najviše u poslednjih 12 godina, a ponegde su premašile i te nivoe, kao na primer u Londonu.

Uzgoj kakaa zavisi od đubriva, što znači da je problem s snabdevanjem čokoladom izazvan ruskom invazijom na Ukrajinu, zbog čega je pao izvoz đubriva.

Klimatske promene pogoršale su situaciju: prošlogodišnje suše uticale su na žetvu, a El Ninjo dodatno preti i ove godine. Ovaj fenomen izaziva suvo vreme širom zapadne Afrike, uključujući područja Gane, Kameruna, Nigerije i Obale Slonovače. Iz tih zemalja dolazi čak 75 posto svetske proizvodnje kakaa, piše časopis Time.

Istovremena nestašica šećera izazvana lošim vremenom i smanjenim izvozom iz Indije, kao i još uvek velika potražnja, sigurno ne pomažu ovoj rastućoj čokokatastrofi.

Losos

Ribari u Kaliforniji i na Aljasci primetili su značajan pad u populacijama lososa tokom prošle godine, što se pogotovo odnosi na kraljevskog lososa, jednu od najvećih i najzdravijih vrsta lososa.

Razlozi za ovaj pad verovatno su povezani sa zagrevanjem voda zbog klimatskih promena, sušama u Kaliforniji, ali i faktorima poput preteranog izlova ribe, zagađenja i bolesti.
Kako bi pomogli zaštititi preostalu populaciju lososa, vlasti u Kaliforniji zabranili su komercijalno i rekreativno ribarenje do kraja sezone 2023. godine. Ovo je prvi put da je do ovakve zabrane došlo još od 2008. godine.

Brašno

Cena brašna već je porasla za 8.5 posto u odnosu na prošlu godinu, pokazuje indeks potrošačkih cijena u SAD-u, a analitičari predviđaju kako će Amerikanci i sledeće godine trpeti posledice nestašica brašna. To bi moglo stvoriti dodatne probleme s nestašicama drugih vrsta hrane, uključujući hleb, palačinke, testo za picu, keks i pekarske proizvode.

Izvor ovih problema ne leži u ruskoj invaziji na Ukrajinu, već u sušama širom SAD. Dve od tri glavne vrste žita ponajviše se uzgajaju u centralnoj i južnoj SAD, području koje se tokom prošle godine nosilo s ekstremno suvim uslovima.

Stručnjaci se još uvek nadaju da će treća najveća vrsta žita koja se uzgaja u SAD ostvariti bolje rezultate, ali žetva te vrste traje od septembra do oktobra, što znači da na prave rezultate još treba čekati.

Izvor: N1, Eat This
Foto: Pixabay

Чланак Svetu preti nestašica hrane, na udaru su ove namirnice се појављује прво на Biznis i Finansije.

U jednoj viber grupi, sa preko 3.200 članova, u kojoj su okupljeni stanari jednog velikog naselja u Beogradu, skoro svaki dan neki električar, vodoinstalater, keramičar, parketar ponudi svoje usluge. Poruke su najčešće upečatljive, kombinacija slika i teksta, kao reklame. Često pozivaju i članove te grupe kojima su nešto popravljali ili menjali da napišu utiske o njima i njihovom radu. I svi su saglasni u jednom, reklama „od usta do usta“ nije dovoljna za posao, potrebno je nešto više truda da bi se došlo do mušterija. Sa druge strane, ako bi se pitale te mušterije, dobre, brze i povoljne majstore skoro je nemoguće pronaći. Iako je uvreženo mišljenje da je do majstora bilo kog profila veoma teško doći, i da ih je na tržištu malo, istina je ipak negde između.

Čini se da su njihove usluge najpotrebnije domaćinstvima. Kako kažu, skoro 90 odsto svih poziva koje dobijaju su od ljudi kojim je potrebna neka popravka u njihovom domu ili vikendici. Broj preduzetnika i nekih malih preduzeća koji ih zovu je gotovo zanemarljiv. Srednje i velike kompanije svoju potrebu za majstorima najrazličitijih profila rešavaju angažovanjem specijalizovanih firmi ili podizvođača, i ne zovu majstora preko oglasa.

Od baletana do električara

„Radim veliki broj popravki, od veš mašina do frižidera, menjam prekidače, utičnice, punim sistem etažnog grejanja… To mi je dodatni posao, inače sam zaposlen kod jednog prodavca bele tehnike. Usluge koje nudim oglašavam u više velikih viber zajednica, kao što su one koje naprave stanari nekih naselja. Iz mog iskustva, oglašavanje i reklama su potrebni, inače mušterije ne dolaze same tek tako lako. Posla imam, jer su i kućni aparati zaista sve lošijeg kvaliteta“, ocenjuje električar iz Beograda Bojan Bogdanović. Kako kaže, poznaje i majstore koji danas nemaju posla, ali kada ih neko pozove uvek kažu da će doći sutra ili prekosutra, jer im je važno da ostave utisak da su stalno zauzeti. To, naravno, i naplate.

„Shvatio sam da ima puno ljudi koji bi mogli i sami da urade nešto ili poprave, ali im je izgleda lakše da zovu nekoga da to obavi umesto njih. Često imam slučajeve da se čarape ili donji veš zaglave u filteru mašine za pranje veša. I ljudi samo odvrnu filter, i ako nije tamo, zovu mene. A bilo bi dovoljno da se malo sagnu i pogledaju unutrašnjost gde stoji filter i našli bi“, priča Bogdanović za B&F. Iako je završio srednju baletsku školu, i ima zvanje profesionalnog igrača folklora, kaže da od toga ne može da se živi, pa se „prekvalifikovao“ u električara. Pekari, mesari, frizeri ga, kaže, skoro nikada nisu pozvali. Ponekad neki kafići, ali, na primer, njihove profesionalne aparate za kafu održavaju distributeri tih aparata.

„Iz mog iskustva, ljudi koji imaju neke male poslove, uvek se opredeljuju da zovu distributere svoje opreme ili da kupe novu“, kaže ovaj električar.

Ili ne znaju da poprave, ili su preskupi

Aida Stanimirov je vlasnica salona za ulepšavanje „Beauty by Aysha“ u Beogradu. Ona je tipičan primer iz priče električara Bojana Bogdanovića. Iako bi neke njene aparate koje koristi u svom salonu, u praksi mogao da popravi neki električar, ona ga nikada nije zvala. Uvek se oslanja na distributere i ovlašćene servise za opremu koju je kupila. Ili, u slučaju nekih većih kvarova, kupuje nov aparat.

„U mom poslu koristi se veliki broj uređaja, kao što su aparati za tretmane lica koji rade na radio-frekventnu struju, aparati za mikro dermo abraziju, za mezoterapiju, oni bez igala… i preko oglasa, i danas za sutra, ne može se pronaći majstor za popravku ako se neki pokvari. Uz sve ove aparate dobija se naravno i garancija, tako da se ja oslanjam na to i njihove distributere“, kaže Stanimirov za B&F. Prema njenim rečima, veliki problem je to što se delovi za te aparate teško nalaze, i kada se poruče preko ovlašćenih distributera rok isporuke je od 30 do 60 dana. A do tada, ni klijenti ne mogu da dobiju tu uslugu, a samim tim i mogućnost za zaradu je manja.

„Najjeftiniji aparati u mom salonu koštaju od 500 do 1.000 evra. Svi ostali su znatno skuplji. I to je jedan od razloga zašto mi je važno da ih popravljaju ili menjaju delove samo ovlašćeni distributeri. Ali, i to ume da potraje. Jer mi smo mala zemlja, i gotovo uvek imamo samo jednog distributera za određeni aparat. Pa kad neki deo želim da naručim, oni to skoro nikad nemaju na lageru i onda se čeka“, žali se Aida Stanimirov.

Stanka Tripunović je vlasnica mikro firme za ketering u Novom Sadu. Kuhinju u kojoj radi je vremenom opremila profesionalnim, specifičnim, pekarskim aparatima, ali uglavnom polovnim. I kako kaže, dobro je služe, već skoro deset godina. Ali, kada se nešto pokvari, najčešće kupuje nov uređaj. Srećom, njen suprug se „razume“ u elektroniku, pa ponekad nekim pekarskim aparatima uspe i da produži životni i radni vek. Ni ona nikada ne zove majstore iz oglasa.

„Nedavno mi se pokvario blender. Iako sam ga kupila polovnog, i odavno nije bio pod garancijom, ja sam ipak tražila ko je ovlašćeni serviser da tamo odnesem na popravku. Ali, servisa nije bilo. Zatvorio se još pre nekoliko godina, i bukvalno niko više ne servisira blendere kao što je bio moj. Niti sam uspela da nađem originalni rezervni deo. Inače, profesionalni blenderi koštaju od 30.000 dinara pa naviše“, navodi Tripunović za B&F. Naša sagovornica dodaje da je ranije zvala majstore preko oglasa, ali da od toga ništa nije bilo. Neki su joj iskreno rekli da ne žele da popravljaju profesionalne pekarske mašine jer nisu sigurni u svoje znanje o njima, a nekad su, za svoju uslugu, tražili previsoku cenu. Od tada je odlučila da zove samo ovlašćene servise, ili da kupi novo aparat.

Računica bez računa

Slično razmišlja i vlasnica malog frizerskog salona u Subotici, Elvira Nađ. Ona prostor u kome radi iznajmljuje, i kako kaže, sve probleme koje bi imala sa vodom, jer joj je to najvažnije, rešio bi vlasnik prostora, i ona o tome ne brine.

„Kod mene se najčešće kvare fenovi, ili bolje da kažem, oni imaju ograničen vek trajanja, jer se stalno koriste. Kada sam počinjala da radim, nosila sam ocu da mi popravi, ali već dugo čim se neki pokvari, kupim novi. Profesionalni fenovi za frizerske salone su od 10.000 do 20.000 dinara“, kaže za B&F Elvira Nađ.

Prema poslednjim istraživanjima portala za zapošljavanje „Infostud Poslovi“, zarade vodoinstalatera, električara, stolara, molera mogu biti i veće od 1.000 evra, naročito ako su spretni i imaju svoje preduzetničke radnje. Iz „Infostuda“ kažu za B&F da je problem u tome što je ovakvih majstora malo, jer zanatske, mašinske i građevinske škole već godinama upisuje sve manji broj učenika.

Koliko tačno u Srbiji ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija teško je pobrojati. Činjenica je da veliki broj njih radi u „sivoj zoni“ ili se bave ovim poslom samo dopunski, pored onoga koji imaju „za stalno“. Takođe, male zanatske radnje su skoro uvek registrovane kao paušalci i samim tim nemaju obavezu predavanja završnog računa. Prema podacima Agencije za privredne registre u Srbiji ima 311.576 registrovanih preduzetnika. Među njima su i zanatske radnje, ali te delatnosti ne spadaju u top 10 delatnosti, koje ti preduzetnici obavljaju.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: jarmoluk, Pixabay

Чланак Koliko vlasnici majstorskih radnji imaju posla: Mušterije se baš i ne grabe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako je preneo CNBC, očekuje se da će cene pirinča ostati na trenutnom najvišem nivou do 2024. godine, kako se navodi u izveštaju kompanije Fitch Solutions od 4. aprila.

Cena pirinča iznosila je u proseku sada oko 34,60 američkih dolara za 100 kilograma, a tek će 2024. pasti na 29 dolara za 100 kilograma.

Manjak zaliha pirinča rezultat je rata u Ukrajini, kao i lošeg vremena u zemljama gde se proizvodi pirinač, poput Kine i Pakistana.

„S obzirom na to da je pirinač glavna prehrambena roba na više tržišta u Aziji, njegove cene su glavna faktor inflacije cena hrane i sigurnosti snabdevanja, posebno za najsiromašnija domaćinstva“, objasnio je Čarls Hart, analitičar kompanije Fitch Solutions.
Globalni manjak tokom 2022. i 2023. godine, kako se procenjuje iznosi oko 8,7 miliona tona.

To je najveći globalni deficit pirinča od 2003. i 2004. godine kada je globalnom tržištu pirinča manjkalo 18,6 miliona tona, objasnio je Hart.

U drugoj polovini prošle godine, delovi poljoprivrednog zemljišta u najvećem svetskom proizvođaču pirinča Kini bili su pogođeni obilnim letnim monsunskim kišama i poplavama.

Slično tome, Pakistan, koji predstavlja 7,6 odsto globalne trgovine pirinčem, zabeležio je pad godišnje proizvodnje te žitarice za 31 odsto u odnosu na prethodnu godinu zbog velikih poplava prošle godine.

Izvor: Nova ekonomija

Foto; Pixabay

Чланак Preti nestašica pirinča na globalnom nivou се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sa nestašicom lekova najpre su se sredinom prošle godine suočile zemlje Evropske unije. Bilo je problema u proizvodnji antibiotika, analgetika, lekova za snižavanje temperature a deo tog stanja, zbog zavisnosti od uvoza, prelio se i na Srbiju. Posebno je zimus zafalilo antibiotskih sirupa za decu, čija se sezonska uvećana potrošnja baš mogla i predvideti. Ipak, postojala je zamena, neke od apoteka sa opremljenim laboratorijama mogle su same da pripreme sirupe i stanje se ubrzo normalizovalo.

Prema poslednjim izveštajima, u domaćim apotekama još uvek nedostaje „ozempik“, lek za pacijente sa dijabetesom 2, a razlog je bizaran – utvrđeno je da on efikasno utiče na smanjenje telesne težine, pa je krenula masovna navala na apoteke. Država je reagovala, zaoštrila je uslove prodaje, lek se može izdati samo pacijentima sa utvrđenim dijabetesom i uz lekarski recept, ali apotekari tvrde da i dalje ne dobijaju dovoljne količine.

Da li je sve pod kontrolom?

Posle prvih signala o mogućim nestašicama, direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) Sanja Radojević Škodrić, najavila je da će se raditi na povećanju proizvodnje sirovina i lekova, kao i na proširenju asortimana domaćih fabrika. I predsednica Vlade Ana Brnabić, krajem proteklog meseca prilikom posete Hemofarmu, fabrici koja drži gotovo četvrtinu tržišta u Srbiji i sa oko jedan odsto učestvuje u izvozu naše zemlje, tvrdila je da problema u snabdevanju nema i da su ona i „predsednik Srbije Aleksandar Vučić u stalnoj komunikaciji sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje i proizvođačima lekova u Srbiji“.

To je potvrdio i generalni direktor fabrike, Ronald Zeliger koji je dodao i da do problema dolazi zbog nestašice aktivnih supstanci, da je tako u celom svetu, ali da su obezbedili puna skladišta aktivnih sastojaka. „Hemofarm pokušava da obezbedi kontinuiranu isporuku. Imamo uvek plan B, ako nam je nedostupan jedan sastojak, možemo da upotrebimo drugi“, rekao je Zeliger.

I Nenad Burazor, menadžer prodaje u Galenici koja je drugi po veličini snabdevač na srpskom tržištu, kaže za B&F da u ovom trenutku nemaju nikakvih problema sa nestašicama, niti ih očekuju u narednom periodu.

„Trudimo se da na duži rok planiramo i obezbeđujemo dovoljne količine sirovina na lagerima, pa ne očekujem zastoje, niti druge probleme u proizvodnji. Tokom pandemije bilo je teškoća zbog povećane tražnje, ali mi imamo dobru komunikaciju sa distributerima sirovina, planiramo adekvatne količine i trudimo se da obezbedimo što više zaliha“, kaže Burazor.

Objašnjava da se sirovine ne proizvode u našem bližem okruženju, kao i da su njihova receptura i dobavljač sadržani u registracionom fajlu koji se predaje regulacionom telu. Sagovornik naglašava da su te supstance podložne obaveznim kontrolama kvaliteta i uslova u kojima se proizvode, i da poseduju sve neophodne sertifikate.

Ali, stanje globalne ekonomije ukazuje da u svakom trenutku može da eskalira ključni problem – to što kao i druge razvijene zemlje Zapada, ni Srbija više nema svoju proizvodnju komponenti potrebnih za izradu lekova. Svi su se, pre više od tri decenije, oslonili na jeftin uvoz iz Kine, Indije i Pakistana.

U Privrednoj komori Srbije nemaju podatke o stanju na tržištu i potencijalnim nestašicama, ali ukazuju da su svi proizvođači u obavezi da dnevno obaveštavaju RFZO ukoliko se problemi ukažu. Mirjana Vučićević, sekretarka Udruženja za farmaciju i medicinsku delatnost u PKS potvrđuje za B&F da domaće fabrike više ne proizvode sirovine, osim eventualno nekih pomoćnih supstanci.

„Veliki je problem što nemamo farmaceutsko-hemijsku industriju, ali sa tim se suočavaju i mnogo veće, razvijenije zemlje. Za sada, nema ozbiljnih reperkusija jer su uvek dostupne zamene drugih proizvođača, sa istom aktivnom supstancom“, tvrdi Vučićević.

Druga strana medalje

Apotekari, međutim, imaju za nijansu drugačiju priču. Tvrde da pojedinih lekova čas ima, čas nema, a da od oktobra prošle godine ne dobijaju dovoljno „ozempika“ i pored mera koje je RFZO preduzeo. Dragutin Rajevac, predsednik Udruženja privatnih apoteka, kaže da su „smešne količine sirovina koje sami proizvodimo“ i da su velike farmaceutske kuće pobegle od tog posla zato što je na Dalekom Istoku to bilo izuzetno jeftino.

„Vi date proizvođaču specifikaciju određene sirovine, šta mora da sadrži, šta ne sme a šta se toleriše i do koje granice i oni vam to naprave, u srednjem kvalitetu, ali ispoštuju te parametre. A cena je bila vrlo, vrlo podnošljiva u odnosu na troškove organske ili neorganske sinteze koju bismo mi morali ovde da radimo i čije razvijanje zahteva ogromna sredstva. Uvoz tih komponenti je bio tri puta jeftiniji, a birate kvalitet i cenu. Međutim, uslovi su se promenili sa početkom rata u Ukrajini, sve je otišlo gore za 30 ili 40 odsto. Ambalaža je skuplja čak 107 procenta, pri čemu ne može da se koristi jeftinija, jer registracija leka obuhvata i pakovanje u kome će se prodavati“, navodi za B&F Rajevac.

Objašnjava da se dešava da proizvođač registruje lek za koji mu je odobrena cena od 60 dinara, u koju je uračunato 10 dinara za ambalažu. Ako ona u međuvremenu duplo poskupi, proizvođač se suočava sa gubitkom. Zbog toga on smanjuje proizvodnju, čime vrši pritisak na građane, medije i konačno na državu da odobri poskupljenje.

„Problem je što Fond to radi jako sporo. Ide mehanizam ’sad ćemo’, pa ’da se dogovorimo’, ’napravimo radnu grupu’, ’konstituišemo’… Kupuju vreme, jer za svaki dan u kome se lekovi ne izdaju, fond zdravstva ima uštedu. Zato farmaceutske kuće smanjuju proizvodnju, lek se pojavljuje povremeno, tek da održe licencu sve dok se cena ne uskladi sa troškovima proizvodnje. One i tokom tog perioda usaglašavanja posluju sa gubitkom, ali je on daleko manji u odnosu na punu proizvodnju. Sreća je to što evro miruje za sada, jer se uglavnom kupuje u toj valuti, eventualno za dolare, ali i održavanje tog kursa košta građane“, ističe Rajevac i naglašava da je u takvim uslovima pred lekarima i apotekarima veliki posao, međusobne konsultacije o tome koji su lekovi dostupni na rafovima i mogu se prepisivati pacijentima, kojih nema, šta je zamena ili se može napraviti u apotekama koje imaju registrovane laboratorije.

On dodaje da je pojava povremenih nestašica i „nadgornjavanja“ farmaceutskih kuća sa državama u kojima posluju, decenijama prisutna jer je ne samo kod nas, već i u razvijenom svetu, cena leka sastavni deo njegove registracije, ne može se menjati bez odobrenja dok su pomoćna sredstva, suplementi, na režimu slobodnog formiranja.

„Kada se svi ti razlozi sakupe tokom jednog turbulentnog perioda u svetu, razumljivo je i da se tržište lekova ljulja. A kako Srbija nije izolovana, sve te nestašice, manje-više se prelivaju i kod nas“, komentariše Rajevac.

Naš sagovornik ukazuje da se razmere moguće nestašice u narednom periodu ne mogu utvrditi jer se ne zna koliko koja fabrika ima zaliha. Ali, bar na osnovu rasta troškova ili procene o sezonskoj potražnji za nekim medikamentom, snabdevanje bi moglo da bude mnogo bolje. „Neko, međutim, nema interes da spreči nestašice, jer to košta”, zaključuje Rajevac.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: Danilo Alvesd, Unsplash

Чланак Nestašice u farmaceutskim lancima snabdevanja: Globalno tržište lekova polako se ljulja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nestašicu antibiotika širom sveta prouzrokovao je porast respiratornih infekcija, ali u Evropi taj problem ima i dodatke uzroke – cene generičkih likova su regulisane, pa se evropskim proizvođačima ne isplati da šire proizvodne kapacitete, iako se potreba za lekovima povećava.

Novinari Rojtersa su u razgovoru sa predstavnicima 13 velikih proizvođača lekova i šest esnafskih udruženja saznali da se njima ni proizvodnja trenutne količine antibiotika ne isplati, a kamoli njeno povećanje. Jer, uprkos poskupljenju energije i sirovina, cene lekova su ostale na istom nivou, što znači da su farmaceutskim kompanijama u prethodnom periodu porasli troškovi ali ne i prihodi.

Kako se utvrđuju cene generičkih lekova u Evropi?

Pre raspisivanja tendera, vlasti mnogih evropskih država upoređuju cene generičkih lekova na okolnim tržištima kako bi im one poslužile kao referentni okvir. Na osnovu utvrđene cene ulaze u pregovore sa proizvođačima lekova, a dešava se da je tokom istih i dodatno obore.

Proizvođači lekova prihvataju predložene cene da bi zadržali velike klijente sa kojima imaju sigurnost, bar kada je u pitanju naplata, ali i kako bi opstali na tržištu na kojem konstantno jača konkurencija iz Azije koja proizvodi lekove po nižim cenama. Zato se generički lekovi u Evropi i dalje prodaju po niskim cenama.

Koliko su oni jeftini pokazuje podatak da generički lekovi čine 70 odsto ukupnog evropskog tržišta medikamenata, a da se na njih troši 29 odsto novca opredeljenog za lekove od strane nacionalnih zdravstvenih sistema.

Da problem u saradnji sa farmaceutskim kompanijama postoji potvrdile su i Evropska medicinska agencija i Evropska komisija. Od prve nestašice lekova iz oktobra prošle godine, oni su se više puta sastajali sa njihovim proizvođačima, međutim do danas nije pronađeno rešenje za ovaj problem. Evropska komisija je najavila rad na izmeni zakona o farmaciji, u koji bi trebalo da bude uneseno nekoliko novih odredaba. Jedna od njih bi bilo obavezivanje proizvođača da obezbede veće rezerve lekova i da unapred najave potencijalne nestašice. Međutim, kako tvrde farmaceuti, ovo ne rešava problem niskih cena lekova, koje se u nekim zemljama Evrope nisu menjale već deset godina.

Foto: DawidC, Pixabay

Чланак Zašto je Evropa u deficitu sa antibioticima? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vlasnik farme krava u selu Skorenovac u opštini Kovin Dejan Trajković rekao je da su rezervoari mlekara prazni i da će se nestašica mleka osećati već od narednog meseca. Mleka nema jer su manje farme pogašene, a ostale su samo one srednje i velike koje ne mogu lako da se zatvore zbog ogromnih sredstava koja su uložena u opremu“, rekao je Trajković za Betu.
Dodao je da problem sa niskom otkupnom cenom mleka traje već dve-tri godine i da i sam razmišlja da posle 20 godina stavi katanac na farmu od 340 grla, od čega je 180 krava za mužu.

Niska otkupna cena mleka je, kako je rekao, kriva što je danas u Srbiji svega oko 180.000 krava za mužu, a da ih je pre šest-sedam godina bilo od 450.000 do 500.000.

Realna proizvođačka cena mleka trebalo bi da bude oko 120 dinara

Istakao je da bi, zbog astronomskih cena stočne hrane zbog suše, realna proizvođačka cena mleka trebalo da bude oko 120 dinara, pa ni subvencije za mleko od 15 dinara po litru, koje je država nedavno obećala za jedan kvartal, posle protesta poljoprivrednika, neće pomoći da se smanje gubici u proizvodnji.

Vlasnica farme krava u Nakovu kod Kikinde Olivera Latinović rekla je da je ogroman novac uložila u opremu i robotizaciju u proizvodnji mleka i da gubitak na tom proizvodu pokriva zahvaljujući tome što hranu proizvodi na sopstvenom imanju, pa umesto da je proda koristi je za ishranu muznih krava.

„Mesečni trpošak za ishranu 100 muznih krava je oko tri miliona dinara, a za mleko dobijam dva, jer je litar od 30 do 60 dinara, zavisno od mlekare. Umesto da prodam ratarske proizvode usmeravam ih u mlekarstvo i tako pokrivam gubitak na toj proizvodnji“, rekla je Latinović.

Proizvođači mleka su, prema njenim rečima, već dugo ‘ispod vode’ i ne mogu da dođu do daha.

„Više ni banke neće da nam odobre kredite jer su nas svrstali u rizičnu kategoriju“, rekla je Latinović.

Rasprodaja krava

Dodala je da je težak položaj proizvođača mleka „dokrajčila“ suša i da je ove godine duplo veću površinu pod kukuruzom morala da odvoji za spremanje silažne hrane, ali da je i pored toga nekvalitetna jer nema zrna, već je stabljika prazna.

Klanična industrija je, prema njenim rečima, ovih dana samnjila potražnju za tovnim bikovima jer se, zbog teške situacije, rasprodaju krave koje su jeftinije.

Proizvođači mleka su više puta tražili pomoć države kako bi naterali najveće mlekare da povećaju otkupnu cenu mleka koja je već nekoliko godine u proseku oko četrdesetak dinara i niža je od cene flaširane vode za piće, predlažući razne mere, a jedna od njih je bila da se izračuna i propiše minimalna proizviođačka cena mleka koju mlekare moraju da plate, ali se država pozivala na principe tržišne privrede i protivzakonitog mešanja u biznis.

Srbija je pre oko dva meseca morala da uveze mleko u prahu da bi obezbedila zalihe hrane zbog straha od eskalacije rata u Ukrajini.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Proizvođači mleka najavljuju nestašicu u septembru се појављује прво на Biznis i Finansije.

Grupa koju čine 13 velikih proizvođača nafte plus Rusija, Meksiko i Kazahstan, u maju je proizvodila 2,6 miliona barela nafte dnevno manje nego što je planirala. Rusija, najjači proizvođač u ovoj skupini, povećala je neznatno proizvodnju ovog energenta, ali je ona i dalje ispod željenih nivoa. Samo ova zemlja proizvodila je 1,2 miliona barela dnevno manje od zacrtane kvote.

Imajući u vidu sve izazove sa kojima se suočavaju proizvođači ovog energenta, teško da će se u dogledno vreme njihova proizvodnja povećati. Za sada se čini da će jedino Irak, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati uspeti da proizvedu onoliko nafte koliko je potrebno, dok će afrički članovi OPEK-a, predvođeni Nigerijom i Angolom, zaostajati. Uzrok njihovih problema nije toliko rat u Ukrajini, koliko nedostatak investicija u ovaj sektor, koji je nedovoljno razvijen.

A svaka sirovina koja nedostaje na tržištu neminovno postaje skuplja, tako da bismo u skorije vreme mogli videti dodatno poskupljenje goriva.

Izvor: Oil Price

Foto: Arvind Vallabh, Unsplash

Чланак OPEK+ ne uspeva da ispuni proizvodne kvote се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz tog razloga ne čudi da je proizvodnja šećera u Srbiji sa nekadašnjih 525.000 tona pala na prošlogodišnjih 270.000.
Ovih dana Srbijom je zavladao strah od nestašice šećera. Sa svih strana, iz velikih gradova ali i sasvim malih varoši, stižu vesti da u prodavnicama nema „slasti“, posebno je nema u manjim pakovanjima. Nije trebalo ni dva meseca od prvih naznaka manjka da se cena u trgovačkim lancima udvostruči. Još u oktobru mogao se nabaviti za 80 dinara po kilogramu, dok se ovih dana u novinama čita da je cena veća od 160 dinara.

Posle pola veka zaštite

Može se reći da je razlog nestašica sve manja domaća proizvodnja – prošle godine sa gotovo 32.000 hektara pod repom jedva da je proizvedeno 265.000 tona šećera. Pitanje je je li ovog proleća repinim semenom posejano i 30.000 hektara. Da podsetimo, u srećnija vremena Vojvodina je pod repom imala u proseku 62.000 hektara, pojedinih sezona i desetak hiljada više. Stoga ne čudi da je godine 2017, preradom repe u Srbiji dobijeno oko 510.000 tona, a samo dve godine kasnije jedva 290.000.

Nije teško pomisliti da se nešto neobično dešavalo tih godina kada je decenijama naprofitabilnija ratarska proizvodnja bezmalo preko noći doživela drastičan pad. Jeste, posle pola veka, 2017. godine ukinut je evropski sistem kvota u šećeru, odjednom svako je mogao da zaseje repe koliko je hteo. Reakcija na promenjene okolnosti bila je drastična. U Evropskoj uniji je pod repom naredne 2018. godine zasejano čak 4,7 miliona hektara više nego što se decenijama sejalo.

Bagatelna cena

Dobar rod, udružen sa rekordnim rodom šećerne trske u svetu, doveo je do kraha cena šećera. Sa dotadašnjih 540 do 610 evra po toni, za manje od pet meseci srozao sa na ispod 300 evra. Sve evropske šećerane doživele su gubitak, a cena se nije oporavljala ni naredne tri sezone. Čak i u Francuskoj i Nemačkoj, višedecenijskim liderima u industriji šećera, po tri šećerane stavile su ključ u bravu.

No, cena se šećeru nije oporavljala, pa je tako pre godinu dana i kod nas kilogram mogao da se kupi za 68 dinara, otprilike 20 odsto jeftinije nego petnaestak godina ranije. Ono što je pogubno po veći deo evropske industrije šećera jeste da je njegova cena godinama neprekidno bila ispod 404 evra po kilogramu, što je reperna cena ispod koje sve evropske šećerane trpe gubitak.

Dosadašnji epilog celog slučaja, šire posmatrano cele transformacije evropske industrije šećera započete još 2005. godine, jeste drastično smanjen broj šečerana u Uniji, sa nekadašnjih 195 na otprilike osamdesetak još opstajućih. Takav tok događaja primetno je umanjio proizvodnju šećera u EU, pa sada na ovom području gotovo da i nema većih rezervi. Usled rata u Ukrajini izvoz je stopirala i Rusija, dok je Brazil, daleko najveći izvoznik šećerne trske, intenzivirao proizvodnju bioetanola u koji sada odlazi čak 60 odsto šećerne trske uzgajane u ovoj zemlji. Vidljivo je da trenutno i viškovi ove vrste šećera nisu prevelike.

Uz manji rod u Indiji i na Tajlandu, te uz probleme u vezi sa narušenim transportnim lancima, pojavio se ne preveliki manjak šećera i na drugim destinacijama.

Kraljica polja

Cene su skočile, povremeno premašujući i 650 evra po toni. Rastu cena doprineo je i rast kursa dolara čija je direktna posledica poskupljenje šećera od trske za Evropljane čija je valuta sada za 15 odsto slabija spram dolara nego pre tri sezone.

Inače, šećernu repu su vojvođanski seljaci decenijama posmatrali kao „kraljicu polja“, čiji uzgoj zahteva najviše i znanja i rada, ali je i decenijama donosio najveći profit. Ali, poslednjih sezona i ovo se promenilo, visoke cene uljarica i žitarica motivišu paore da seju ove useve, za čiji uzgoj je potrebno manje ulaganje, manje rada i manje znanja nego za repu. Ratne okolnosti u Evropi i visoke cene žita i uljarica će i dalje podsticati seljake da se orijentišu na četiri-pet osnovnih kultura, žitarica i uljarica.

Šansa za regionalno tržište

Seljak se vodi pema proceni finansijske kalkulacije i tu se nema šta zameriti. Ipak, bilo bi dobro da se u većok meri vrati šećernoj repi. Jer Srbija bi u proizvodnji i preradi ove zahtevne biljke mogla da bude regionalni lider i zapažen kontinentalni proizvođač. Naši susedi, BIH, Albanija, Makedonija, Bugarska, Mađarska, ostali su bez šećerana, dok su Hrvatska i Rumunija spale na samo po jednog prerađivača. Dakle osim 230.000 tona, koliko se godišnje šećera konzumira u Srbiji, ovdašnje četiri šećerane bi kao geografski najbliže mogle da budu veoma uspešne i na regionalnom tržištu kapaciteta sa još bezmalo 800.000 tona.

Srbija bi mogla da bude lider u branši, naše šećerane su modernizovale proizvodnju, ratari su uvećali rod pa sa hektara sada dobiju 55 umesto donedavnih 45 tona, pri čemu je i slast repe sa 14,5 povećana na 16,5 odsto. Oni najbolji sa hektara uzgajaju i po 90 tona repe. Dakle, imamo dosta preduslova da u ovoj branši budemo regionalni lideri i to bi mogao da bude jedan od ciljeva srpske agrarne politike.

Šok u prodavnici

No, građane koji se poslednjih meseci šokiraju prilikom svakog odlaska u prodavnicu najviše zanima hoće li šećer pojeftiniti. Prilično teško. U Srbiji su samo dva proizvođača šećera, u pitanju je duopol. Takođe, domaća proizvodnja jeste zaštićena taksom od 12 dinara za uvoz kilogram šećera iz EU, odosno 16 dinara za šećer sa drugih teritorija. To nije prvelika zaštita. Sniženje će biti onda kada se ovdašnji proizvođači i prerađivači vrate nekadašnjem broju zasejanih hektara pod repom i nekadašnjim tonama proizvedenog šećera, sada na osnovu mnogo kvalitetnije i racionalnije proizvodnje.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Razlog nestašica šećera je u sve manjoj domaćoj proizvodnji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zapravo, situacija je toliko alarmantna da su neki distributeri čipova za automobile podigli cene za čak 4.000 odsto. Manjak poluprovodnika utiče na pametne telefone, koje koristimo svaki dan, kao i na automobile, kućne aparate, proizvodnju i još mnogo toga.

Ne pamti se ovakav manjak čipova na tržištu, te i tu važi dobro poznati zakon ponude i potražnje, zbog kojeg na kraju krajeva poskupljuje i hrana, kafa, šećer, građevinski materijal. Mnoge stvari će poskupeti, a smartfoni nisu izuzetak.

Industrija pametnih telefona globalno je trenutno duboko pogođena, pa je samo nekoliko velikih igrača uspelo da nabavi zalihe čipova, kako bi nesmetano nastavili proizvodnju. Takav scenario, međutim, preti da uništi manju konkurenciju koja će reciklažu starih delova moći da vrši samo određeno vreme.

Najviše je, ipak, pogođena industrija automobila, gde se očekuju gubici u vrednosti od 110 milijardi dolara, i to samo u ovoj godini.

Kako izveštava „Susquehanna Financial Group“, globalna nestašica čipova je trenutno na svom vrhuncu. Od porudžbine do isporuke čeka se čak 21 nedelja, a ključni igrači nisu pošteđeni.

Istovremeno, navodi se da će biti sve manje zaliha kod prodavaca, te je sasvim očekivano da će cene nastaviti da rastu. Potražnja za elektronikom ne da ne opada, već rapidno raste.

Problem se već uveliko oseća globalno i kada je reč o pojedinim modelima telefona, jer su neki telefoni bili na policama samo 2-3 meseca pre nego što su skroz nestali.

Izvor: Telegraf biznis

Foto: Pixabay

Чланак Globalna nestašica čipova je trenutno na svom vrhuncu се појављује прво на Biznis i Finansije.