Iako je uvreženo mišljenje da se na bilo kog majstora u Srbiji čeka u redovima, jer ih je malo, majstori sa kojima smo razgovarali kažu da se do mušterija ne dolazi lako, pa moraju da se oglašavaju. No, i kada nemaju posla odlažu dolazak, da bi se stekao utisak kako su prezauzeti. Njihovi glavni klijenti su domaćinstva, dok drugi preduzetnici jako retko zovu majstore „iz oglasa“ za popravke svojih uređaja, već se oslanjaju na servisere. Koliko ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija u Srbiji nemoguće je utvrditi, jer mnogi rade u „sivoj zoni“, ili im je to samo dopunski posao „za popodne“.
U jednoj viber grupi, sa preko 3.200 članova, u kojoj su okupljeni stanari jednog velikog naselja u Beogradu, skoro svaki dan neki električar, vodoinstalater, keramičar, parketar ponudi svoje usluge. Poruke su najčešće upečatljive, kombinacija slika i teksta, kao reklame. Često pozivaju i članove te grupe kojima su nešto popravljali ili menjali da napišu utiske o njima i njihovom radu. I svi su saglasni u jednom, reklama „od usta do usta“ nije dovoljna za posao, potrebno je nešto više truda da bi se došlo do mušterija. Sa druge strane, ako bi se pitale te mušterije, dobre, brze i povoljne majstore skoro je nemoguće pronaći. Iako je uvreženo mišljenje da je do majstora bilo kog profila veoma teško doći, i da ih je na tržištu malo, istina je ipak negde između.
Čini se da su njihove usluge najpotrebnije domaćinstvima. Kako kažu, skoro 90 odsto svih poziva koje dobijaju su od ljudi kojim je potrebna neka popravka u njihovom domu ili vikendici. Broj preduzetnika i nekih malih preduzeća koji ih zovu je gotovo zanemarljiv. Srednje i velike kompanije svoju potrebu za majstorima najrazličitijih profila rešavaju angažovanjem specijalizovanih firmi ili podizvođača, i ne zovu majstora preko oglasa.
Od baletana do električara
„Radim veliki broj popravki, od veš mašina do frižidera, menjam prekidače, utičnice, punim sistem etažnog grejanja… To mi je dodatni posao, inače sam zaposlen kod jednog prodavca bele tehnike. Usluge koje nudim oglašavam u više velikih viber zajednica, kao što su one koje naprave stanari nekih naselja. Iz mog iskustva, oglašavanje i reklama su potrebni, inače mušterije ne dolaze same tek tako lako. Posla imam, jer su i kućni aparati zaista sve lošijeg kvaliteta“, ocenjuje električar iz Beograda Bojan Bogdanović. Kako kaže, poznaje i majstore koji danas nemaju posla, ali kada ih neko pozove uvek kažu da će doći sutra ili prekosutra, jer im je važno da ostave utisak da su stalno zauzeti. To, naravno, i naplate.
„Shvatio sam da ima puno ljudi koji bi mogli i sami da urade nešto ili poprave, ali im je izgleda lakše da zovu nekoga da to obavi umesto njih. Često imam slučajeve da se čarape ili donji veš zaglave u filteru mašine za pranje veša. I ljudi samo odvrnu filter, i ako nije tamo, zovu mene. A bilo bi dovoljno da se malo sagnu i pogledaju unutrašnjost gde stoji filter i našli bi“, priča Bogdanović za B&F. Iako je završio srednju baletsku školu, i ima zvanje profesionalnog igrača folklora, kaže da od toga ne može da se živi, pa se „prekvalifikovao“ u električara. Pekari, mesari, frizeri ga, kaže, skoro nikada nisu pozvali. Ponekad neki kafići, ali, na primer, njihove profesionalne aparate za kafu održavaju distributeri tih aparata.
„Iz mog iskustva, ljudi koji imaju neke male poslove, uvek se opredeljuju da zovu distributere svoje opreme ili da kupe novu“, kaže ovaj električar.
Ili ne znaju da poprave, ili su preskupi
Aida Stanimirov je vlasnica salona za ulepšavanje „Beauty by Aysha“ u Beogradu. Ona je tipičan primer iz priče električara Bojana Bogdanovića. Iako bi neke njene aparate koje koristi u svom salonu, u praksi mogao da popravi neki električar, ona ga nikada nije zvala. Uvek se oslanja na distributere i ovlašćene servise za opremu koju je kupila. Ili, u slučaju nekih većih kvarova, kupuje nov aparat.
„U mom poslu koristi se veliki broj uređaja, kao što su aparati za tretmane lica koji rade na radio-frekventnu struju, aparati za mikro dermo abraziju, za mezoterapiju, oni bez igala… i preko oglasa, i danas za sutra, ne može se pronaći majstor za popravku ako se neki pokvari. Uz sve ove aparate dobija se naravno i garancija, tako da se ja oslanjam na to i njihove distributere“, kaže Stanimirov za B&F. Prema njenim rečima, veliki problem je to što se delovi za te aparate teško nalaze, i kada se poruče preko ovlašćenih distributera rok isporuke je od 30 do 60 dana. A do tada, ni klijenti ne mogu da dobiju tu uslugu, a samim tim i mogućnost za zaradu je manja.
„Najjeftiniji aparati u mom salonu koštaju od 500 do 1.000 evra. Svi ostali su znatno skuplji. I to je jedan od razloga zašto mi je važno da ih popravljaju ili menjaju delove samo ovlašćeni distributeri. Ali, i to ume da potraje. Jer mi smo mala zemlja, i gotovo uvek imamo samo jednog distributera za određeni aparat. Pa kad neki deo želim da naručim, oni to skoro nikad nemaju na lageru i onda se čeka“, žali se Aida Stanimirov.
Stanka Tripunović je vlasnica mikro firme za ketering u Novom Sadu. Kuhinju u kojoj radi je vremenom opremila profesionalnim, specifičnim, pekarskim aparatima, ali uglavnom polovnim. I kako kaže, dobro je služe, već skoro deset godina. Ali, kada se nešto pokvari, najčešće kupuje nov uređaj. Srećom, njen suprug se „razume“ u elektroniku, pa ponekad nekim pekarskim aparatima uspe i da produži životni i radni vek. Ni ona nikada ne zove majstore iz oglasa.
„Nedavno mi se pokvario blender. Iako sam ga kupila polovnog, i odavno nije bio pod garancijom, ja sam ipak tražila ko je ovlašćeni serviser da tamo odnesem na popravku. Ali, servisa nije bilo. Zatvorio se još pre nekoliko godina, i bukvalno niko više ne servisira blendere kao što je bio moj. Niti sam uspela da nađem originalni rezervni deo. Inače, profesionalni blenderi koštaju od 30.000 dinara pa naviše“, navodi Tripunović za B&F. Naša sagovornica dodaje da je ranije zvala majstore preko oglasa, ali da od toga ništa nije bilo. Neki su joj iskreno rekli da ne žele da popravljaju profesionalne pekarske mašine jer nisu sigurni u svoje znanje o njima, a nekad su, za svoju uslugu, tražili previsoku cenu. Od tada je odlučila da zove samo ovlašćene servise, ili da kupi novo aparat.
Računica bez računa
Slično razmišlja i vlasnica malog frizerskog salona u Subotici, Elvira Nađ. Ona prostor u kome radi iznajmljuje, i kako kaže, sve probleme koje bi imala sa vodom, jer joj je to najvažnije, rešio bi vlasnik prostora, i ona o tome ne brine.
„Kod mene se najčešće kvare fenovi, ili bolje da kažem, oni imaju ograničen vek trajanja, jer se stalno koriste. Kada sam počinjala da radim, nosila sam ocu da mi popravi, ali već dugo čim se neki pokvari, kupim novi. Profesionalni fenovi za frizerske salone su od 10.000 do 20.000 dinara“, kaže za B&F Elvira Nađ.
Prema poslednjim istraživanjima portala za zapošljavanje „Infostud Poslovi“, zarade vodoinstalatera, električara, stolara, molera mogu biti i veće od 1.000 evra, naročito ako su spretni i imaju svoje preduzetničke radnje. Iz „Infostuda“ kažu za B&F da je problem u tome što je ovakvih majstora malo, jer zanatske, mašinske i građevinske škole već godinama upisuje sve manji broj učenika.
Koliko tačno u Srbiji ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija teško je pobrojati. Činjenica je da veliki broj njih radi u „sivoj zoni“ ili se bave ovim poslom samo dopunski, pored onoga koji imaju „za stalno“. Takođe, male zanatske radnje su skoro uvek registrovane kao paušalci i samim tim nemaju obavezu predavanja završnog računa. Prema podacima Agencije za privredne registre u Srbiji ima 311.576 registrovanih preduzetnika. Među njima su i zanatske radnje, ali te delatnosti ne spadaju u top 10 delatnosti, koje ti preduzetnici obavljaju.
Aleksandra Galić
Biznis & finansije 208, april 2023.
Foto: jarmoluk, Pixabay