Vrednost trgovine plagijatima iznosi između dva i tri odsto svetske trgovine, podaci su Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, piše Euronews Srbija.

Na osnovu analiza, obrt novca na falsifikatima poznatih brendova u svetu danas iznosi blizu 500 milijardi evra što je na nivou BDP-a Austrije. A, falsifikuje se sve, od garderobe, mobilnih telefona, do automobila. Najviše odeća i obuća.

„Danas se, nažalost, falsifikuje sve na globalnom nivou. Verovali ili ne, falsifikuje se Majbah automobil, falsifikovali su se mobilni telefoni, tehnika. A onda u skladu sa tim mnogo je lakše falsifikovati odevne predmete, nakit ili satove“, kaže Ivana Laković, stručnjak za tržište luksuznih brendova.

Najviše se falsifikuju odeća i obuća. Lažni komadi odeće najčešće se kupuju preko interneta, ali i u pojedinim buticima i na pijacama.

Stručnjaci tvrde da je neke kopije gotovo nemoguće prepoznati.

„Kod svakog ozbiljnijeg proizvoda postoji niz stvari na koje treba obratiti pažnju, a to su unutrašnje etikete, unutrašnja zaštita, čime se brend štiti od tog falsifikata. S druge strane kad pogledate brendiranu duksericu deluje relativno lako da se falsifikujete jer samo skinete logo i nalepite ga na nešto“, priča Ašok Murti, stilista.

Ko su najveći proizvođači falsifikata i kakvo je stanje u Srbiji

Kina je najveći proizvođač falsifikata, koji snabdeva polovinu svetskog tržišta. Sledi Hongkong koji sam obezbeđuje četvrtinu „lažnjaka“. Ipak u najvećem usponu je Turska koja je za samo nekoliko godina svoj svetski tržišni udeo povećala sa 4 na 12 odsto.

Iako je falsifikata više, stiče se utisak da oni ne ugrožavaju prodaju originala.

„Postojanje fejk tržišta zaista na izvestan način omogućava podizanje vrednosti određenih brendova. Ukoliko posedujemo fejk proizvod, mi možemo prevariti javnost, okolinu, ali mi i dalje znamo gde i šta smo kupili i koliko smo platili. Kao takvi, sa željom da posedujemo određeni brend, onog momenta ukoliko nam standard to omogući – mi ćemo sutra biti kupci tog originlnog brenda. Tako da definitivno na jedan čudan način – fejk industrija stimuliše proizvdonju originalnih brendova“, kaže Ivana laković.

Tokom prošle godine srpska carina zaplenila je više od milion komada falsifikovane robe.

Vrednost dela te robe, za koji su dali potvrdu, iznosila je više od dva miliona evra. Falsifikovana garderoba na srpsko tržište dospeva uglavnom uvozom iz Turske, Grčke, Makedonije.

Ukoliko carinici posumnjaju da je neka roba plagijat, obaveštava se ovlašćeni predstavnik krivotvorenog brenda, koji može da pokrene postupak za utvrđivanje prava.

Deo „lažne robe“ ipak dospe na tržište u legalni promet, a za tu kontrolu zadužena je tržišna inspekcija.

Marenović: Pravo potrošača da ne budu obmanuti

Šta se, međutim, dešava ako dobijete ono što ste platili? Advokat Vladimir T. Marenović kaže da je jedno od osnovnih prava potrošača da ne bude obmanut i da je prvi korak koji obmanuti potrošač može da uradi, da podnese prijavu u Ministarstvo trgovine, sektoru za tržišnu inspekciju i zaštitu potrošača.

„Oni će postupati po prijavi, obaveštavaju zaštitnika tog brenda. Onda se preduzimaju dalje radnje koje su operativnog i pravnog karaktera. Postupa se protiv onog ko je oglašavao takav ptroizvod, odnosno onom koji ga je prodao obmanutom potrošaču“, priča Marenović.

Ne slaže se da fenomen krivotvorene robe može da pomogne orginalnim brendovima i smatra da im to odmaže.

Navodi da je vrednost falsifikovane robe na svetskom tržištu 500 milijardi dolara, što je oko 2,5 odsto ukupne svetske trgovine.

U Evropi je uvoz kvirotvorene robe oko 6 odsto ukupnog uvoza EU ili oko 130 milijardi evra. Reč je o desetinama milijardi evra, koje se izgube u poreskim prihodima.

Upitan kako da se zaštite orginalni brendovi, kaže da je prvi korak zaštita žiga u Zavodu za intelektualnu svojinu, zatim se šalje poruka carinskim organima da zaustavljaju robu sa tim žigom i da obaveštavaju vlasnika brenda preko zastupnika.

„Može se postupati i na samu robu koja se već nalazi na tržištu. Obaveštava se tržišna inspekcija, oni izlaze na teren. Ukoliko je u pitanju radnja privremeno se oduzima roba, vodi se odgovarajući pravni postupak. Roba se više nikada ne vrati u posed vlasnika već se na kraju postupka uništava o trošku vlasnika“, pojašnjava on za Euronews Srbija.

Falsifikovana roba se najviše prodaje na društvenim mrežama, posebno na Instagramu.

Izvor: Euronews Srbija

Foto: Pixabay

Чланак Ekspanzija falsifikata robe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najskuplja haljina na svetu protkana dijamantima košta 30 miliona dolara, više nego što izvezu pojedine industrije u Srbiji. Svet visoke mode predstavlja paralelni univerzum za prosečnog stanovnika najbogatijih zemalja, ali ne i za svet imućnih. Naprotiv, privatni savetnici za uvećanje bogatstva preporučuju svojim ekskluzivnim klijentima da kupovinu basnoslovno skupih krpica, koje potpisuju najprestižniji modni kreatori, posmatraju kao investiciju u imovinu kojoj vremenom raste vrednost na tržištu.

Vlasnik, naime, ne mora biti filmska ili muzička zvezda, pa još pokojna, da bi se takvi komadi odeće prodali na aukcijama visoke mode za vrtoglavo visoke sume. Moda, takođe, ima svoju istoriju i kultne dizajnere koji su u tom svetu podjednako cenjeni kao i slavni slikari na umetničkom tržištu. Zato postoje i kolekcionari koji kupuju ovakve stvari za svoje zbirke, koje kasnije mogu preprodati kako bi višestruko unovčili ulaganje. Jer kao i na umetničkom, i na ovom tržištu važi pravilo da što je neko majstorsko delo starije a očuvano je, to će i cena po kojoj se prodaje biti veća.

Stručnjaci u aukcijskoj kući „Sotbi“ objašnjavaju da svetski kolekcionari prestižne modne odeće traže onu koja oličava stil umetnika ili određeni period, sačinjena je od izuzetnih materijala i odlikuju je sofisticirani detalji i žive boje. Kao primer navode haljinu tuniku koju je španski modni kreator Pako Raban napravio 1969. godine od svetlucavih diskova. Haljina je ponuđena na aukciji 2018. po početnoj ceni od 6.000 evra, a prodata je za više od 43.000 evra. Odličnu prođu imaju i savremenije kolekcije, kao što su odevni predmeti koje je kreirao belgijski dizajner Martin Marđela, čuven i po tome što se nikada nije pojavio u javnosti. „Sotbi“ je prodao na aukciji 200 njegovih modela odeće za skoro 342.000 evra.

Neosigurani ormari od milion dolara

S druge strane, američka osiguravajuća kuća „American International Group“ („AIG“) konstatuje da je zaprepašćujuće koliko vlasnika najprestižnije odeće u SAD nije osiguralo sadržaj svojih ormara, čija vrednost se kreće od nekoliko stotina hiljada pa sve do milion dolara. Najčešći razlog je, tvrde, to što većina i ne zna da ovaj deo njihove svojine nije pokriven standardnim polisama imovinskog osiguranja, niti ugovorima koji se odnose na umetničke i druge kolekcije.

U toj osiguravajućoj kući, ovakvu imovinu definišu kao odeću i obuću koju su kreirale i ručno proizvele priznate modne kuće u svetu za konkretnog pojedinca, ili u jako ograničenim serijama kada je reč o pratećim predmetima poput tašni, rukavica, kaiševa… Reč je, dakle, o stvarima koje se ne mogu lako popraviti ili zameniti ako su oštećene, izgubljene ili ukradene.

Ukoliko se to dogodi, šteta je samim tim mnogo veća, ili kako pojašnjavaju američki stručnjaci za osiguranje: „Skupe kožne cipele mogu biti osetljivije na kišu od običnih kožnih cipela. Torba za koju ste ispisali ček na četvorocifreni broj, uvek je primamljivija za lopove od obične tašne. Što je veća cena, veći su i rizici“. A veće su i premije, jer nije isto, na primer, da li se ormari sa dragocenim sadržajem nalaze u zoni koja je izložena visokom riziku od ekstremnih nepogoda, ili na području sa umerenijom klimom.

Mada svetu ne nedostaje milionera, polise koje su namenjene isključivo osiguranju dizajnirane odeće i aksesoara i dalje nudi veoma mali broj osiguravača čak i na najrazvijenijim tržištima. U Evropi, avangardu u tom segmentu osiguranja predstavljaju Britanci, navodi profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici Ozren Uzelac, koji poredi osnovne karakteristike osiguranja dizajnerske odeće u Velikoj Britaniji i u Srbiji.

Uzelac, kao i pomenuti američki osiguravač, takođe skreće pažnju da se vlasnici skupe odeće u svetu mogu iznenaditi kada saznaju da ona nije obavezno pokrivena polisom koja osigurava stvari u domaćinstvu. Situacija nije dovoljno jasna ni na domaćem tržištu osiguranja, gde u uslovima pod kojima se osiguravaju predmeti u domaćinstvu, dizajnerska odeća nije izričito navedena kao predmet osiguranja ali nije ni eksplicitno isključena iz pokrića.

Nasuprot tome, britanski osiguravači zbog specifičnosti ove „domaće radinosti“, prodaju takve polise zasebno. Ugovori se sklapaju za odeću koju vlasnik nosi, ali i za onu koja za njega ima istorijsku i sentimentalnu vrednost kao deo porodičnog nasleđa, a pogotovo ako je predmet u zbirci nekog kolekcionara.

Polisa i za moljce

Ako je osiguran odevni predmet koji pripada visokoj modi a korišćen je samo jednom, tokom prikazivanja na modnoj reviji, onda se on tretira kao ekskluzivan. Međutim, s porastom komercijalizacije visoke mode, modni dizajneri odavno proizvode odevne predmete „spremne za nošenje“ i sa njima povezane aksesoare, koji se ponekad proizvode i u većim serijama. U tom slučaju, ako dođe do krađe torbe nekog renomiranog dizajnera, osiguravač može da nadoknadi njen gubitak klijentu i tako što će mu obezbediti istu takvu, pod uslovom da je i dalje dostupna na tržištu. Jednako pravilo važi i za sve druge dizajnerske odevne predmete i aksesoar.

U osiguranju imovine, po zakonu su iz pokrića isključene štete koje mogu nastati tokom ratnih dejstava i drugih velikih društvenih sukoba, s tim da se pokriće može ugovoriti i drugačije. To važi i u osiguranju dizajnerske odeće i aksesoara, objašnjava Uzelac. Domaće tržište osiguranja sprovodi osiguranje stvari u domaćinstvu po sistemu koji deli rizike na osnovne i dopunske, a uslovima osiguranja definišu se sve opasnosti od kojih osiguravač pruža pokriće. Osnovno pravilo u takvom sistemu jeste da se pokriće za pojedine dopunske i dodatne opasnosti ne može ugovarati ako nije ugovoreno pokriće za osnovne rizike.

S druge strane, osiguravajuće pokriće na britanskom tržištu obuhvata daleko veći broj rizika i šteta, pa i onih koji se u Srbiji moraju posebno ugovoriti. Kada je reč o dizajnerskoj odeći, klijent u Britaniji može da računa i na to da će mu osiguravač nadoknaditi gubitak ako mu skupi odevni predmet unište moljci, nastane šteta prilikom hemijskog čišćenja ili u samoj isporuci.

Domaći osiguravači u uslovima osiguranja navode da osiguranik može osigurati stvari ako su u njegovom ili u vlasništvu članova domaćinstva. Uslovi osiguranja na britanskom tržištu predviđaju pokriće od onog momenta kada je osiguranik uplatio prodavcu traženi iznos za odevni predmet koji kupuje, pod uslovom da o tome odmah obavesti osiguravača.

Još jedno pokriće koje se ne nudi u Srbiji, a postoji na britanskom tržištu, odnosi se na gubitak ili štetu koja je naneta dizajnerskoj odeći ili aksesoaru bilo gde u svetu. Ta vrsta pokrića veoma je korisna za osobe koje mnogo putuju. Dizajnerska odeća i aksesoar biće pokriveni svuda u svetu i u svakom trenutku tokom perioda osiguranja, bez obzira na to da li se stvari nose u prtljagu ili na sebi, ističe Uzelac.

Imajući u vidu prosečni standard u Srbiji i činjenicu da se ovde celo leto vodi bitka oko toga koliko će iznositi minimalna zarada za narednu godinu, nije za čuđenje da ovdašnji osiguravači ne nude posebno polise za basnoslovno skupe komade odeće. Ipak, da i ovde ima takvih „kolekcionara“, svedoče i iskustva vlasnika radionica za hemijsko čišćenje. Posebno u situacijama kada mašina upropasti komad odeće vredan i do nekoliko desetina hiljada evra, pa se vlasnik radionice hvata za glavu zašto nije uplatio osiguranje, makar i ono standardno.

Maja Đurić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

Foto: Hong Nguyen, Unsplash

Чланак Osiguranje dizajnerske odeće: Skromna ponuda za visoku modu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ukrajinski predsednik se od početka rata oblači u maslinasto zelenu civilnu odeću. On nikada nije u uniformi, ali svojim izgledom ipak redovno naglašava da je Ukrajina u ratu. Njegova pojava očigledno ostavlja utisak na medijsku publiku širom sveta, o čemu svedoče i podaci da je u poslednjih nekoliko meseci značajno porasla prodaja brendova koje Zelenski nosi.

Nedavno je njegova maslinasto zelena jakna od flisa prodata na jednoj humanitarnoj akciji za Ukrajinu za čitavih 110.000 dolara, iako u prodavnicama košta oko 30 dolara.

Od revolucije do rata

Pomenuta jakna je proizvod ukrajinske kompanije M-TAC koja je zbog rata morala da prekine proizvodnju. Ona konstantno dobija upite za ovu jaknu, ali nije u mogućnosti da je ponudi na tržištu, zato što je njena fabrika na ratnom području. Budući da ne mogu da kupe popularnu jaknu, potrošači su počeli da se interesuju i za druge proizvode ove kompanije, tako da se i njihove zalihe polako tanje. Dakle, kompanija koja ima sve manje robe ima sve više kupaca. Na pitanje novinara kako će zadovoljiti narastajuću tražnju na tržištu, rukovodstvo ove kompanije odgovara da će, kada pobede Rusiju u ratu, morati da rade danonoćno.

Kompanija M-TAC je inače nastala pre pet godina, a ideja o njoj rodila se tokom poslednje krize u Ukrajini odnosno tokom revolucije iz 2014. godine. Cilj ovog proizvođača tada je bio da na tržištu ponudi udobnu i savremenu “taktičnu” obuću i odeću. To znači da se ona osim u svakodnevnim može koristiti i u nekim izazovnijim okruženjima, bilo da su u pitanju planinarenja, ekstremni sportovi ili učestvovanje u nekim sukobima. Nažalost, mnogi Ukrajinci je sada koriste u sukobima.

Izvor: Kvarc

Foto: President.gov.ua

Чланак Zelenski podstakao prodaju vojne odeće се појављује прво на Biznis i Finansije.

To čini ovog internet prodavca vrednijim od H&M-a i Zare zajedno.Osnovan 2008. godine, Shein je poznat po prodaji jeftine odeće i drugih predmeta, s više od 2.000 novih stilova koji se dodaju dnevno. Radi po narudžbi, što znači da se odevni predmeti prodaju u malim serijama i masovno se proizvode samo ako postanu hitovi.

Prošle godine je pretekao Amazon i postao prva aplikacija za kupovinu u SAD-u. Prema izveštaju Earnest Researcha, postao je i najveći trgovac brze mode u SAD-u po prodaji u junu, nadmašivši gigante kakvi su H&M, Zara i Forever 21.

Međutim, brz rast firme nije prošao bez kontroverzi. Osim uticaja na okolinu koji je povezan s brzom modom, Shein je optuživan i za krađu dizajna, kao i za loš kvalitet odeće, piše Klix.

Izvor: B92net

Foto Pixabay

Чланак Kineska modna internet kompanija Shein vrednija od H&M-a i Zare zajedno се појављује прво на Biznis i Finansije.

„To je novi način izražavanja i to je hodajuća umetnost. Kada imate odevni predmet, možete u njemu otići na zabavu, plesati. To je statusni simbol“, rekao je Kai. Osim kreativnih pojedinaca, odeću za glavne junake popularnih igrica kreiraju i poznati modni brendovi, poput kompanije Burberry. 

U Decentralendu se odeća može prodavati i kupovati nezamenjivim tokenima (NFT) koji se nalaze na blokčejnu. Popularnost ovog tokena je eksplodirala početkom ove godine. Mišljenja oko ove valute su podeljena, neki veruju da je reč samo o još jednom mehuru, drugi da su tu da ostanu te da u njih vredi ulagati.

Reč je o digitalnim sredstvima koja zapravo predstavljaju objekte iz stvarnog sveta poput umetnosti, muzike, predmeta u igri ili video zapisa. Kupuju se i prodaju na mreži, često u kriptovalutama. Iako postoje od 2014. sada su stekli veliku popularnost kao način kupovine digitalnih umetničkih dela.

Forbes piše da je na NFT od 2017. potrošeno 174 miliona dolara.

Izvor: Sve o novcu

Foto: Aliexpress

Чланак Zašto ljudi plaćaju virtuelnu odeću? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pandemija korona virusa nije izazvala probleme samo za zdravstveni sektor, a samim tim i za zdravlje naših sugrađana, već i za njihovu ekonomsku egzistenciju. Neki rade manje nego ranije ili povremene poslove, neki su posao i izgubili, a neki čak i svoj dom.

Ipak, u ovakvim krizama uvek se ispoljava i velika solidarnost. Ljudi više doniraju novac i potrepštine onima kojima je to potrebno. Međutim, nije uvek lako ni naći pravu adresu za donacije.

Međunarodni festival zelene kulture Green Fest je pokušao da nađe rešenje bar za deo ovih problema, napravivši Mapu organizacija i institucija koje prihvataju donaciju polovne odeće. Dakle, sve očuvane i čiste stvari koje imate možete pokloniti nekome kome su potrebne, ali prilikom doniranja odeće morate voditi računa o dostojanstvu osoba koje primaju donacije. Dakle, ta odeća ne sme biti isflekana i pocepana, već u pristojnom stanju, čista i ispeglana.

Na Mapi se nalaze samo organizacije za koje postoji potvrda da prihvataju donacije u odeći i u toku aktuelne situacije izazvane pandemijom COVID 19.

Foto: Pixabay

Чланак Mapa organizacija i institucija koje prihvataju donaciju polovne odeće се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sudeći prema UN, prilikom proizvodnje odeće troši se više energije nego što uspeju da je utroše celokupna avijacija i industrija trasporta preko vode. Odeća je odgovorna za emisiju 10 odsto štetnih gasova na planeti.

Kao jedno od rešenja za ovaj ekološki problem pominju se prirodni materijali, koji se prave od raznih biljaka počev od kaktusa pa sve do bambusa. Potonji se smatra najzelenijim rešenjem ali pitanje je koliko je zapravo i njegova proizvodnja ekološka.

Uzgoj bambusa to svakako jeste. Ov biljka ne zahteva velike količine vode, niti pesticida i đubriva. Veoma je korisna za planetu i život na njoj jer ispušta 35 odsto kiseonika više od drugih biljaka njene veličine. A kada se pokupi, može se koristiti za proizvodnju različite robe – kuća, ambalaže, pelena, odeće…

Međutim, kako kažu stručnjaci, treba imati u vidu i da se zbog rasta popularnosti bambusa u modnoj industriji raskrčuju viševekovne šume, što svakako ne doprinosi mnogo očuvanju planete.

Obrada bambusa

Takođe, treba voditi računa i o samom načinu proizvodnje materijala od bambusa. Najisplativije je proizvoditi ga uz pomoć hemikalija koje su štetne za ljude i okolinu. A ono što je isplativo je najčešće i prvi izbor proizvođača.

Kada se bambus obrađuje hemijski, u prirodi završava više opasnih hemikalija. I to ne samo u zemljištu već i u vodotokovima, što može izazvati brojne bolesti stanovništva, među kojima je i rak. To je posebno vidljivo u siromašnim zemljama u kojima su slabije razvijeni mehanizmi zaštite životne sredine.

Osim toga, proizvod koji se takvom obradom dobija je materijal koji se karakteriše kao viskoza ili nešto što se prodaje pod markom “napravljeno od organskih materijala”. A da bi se zaslužila ova oznaka dovoljno je da materijal ima samo 10 odsto organskog bambusa u sebi, dok su za ostalo korišćene hemikalije i veštački materijali.

To naravno ne mora nužno biti ovako. Zato je evropska ekološka kampanja Dirty Fashion izdala smernice kako proizvoditi ovakve materijale da budu što kvalitetniji ali da u isto vreme uzrokuju što manje zagađenje životnog okruženja. Možete ih pronaći na ovoj stranici.

Izvor: Euronews

Foto: Pixabay

Чланак Da li je bambus najefikasnije ekološko rešenje za proizvodnju odeće? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ostali odevni komadi, poput košulja, bluza, haljina, pantalona i farmerki, se kupuju nešto ređe, između 2 i 3 komada godišnje, dok se jakne, kaputi, mantili i namenski komadi (ski odela, odela, kravate, bademantili ) kupuju najređe.

Odeću najčešće kupujemo u prodavnicama globalnih brendova (60.5 odsto), prodavnicama polovne odeće (16.2 odsto), prodavnicama domaćih proizvođača (13.4 odsto), a zbirno manje od 10 odsto nas kupuje preko interneta, na pijacama ili na nekim drugim mestima.

Kvalitet odeće je presudan za 54.5 odsto ispitanika, dok 41.2 odsto smatra cenu kao najvažniji faktor. Samo njih 4.3 odsto kupuje odeću zbog trenda.

Međutim, skoro svaki treći ispitanik nosi pantalone i farmerke, trenerke i majice do 12 meseci.

Kako se ističe u saopštenju ovaj podatak je zabrinjavajući, imajući u vidu da je za proizvodnju jedne majice potrebno 2.700 litara vode, a za jedan par farmerki vrtoglavih 10.000 litara.

Prosečno najkraće nosimo čarape (14 meseci) i gaćice (20 meseci). Čarape čitavih 73.1 odsto ispitanika nosi manje od godinu dana.

Slično je i sa boksericama/gaćicama i brushalterima, koje 57.5 odsto, odnosno 48.4 odsto ispitanika nosi kraće od jedne godine.

Tokom pandemije je došlo do smanjenja kupovine za čak 48 odsto

Na drugoj strani, najdugovečniji rok nošenja imaju ski odela (58 meseci), a potom kaputi i bademantili (po 52 meseca). Kada posmatramo ukupnu sliku najveći broj tipova odeće se nosi između 30 i 40 meseci.

Kada više ne žele da nose pojedine odevne komade, više od 55 odsto ispitanika poklanja odeću, dok 16 odsto najčešće je čuva u ormaru, dok s druge strane, skoro 16 odsto ispitanika najčešće donira odeću. Najmanji broj ispitanika nastoji da je proda (2.2 odsto), oko 7 odsto menja namenu odeću, dok gotovo četiri odsto je baci.

Nešto manje od polovine ispitanika (49 odsto) upoznato je sa nepovoljnim uslovima u kojima se proizvodi odeća. Međutim, tek svaki treći ispitanik ima određeni uvid u energetsku rasipnost modne industrije.

Iako je 55 odsto upoznato sa fenomenom brze mode, vidimo da dolazi do pada procenta upućenosti kada se radi o navedenim pojavama koje su povezane sa brzom modom. To je razumljivo, imajući u vidu da su ljudi načelno upoznati sa nekom pojavom, ali taj stepen se smanjuje kada se radi o njenim konkretnim ishodima i posledicama.

Imajući u vidu da se istraživanje odvijalo u doba pandemije COVID-19, razumno je bilo pretpostaviti da se to odrazilo i na potrošačke navike ispitanika. Tokom pandemije je došlo do smanjenja kupovine za čak 48 odsto, u proseku.

Iako se često ponavlja da žene prednjače u kupovini odeće, istraživanje je pokazalo da osim minimalnih razlika u broj pojedinih kupljenih komada, oba pola beleže isti prosek, pa se može zaključiti da pol nije presudna dimenzija potrošačke prakse ispitanika.

Takođe, upadljiv je nalaz da je rok nošenja odevnih predmeta kod muškaraca kraći nego kod žena.

Javnost nije ni približno dovoljno upućena i zainteresovana za sve ono što modna industrija

Iz istraživanja se jasno vidi da javnost nije ni približno dovoljno upućena i zainteresovana za sve ono što modna industrija, kroz brzu modu, donosi sa sobom. Višestruke društvene protivrečnosti i moralna nepravednost brze mode, kao i njena očita pogubnost po životnu sredinu, nisu u javnosti prisutne u onoj meri u kojoj to ona zaslužuje. Shodno tome, veoma je važno da javnost postane osetljivija i svesnija o sklopu svega onoga što brza moda implicira.

Istraživanje o životnom ciklusu odevnih predmeta u Srbiji je sprovedeno od 27. jula do 10. avgusta 2020. godine i u njemu je učestvovalo 1889 ispitanika iz cele Srbije.

Чланак U Srbiji se najviše kupuju hulahopke i čarape се појављује прво на Biznis i Finansije.