Najmanje 937.000 ljudi je ubijeno u ratovima u Iraku, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Pakistanu, a među njima više od 387.000 civila, pokazuju podaci Watson instituta za međunarodne i javne poslove. Američki institut procenjuje da je zbog ratova koje su SAD vodile posle 11. septembra 2001. godine, prisilno raseljeno barem 38 miliona ljudi iz Avganistana, Iraka, Pakistana, Jemena, Somalije, Filipina, Libije i Sirije. Ovaj broj premašuje ukupan broj raseljenih u svakom oružanom sukobu od 1900. godine, osim u Drugom svetskom ratu.

Daleko je veći broj ljudi koji su ranjeni, oboleli ili stradali usled razaranja bolnica, vodovodne, prehrambene i druge infrastrukture neophodne za elementarni život. Kada se tako sagledaju posledice ratnih sukoba, crno računovodstvo pokazuje da civili čine 90% žrtava u oružanim sukobima, saopštavaju iz Ujedinjenih nacija, što je slučaj i sa aktuelnim ratom u Ukrajini. Prema procenama UN, do sada je život izgubilo najmanje 9.400 ukrajinskih civila, oko šest miliona izbeglica iz Ukrajine je registrovano u Evropi, a preko 6,3 miliona širom sveta.

Sve te žrtve i nažalost one koje tek dolaze, sada nezadrživo marširaju ka održivosti, kao deo investicionih portfelja društveno i ekološki najosvešćenijih ulagača na berzi. Analitičari u američkoj kompaniji Morningstar, specijalizovanoj za finansijske usluge, tvrde da među ESG fondovima koji se kunu u visoke principe održivosti, 52% ulaže u proizvodnju oružja, što je suma od oko 7,3 milijarde dolara, te da su daleko otvoreniji prema „društveno odgovornom“ naoružavanju nego prema ulaganjima u duvansku industriju.

Svetionik demokratije

Nastojanja proizvođača oružja da se u javnosti reklamiraju kao branioci mira i ljudskih života nisu velika novost, ali od kada je Rusija napala Ukrajinu, rasprava o etičnosti njihovog poslovanja se okrenula naglavačke. Investicije u ovu industriju, koje su se kotirale rame uz rame sa ulaganjima u drogu, trgovinu ljudima, prostituciju, pornografiju, kocku, proizvodnju duvana i fosilnih goriva i bile sinonim za proneveru javnih sredstva, odjednom su postale poželjne, kao odgovorni čin kojim se brani demokratija.

Analitičari najuglednijih investicionih banaka u svetu utrkuju se u izjavama kako trenutni sukob u Evropi pokazuje da je oružana zaštita neophodna za očuvanje mira i odbranu od osovina zla, na čelu sa Rusijom i Kinom. Čelnici američke investicione banke JP Morgan javno zagovaraju da se u situaciji „biti ili ne biti“, što pre relaksiraju pravila za ESG ulaganja u akcije proizvođača oružja. Ne zaostaju ni stručnjaci iz londonskog Sitija, koji prosto vape da se prestane sa diskriminacijom tih kompanija i da ESG ulagači mnogo više podrže njihove napore da sačuvaju „svetionik demokratije“.

Dok se gomilaju žrtve rusko-ukrajinskog sukoba i u drugim ratom zahvaćenim zemljama koje sada na Zapadu više niko ne pominje, čelnici EU u Briselu imaju pune ruke posla oko toga kako da raščlane šta jeste, a šta nije održivo i društveno odgovorno naoružavanje. Vode se dubokoumne polemike ubija li konvencionalno oružje manje od onog „kontraverznog“, poput nuklearnog, biološkog i hemijskog, koje više razara prirodu i ljudska dobra a koje je humanije i ekološki opravdanije, šta se može svrstati pod ofanzivno a šta pod odbrambeno naoružanje… Ukratko, Evropska komisija dan i noć radi na metodama koje bi uskladile proizvođače oružja sa ESG principima, dok njihovi američki saveznici šalju kasetne bombe u Ukrajinu, formalno zabranjene u 111 zemalja.

Oružje preuzima odgovornost u svetu

Na istu temu se uveliko raspravlja i u Nemačkoj, ali mnogo burnije. Tamošnja javnost se podelila na „vodeći tok“, koji zagovara da se industriji naoružanja kroz ESG ulaganja prizna njena ogromna zasluga u odbrani od totalitarnog bezumlja i na manjinu koja ima hrabrosti da se suprotstavi opštem ludilu „u ime demokratije“, tvrdnjama da takav čin vodi ka gubitku i poslednjeg zrna zdravog razuma.

Koplja se najviše lome oko nemačkog proizvođača oružja i delova za vozila Rheinmetall. Ova kompanija sa sedištem u Dizeldorfu, jedan je od najvećih proizvođača oružja u Evropi, sa pogonima na 139 lokacija širom sveta. Preduzeće ima oko 30.000 zaposlenih, od kojih polovina radi u Nemačkoj, a od početka rata u Ukrajini je zbog potreba posla otvorilo 3.000 novih radnih mesta. Prema izjavama čelnika kompanije, samo ove godine za posao se prijavilo 74.000 ljudi, „koji žele da rade za sigurnost Nemačke“.

Rheinmetall je prošle godine uvećao prodaju oružja za 13%, na 6,4 milijarde evra, dok je operativna dobit kompanije pre oporezivanja porasla za 27% na 754 miliona evra. Pre izbijanja rata u Ukrajini, polovinu prodaje su činili delovi za vozila, da bi lane u zaostalim narudžbinama koje su dostigle rekordnu vrednost od 26,6 milijardi evra, oružje imalo udeo od 80%. Preduzeće očekuje da će prodaja ove godine narasti na 7,6 milijardi evra, a cilj je da se do 2025. godine udvostruči. U međuvremenu, cena akcije ove kompanije se gotovo duplirala za samo godinu dana na 260 evra, a Rheinmetall je ove godine ušao u društvo 40 najvećih nemačkih kompanija čijim akcijama se trguje na Frankfurtskoj berzi.

Ali kada se pogledaju informacije na njegovom zvaničnom sajtu, ispada da proizvođač oružja ne proizvodi oružje. Umesto toga, piše da je Rheinmetall „integrisana tehnološka grupa za ekološki prihvatljivu mobilnost“. I šta radi takva grupa? „Rheinmetall preuzima odgovornost u svetu koji se menja i razvija inovativna rešenja za sigurnu budućnost u kojoj vredi živeti“. Uz sve to, nemački proizvođač oružja javno obećava: „Bićemo CO₂ neutralni do 2035. godine“ (?!)

Dakle, reč je ne samo o humanom već i o ekološkom ratu protiv potmulog agresora, proizvođača gasa i nafte, pa je upravo iz tog razloga kolumnista novina „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ zapenušao da su „tenkovi održivi jer brane slobodan način života“, dok urednik nedeljnika „Focus“ uzdiše što se odgovornim investitorima ne pruža više prilika da ulažu u „naoružanje za očuvanje mira“.

Nemački ponos nije nemački

Verner Rugemer, čuveni nemački pisac, publicista, dobitnik najprestižnijih nagrada za svoj društveni angažman i jedan od osnivača novog pokreta „Misli svojom glavom“, tužio je dnevni list „Berliner Zeitung“ koji mu je prvo poručio, a potom ne obavestivši ga, „iskasapio“ njegov tekst o kompaniji Rheinmetall. Pored delova u kojima Rugemer žestoko kritikuje sramnu ekološku lakirovku kojom proizvođač oružja maskira svoju pravu delatnost, cenzurisane su njegove tvrdnje da ponos nemačke vojne industrije uopšte nije nemačka firma, već da je u vlasništvu američkih investitora.

Rugemer ističe da za razliku od javno navedenih članova upravnog odbora i predstavnika sindikata u kompaniji, koji vrve od doktora nauka i drugih uglednih Nemaca, u izveštaju proizvođača oružja se nigde ne pominje da devet od deset glavnih akcionara ima sedište u SAD, odakle dolazi i najveći broj anonimnih deoničara. Veliki akcionari, kao što su Wellington i BlackRock prosleđuju najveći deo profita kompanije Rheinmetall na adrese 115 veoma bogatih američkih finansijera, koji se vode kao „institucionalni, privatni, anonimni i neidentifikovani“ deoničari.

Rugemer, u svom izrazito kritičkom članku o ratnohuškačkoj histeriji koja vodi Evropu u propast, poziva zagovornike ulaganja u oružje da provedu nekoliko nedelja pod puščanom paljbom, sa civilima koji su zasuti granatama, kako bi se uverili u humanost, ekološku mobilnost i viši cilj svojih investicija.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Jan Antonin Kolar, Unsplash

Чланак Kako proizvođači oružja doprinose održivosti: Zeleni vojnici, CO₂ neutralni се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mediji već danima podsećaju da je Srbija na trećem mestu u svetu po broju oružja u rukama civila. Uskoro bi ta statistika mogla da se promeni, ukoliko stupe na snagu najavljene mere za suzbijanje nasilja, kao što su moratorijum na izdavanje bilo kakvog oružja u naredne dve godine i oštrije kazne za one koji ne predaju nelegalno oružje.

Premda će ovo „razoružavanje“ biti sprovedeno po hitnom postupku, treba imati u vidu da se naoružavanje Srbije dešava postupno već decenijama, o čemu nas informiše i publikacija pod imenom „Uloga sistema zdravstvene zaštite u prevenciji rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici izvršenog uz upotrebu vatrenog oružja“ koja je izrađena u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Iako se ovde radi o rodno zasnovanom nasilju, u studiji su objavljeni i podaci po kojim procedurama su do sada naši sugrađani dobijali dozvole za posedovanje oružja, koje prenosimo u ostatku teksta.

Nabavka oružja u Srbiji

Kada se radi o ilegalnom oružju ono se, kao i u svakoj zemlji, i kod nas kupovalo na „crnom tržištu“ ali su ga mnoga domaćinstva posedovala i zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su njihovi članovi učestvovali. Deo tog oružja iz ratova je u međuvremenu i legalizovan, a deo i prodavan na već pomenutom „crnom tržištu“. Problem je međutim što niko ne zna koliko ilegalnog oružja kruži našom zemljom.

Što se tiče legalnog oružja, odnosno podnošenja dozvola za držanje i nošenje istog, njih je dobijala većina onih koji su konkurisali za dozvole. Primera radi, u toku 2017. godine podneto je 117.158 zahteva za izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, od čega je pozitivno rešeno ukupno 97.126 zahteva.

Uslovi za držanje oružja

Da bi dobila dozvolu za nabavljanje i držanje oružja, lica koja za nju konkurišu moraju biti obučena za rukovanje vatrenim oružjem i moraju imati opravdan razlog. Ovde se pre svega radi o oružju za ličnu bezbednost iz kategorije B, dakle vatrenom oružju različite vrste: kratkom, dugom, poluautomatskom, repetirajućem, jednometnom, dvometnom, sa olučenim i glatkim cevima.

Opravdanim razlogom za nabavljanje i držanje ove vrste oružja smatra se dokaz da bi licu koje konkuriše za dozvolu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti. Za posedovanje lovačkog oružja pak potrebno je da ono dostavi dokaz o ispunjenosti uslova za posedovanje lovne karte, a za posedovanje sportskog oružja uverenje o aktivnom članstvu u sportskoj streljačkoj organizaciji. Ova lica takođe moraju obezbediti uslove za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja.

Izdavanje dozvole za nošenje oružja rešenjem odobrava direktor policije ili policijski službenik koga on za to ovlasti, ili se zahtev odbija ukoliko podnosilac ne ispunjava zakonom propisane uslove. Dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost izdaje nadležni organ, a dozvola važi uz oružni list.

Zdravstvena podobnost za držanje oružja

Zakon o oružju i municiji propisuje da dozvolu za nabavljanje i držanje oružja iz kategorije B mogu dobiti lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, među kojima je i zdravstvena sposobnost lica.

Ona se dokazuje podnošenjem uverenja o zdravstvenoj sposobnosti koje izdaje zdravstvena ustanova ovlašćena za ovaj posao. Ta ustanova pored specijaliste medicine rada mora imati specijalistu oftalmologije i specijalistu psihijatrije odnosno neuropsihijatrije.

Sam klinički pregled za budućeg vlasnika oružja se sastoji iz lekarskog pregleda, laboratorijskih analiza – testiranja na psihoaktivne supstance (po indikaciji specijaliste medicine rada ili psihijatra/ neuropsihijatra), ispitivanja čula sluha (tonalna liminarna audiometrija) i vestibularne funkcije (ortostatski i dinamostatski testovi), pregleda doktora medicine – specijaliste oftalmologije (anamneza, spoljašnji pregled oka i adneksa oka te ispitivanje oštrine vida na daljinu i blizinu), kao i pregleda doktora medicine – specijaliste psihijatrije odnosno neuropsihijatrije (anamneza, psihički status, ispitivanje funkcije govora i pisanja, psihološki intervju i procena osobina ličnosti).

Preporuke za unapređenje pregleda

Autori pomenute studije sugerišu da bi klinički pregled trebalo da podrazumeva neurološki pregled, psihijatrijski pregled i psihološko testiranje. Potreba postojanja neurološkog i psihijatrijskog pregleda može se opravdati postojanjem odvojene specijalizacije za neurologiju i psihijatriju. Međutim, kako oni kažu, neophodno je da u procenu mentalnog statusa pored neurologa i psihijatra bude uključen i psiholog, koji bi primenom baterija testova utvrdio karakteristike ličnosti. Neurološki pregled podrazumeva klinički pregled, EEG (elektroencefalogram) i laboratorijske analize uz obavezno detektovanje psihoaktivnih supstanci. Psihološki instrumentarijum prilikom procena za nošenje oružja neizostavno uključuje i MMPI test ličnosti ili kompjuterski program HEDONIKA koji obuhvata test inteligencije i procenu ličnosti. Najprecizniji način procene mentalnog zdravlja bi podrazumevao intervju i testovni materijal sa standardizovanim pitanjima (prethodno navedenim).

Jedan od zaključaka studije je i da bi trebalo uvesti obavezu češćeg periodičnog javljanja lekaru, odnosno redovne lekarske pregledekod izabranog lekara i psihijatra najmanje jednom godišnje. Tako bi se osigurala rana detekcija promena u zdravstvenom stanju i ponašanju.

Takođe, potrebno je i omogućiti razmenu informacija između lekara koji mogu raspolagati informacijama od značaja za procenu zdravstvene sposobnosti lica za držanje i nošenje oružja, posebno specijalista psihijatrije. Savetuje se i implementacija integrisanog sistema prikupljanja informacija, u koji bi se slivale informacije iz svih nivoa zdravstvene zaštite (zdravstveni karton iz primarne zdravstvene zaštite, podaci o eventualnim psihijatrijskim hospitalizacijama u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite), centara za socijalni rad, pravosudnog sistema i policije. Podaci ove vrste treba da sadrže elemente o zabeleženom nasilju i vrsti nasilja (porodično, partnersko, rodno zasnovano i dr.), prekršajnoj i krivičnoj osuđivanosti, učešću u ratu odnosno ratnim sukobima, zloupotrebi oružja, intervencijama policije, preduzetim merama, zadobijenim/ nanetim povredama, pruženoj zdravstvenoj usluzi, kao i rezultatima bezbednosne provere na terenu.

Detaljnije o ovoj temi možete čitati na sajtu UNDP-a.

Foto: Maria Lysenko, Unsplash

Чланак Kako se može unaprediti postupak izdavanja dozvola za oružje? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sa porastom od 93% tokom godine, uvoz je povećan i zbog ubrzanja vojne potrošnje nekoliko evropskih država među kojima su Poljska i Norveška.

– Invazija (Rusije na Ukrajinu) je zaista izazvala značajan porast potražnje za oružjem u Evropi, koja još nije pokazala svoju punu moć i koja će po svoj prilici dovesti do daljeg povećanja uvoza evropskih država – izjavio je za Frans pres koautor izveštaja Piter Vezeman (Pieter Wezeman).

Ukrajina, koja je do prošle godine bila zanemarljiv uvoznik oružja, postala je 2022. godine treći najveći uvoznik na svetu, iza Katara i Indije, što je direktna posledica zapadne pomoći za odbijanje ruske invazije.

Prema tom izveštaju, Ukrajina je koncentrisala 31% uvoza oružja u Evropu i osam odsto svetske trgovine.

Skok evropskog uvoza bio je očekivan zbog rata u Ukrajini.

Za razliku od Evrope, ostali kontinenti su zabeležili pad uvoza u poslednjih pet godina, uz značajan pad u Africi (- 40%), Severnoj i Južnoj Americi (-20%), u Aziji (- sedam odsto) i na Bliskom istoki (- devet odsto), vodeća svetska tržišta.

Što se tiče izvoza u svetu u poslednjih pet godina i dalje su vodeće zemlje SAD (40%), zatim Rusija (16%), Francuska (11%), Kina (pet odsto) i Nemačka (četiri odsto).

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Uvoz oružja u Evropi udvostručen u 2022. godini се појављује прво на Biznis i Finansije.

Narudžba Poljske za 980 tenkova, 648 samohodnih haubica, 48 lakih borbenih aviona, 288 višecjevnih bacača raketa (VBR) ostvarenje je sna svakog proizvođača oružja. Sa početkom rata u Ukrajini, NATO članice i njihove partnere širom svijeta uhvatila je potrošačka groznica, na veliku radost najvećih svjetskih proizvođača oružja, prvenstveno američkih.

Ono što je neuobičajeno je da je ova poljska narudžba iz snova otišla južno-korejskim proizvođačima oružja a ne američkim, jer se radi o ozbiljnim parama.

Prvih 180 tenkova koštaće 3,26 milijardi dolara i isporuka ove tranše trebala bi biti okončana do 2025. godine. Prva tranša od 212 haubica koje bi trebale biti isporučene do 2026. godine koštaće 2,32 milijarde dolara, dok preostali dio paketa od 800 tenkova i 600 haubica trebao bi biti proizveden u Poljskoj. Procjena je da će čitav paket koji je Poljska naručila od Južne Koreje koštati od 10 do 12 milijardi dolara.

Glavni razlog zbog kojeg je ova gigantska narudžba otišla južno-korejskim proizvođačima oružja a ne američkim je što se Poljacima jako žurilo, a na američko oružje čeka se puno duže.

Proizvodi malo, ali skupo

Poslovna filozofija američkih proizvođača oružja zasniva se na maksimizaciji profita, što znači da se u proizvodne kapacitete, ulaže minimalno ali se ide na njihovi potpunu iskorištenost, pa se rokovi za isporuku mjere godinama. Američki proizvođači oružja sporost u proizvodnji zato kompenziraju astronomskim cijenama, na zadovoljstvo njihovih dioničara.

Sa druge strane, Južna Koreja koja je prvenstveno razvila proizvodnju oružja za vlastite potrebe, ima naoružanje koje je po kvalitetu možda malo ispod najnovijih američkih i evropskih modela, ali je zato jeftinije i još važnije, isporuka je puno brža.

Kako već pristoji, Poljaci su prethodno obavili ritualno žrtvovanje da bi odobrovoljili bogove rata. Naručili su prošle godine i od SAD za 4,9 milijardi eura, 250 tenkova „Abrams M2“, čija bi isporuka, ako se zvijezde poklope i ništa se ne iskomplikuje, trebala početi u 2025. godini.

Ali su Poljaci još dobro prošli. Tajvan je još 2019. naručio 180 „Abrams“ tenkova i njihova bi isporuka trebala početi već 2024. godine. Tradicionalno, kapaciteti jedine američke fabrike tenkova, u Ohaju, rasprodani su barem za narednih pet godina, dok je mjesečna proizvodnja 12 tenkova.

Poljska je inicijalno odobrovoljila SAD i sa narudžbom u 2020. godini za 32 borbena aviona F-35, vrijednih 4,6 milijardi dolara, čija bi isporuka trebala početi u 2024. godini

Poljaci imaju velike ambicije kada se radi o vojsci, jer plan je da se broj vojnika udvostruči sa sadašnjih 150.000 na 300.000 do 2035. godine kao i podizanje godišnjeg budžeta za vojsku sa sadašnjih 2,4 posto na pet posto BDP-a.

Očigledno je da Poljacima ne nedostaje volje i želje da postanu najveća vojna sila u Evropi, ali da li će ekonomija i budžet moći podnijeti da to dugoročno finansiraju drugo je pitanje.

Vatreni govori ali ništa od para za vojsku

Sa druge strane, Njemačka ima para ali joj izgleda nedostaje volje. Nikako sastaviti dva dobra. Vjerovatno ponešen euforijom i već videći sebe kako vireći iz kupole „leoparda“ prolazi kroz kapije Kremlja, njemački kancelar Scholz je 27. februara 2022. godine, tri dana nakon početak ruske invazije na Ukrajinu, najavio formiranje specijalnog fonda od 100 milijardi eura za propisno naoružavanje Njemačke, uz ovacije članova njemačkog parlamenta.

Istovremeno je najavljeno i povećanje redovnih izdvajanja za vojsku, te konačno dostizanje davno obećane potrošnje za odbranu na nivou od dva posto BDP-a.

Time je zvanično trebala biti okončana višedecenijska budalaština poznata kao njemački pacifizam i povratak svijetlim tradicijama njemačkog militarizma.

Doba ubiranja mirovnih dividendi, koje je počelo sa završetkom Hladnog rata, završeno je i sada je došao red da se ubiru ratne dividende.

Stotinu milijardi eura je puno para i mada Njemačka spada u vodeće svjetske proizvođače oružja, ne ide da se sve te pare potroše samo u Njemačkoj.

Vlada Njemačke je za uspješan početak posla takođe obavila ritualno žrtvovanje bogovima rata, donoseći odluku 14. marta 2022 o kupovini 35 američka aviona F-35 za bagatelnih osam milijardi dolara, gdje bi se prvih osam aviona trebalo pojaviti u Njemačkoj 2028. godine, a ostatak u narednim godinama.

Inicijalni plan na kome se radilo zadnjih desetak godina da se nabavljaju novi modernizovani avioni „Eurofighter“, koje bi proizveo „Airbus“, naprasno je odbačen kao glup. Nema logike da evropske NATO članice kupuju evropske avione pored živih Amerikanaca.

Izgleda da Njemački entuzijazam za povratak militarizmu nije dugo trajao i kad je mamurluk prošao pokazalo se da uprkos busanju u prsa, vatreni govori kancelara Scholza su jedno, a surova stvarnost nešto sasvim drugo. Obećanje o izdvajanju dva posto BDP za odbranu, „odmah“ ostaje samo obećanje, te će Njemačka ovaj cilj, „možda“, „vjerovatno“, „moguće“ ostvariti 2025. godine. Njemački budžet za odbranu u 2023. godini, od oko 50 milijardi eura, ustvari je manji za nekih 300 miliona eura od budžeta za 2022. godinu.

Od onih obećanih 100 milijardi ekstra za vojsku, još uvijek je neizvjesno kada će biti potrošeno i za šta, izuzimajući narudžbu za američke borbene avione F-35. Na radost njemačkih poreznih obveznika, njemačka vlada je u decembru prošle godine upozorila parlamentarce, da bi isporuka američkih aviona mogla kasniti a da bi cijena mogla porasti.

I menadžeri njemačkih kompanija za proizvodnju naoružanja izgleda su pohađali istu školu kao i njihove američke kolege, gdje su ovladali principom, „sporo i skupo“.

Tako je njemački proizvođač tenkova „Rheinmetall“ najavio da bi im za generalni remont 22 tenka „leopard 2“ i 88 tenkova „leopard 1“, trebalo „oko godinu dana“, kako bi tenkovi bili spremni za upotrebu, a cijena je „nekoliko stotina miliona eura“. Srećom, niko od njih nije još zatražio predračun i rok za proizvodnju novih tenkova.

Sve je isto, samo Hirohita nema

I dok se Evropljani dijele na one koji imaju pare i one koji imaju volju za naoružavanjem, na drugom kraju svijeta, u Japanu, takođe se vraćaju izvornim načelima militarizma, ali za razliku od Evropljana, oni imaju i pare i volju.

Cilj Japana je da do 2027. podigne izdvajanja za vojsku na dva posto BDP, čime bi japanski vojni budžet po veličini postao treći u svijetu, iza SAD i Kine.

Tokom narednih pet godina Japan je planirao da potroši 313 milijardi dolara na američke „tomahawk“ krstareće rakete, modernizaciju PVO radara, razvoj hipersoničnih projektila, modernizaciju postojećih raketnih sistema i posebno za stvaranje velikih rezervi municije i goriva. Naravno, i Japan je platio svoj danak u vidu narudžbe od 42 aviona F-35, čime su odobrovoljeni bogovi.

Iako Japan ima snažnu vlastitu vojnu industriju i njima se žuri, pa su spremni i za saradnju sa Evropom. U decembru prošle godine Japan je najavio da će zajedno sa Velikom Britanijom i Italijom raditi na razvoju novog borbenog aviona, koji bi mogao biti spreman za 15-20 godina, uz cijenu od nekoliko desetina milijardi dolara.

Amerikanci rade na razvoju vlastitog aviona, kao i Francuska, Njemačka i Španija. Čiji će avion na kraju biti bolji ne zna se, ali se zna da će svi oni kupovati američki.

Kao rezultat istorijskih „nesporazuma“ u periodu 1941 – 1945. godine, japanska ratna mornarica zvanično je tu samo u striktno odbrambene svrhe. Tako je formalno Japan imao i dva nosača helikoptera, ali sada se oni dograđuju kako bi i formalno postali nosači aviona, što kod stanovnika Perl Harbura budi tople uspomene. Samo, ovog puta Japan se naoružava uz blagoslov i podršku SAD, za rat protiv Kine a možda i Rusije, pa ih niko ne može optužiti za militarizam.

Dražen Simić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: flutie8211, Pixabay

Чланак Svijet pod oružjem: Kad generale uhvati potrošačka groznica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pre sukoba na Starom kontinentu trgovina oružjem je na globalnom nivou bila u padu. U poslednjih pet godina njen obim je smanjen za 4,6 odsto. Ali ne svuda. Tražnja za oružjem jeste pala širom sveta ali je na jednom tržištu rasla. Stari kontinent je, poučen iskustvom sa prisvajanjem Krima, počeo masovno da se naoružava mnogo ranije nego što je rat u Ukrajini mogao i da se nazre. Od 2017. do 2021. godine uvoz oružja u Evropu je porastao za neverovatnih 19 odsto.

A onda se desio i rat. Zato se očekuje dalji rast naoružavanja. Mnoge evropske zemlje koje se nalaze blizu Rusije počele su značajno da ulažu u osnaživanje svojih odbrambenih kapaciteta. Čak i nešto udaljenije države opredeljuju velike sume novca za naoružavanje. Primera radi, Nemačka će izdvojiti 100 milijardi evra za jačanje svoje vojske.

Očekuje se da će ovo podići prosek globalne tražnje za naoružanjem, budući da su evropske zemlje bogate i da mogu da biraju kvalitetnu robu. Ali od koga će je kupovati?

Pojedine članice EU i same proizvode oružje, ali po obimu proizvodnje ne mogu da pariraju svojim najvećim konkurentima – SAD i Rusiji. Od ukupne trgovine oružjem u poslednjih 10 godina čak 57 odsto dolazi iz ove dve zemlje. Prema podacima Međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (SIPRI), Amerika je i dalje najveći svetski izvoznik oružja sa udelom od 35 odsto u globalnoj trgovini naoružanjem. Rusija je na drugom mestu sa udelom od 22 odsto.

Kome SAD izvoze oružje?

SAD svoje naoružanje izvoze u čak 130 zemalja sveta. Najviše američkog oružja završi na Bliskom Istoku, a među konkretnim državama najveći uvoznik je Saudijska Arabija. Ta zemlja je u poslednjoj deceniji kupila 24 odsto od ukupne količine američkog oružja namenjene izvozu. Slede je Australija, Južna Koreja, Ujedinjeni Arapski Emirati, Japan, Indija, Velika Britanija, Katar, Tajvan, Turska…

Amerika je i dalje najveći proizvođač oružja na svetu, ali trendovi joj ne idu na ruku. Naime, prošle godine je prodala manje oružja i vojne opreme u odnosu na 2020. za čak 21 odsto. U brojkama to izgleda ovako – pretprošle godine je prodala oružje u vrednosti od 175 milijardi dolara a prošle u vrednosti od 138 milijardi.

Jedino što bi moglo da preokrene ovaj trend je pomama za oružjem u Evropi, koja će u narednom periodu sigurno izbegavati ruske dobavljače, jer se zbog ove zemlje u principu Stari kontinent i naoružava.

Ko su najveći kupci ruskog oružja?

Najveći deo ruskog oružja odlazi u mnogoljudnu Indiju iz više razloga. Jedan od njih je narastajuća vojna moć prvog suseda Kine, a drugi su konstantni sukobi na granici sa Pakistanom. Međutim, otkako je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, Indija je počela da traži i druge dobavljače oružja po svetu.

I dok Indusima prodaju oružje zbog Kine, Rusi i Kini prodaju naoružanje. Šta više, ona je odmah iza Indije na listi najvećih uvoznika ruskog naoružanja. Slede je Alžir, Vijetnam, Egipat, Irak, Azerbejdžan, Kazahstan, Venecuela i Sirija.

Rusija je verovatno računala s tim da će zbog napada na Ukrajinu izgubiti deo klijenata, pa je počela da traži kupce na drugim tržištima. Kao jedno od obećavajućeg trenutno se čini afričko, gde Rusija prodaje sve veću količinu svog naoružanja, ali i ostvaruje druge vidove vojne saradnje. Ta afrička naklonost ka Rusiji ima korene u prošlosti, kada su zapadne države bile kolonijalne sile koje su opustošile kontinent, a potom se pojavio Sojvetski savez koji je podržavao mnoge pokrete za nezavisnost i pružao finansijsku pomoć u izgradnji infrastrukture i bolnica.

Izvor: Visual Capitalist

Foto: Pixabay

Чланак U Evropi raste tražnja za oružjem се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zbog svega navedenog centralnoamerička država od kompanija Smith & Wesson, Barrett Firearms i još nekoliko proizvođača oružja na ime odštete potražuje 10 milijardi dolara.

Kako su proizvođači oružja krivi za ubistva u Meksiku?

Zvaničnici Meksika tvrde da oružari svojim marketinškim kampanjama svesno doprinose porastu korišćenja sve smrtonosnijeg oružja, čije rasprostiranje na meksičkom tržištu je teško ispratiti.

Jasno je, kažu oni, da se pojedini pištolji prave namenski za njihovo tržište, poput onog sa ugraviranim likom meksičkog revolucionara Emilijana Zapate.

U ovoj zemlji, u kojoj su učestali mafijaški obračuni, zapravo nije lako kupiti naoružanje. Meksiko je na rigorozan način regulisao prodaju oružja, koje se može legalno kupiti samo u jednoj radnji koja pripada vojnoj bazi u prestonici. Iz tog razloga se oružje često švercuje iz susednih Sjedinjenih Američkih Država, gde je moguće kupiti ga čak i u supermarketima.

Američki “Biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive” otkrio je da je 70 odsto oružja pronađenog u Meksiku u periodu između 2014. i 2018. godine u tu zemlju prošvercovano iz SAD. Samo u 2019. godini više od 17.000 ubistava u Meksiku bilo je počinjeno ilegalnim oružjem.

Meksički zvaničnici tvrde da se šteta koju svake godine ovoj zemlji uzrokuje prokrijumčareno oružje može prikazati i novčano – u iznosu od 1,7 odsto BDP-a.

Izvor: BBC

Foto: Pixabay

Чланак Meksiko tuži američke proizvođače oružja zbog krvoprolića unutar svojih granica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istraživačka grupa Brookings navodi da je od ovog marta do juna prodato tri miliona više oružja nego što je uobičajeno za taj period godine.

Na ovaj trend uticao je rast opšte nesigurnosti, odnosno nepoverenje u policiju, čiji imidž je u poslednjih nekoliko meseci u velikom padu.

Početak rasta prodaje oružja zapravo se poklapa sa početkom pandemije. Tada je značajan broj policajaca bio zaražen pa se policija nije odazivala baš na svaki poziv, nego uglavnom na one koje je procenjivala kao ozbiljnije.

Osećaj nezaštićenosti kod građana su dodatno intezivirale demonstracije koje su se održavale zbog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda koje su izvršili pripadnici policije iz Mineapolisa.

Sve ovo rezultiralo je ogromnim rastom interesovanja za vatreno oružje. Prema pisanju Biznis insajdera, zbog velike potražnje police prodavnica oružja su širom Amerike poluprazne. Proizvođači oružja rade prekovremeno kako bi snabdeli tržište dovoljnom količinom robe.

Foto: satellitov, Pixabay

Чланак U SAD raste prodaja oružja се појављује прво на Biznis i Finansije.