Štedljive sijalice pod izvesnim okolnostima nisu ni štedljive ni dugovečne, emituju svetlost koja je ne samo neugodna nego i štetna za oči i kožu već i, što je najgore, sadrže otrovne supstance. Alternativa je LED rasveta koja se još uvek usavršava, ali već za deceniju ili dve učiniće da zaboravimo i na klasične i na štedljive sijalice.
U Australiji je još 2009. godine zabranjena proizvodnja sijalica sa užarenim vlaknom, u EU je dozvoljena do kraja 2012, a u Americi do 2014. godine. U zamenu za njih, tržištu su ponuđene takozvane „štedljive“ sijalice, u svetu poznate pod skraćenicom CFL (Compact Fluorescent Lamp), koje koriste jonizovani gas koji svetli. Ove sijalice zapravo nisu ništa drugo nego dobro poznate fluorescentne lampe, samo znatno usavršene. U obrazloženjima za ovakvu odluku navodi se potreba za štednjom energije, (štedljiva sijalica troši četiri puta manje struje za proizvodnju iste količine svetlosti), što će doprineti i smanjenju emisije gasova koji uzrokuju „efekat staklene bašte“. Osim toga, mada su štedljive sijalice tri do 10 puta skuplje od klasičnih, njihov životni vek je osam do 10 puta duži, pa smo opet u dobitku.
Ovde bi se priča srećno završila i mi bismo slavili još jednu pobedu nauke, da nije nedostataka koje proizvođači sve teže prikrivaju. Čim potrošač prvi put kupi štedljivu sijalicu, odmah primeti da je potrebno neko vreme da se sijalica „zagreje“ i dostigne puni sjaj. U slučaju niskih temperatura startno vreme se produžava, a dešava se da sijalica uopšte ne može da se upali. Još veća mana je što štedljive sijalice ne mogu da se koriste po nahođenju, već je najbolje upaliti ih uveče i ugasiti kad pođemo na spavanje, jer ako im posle svakog gašenja ne dozvolimo da se „odmore“ bar 15 minuta, vrlo brzo ćemo im okončati vek. Ukoliko i pređemo preko ovih nedostataka, uvek će ostati utisak da svetlost nije baš prijatna za oko. Razlog tome je što je kod štedljive sijalice raspodela boja iz spektra tako neravnomerna da, zapravo, postoji samo nekoliko vrlo selektivnih boja koje ona emituje – a između njih su „rupe“ u kojima boje ne postoje. Proizvođači su veštim balansom tri osnovne boje uspeli da stvore utisak da je svetlost bela, ali je reprodukcija finih nijansi daleko od savršene. Potrošač će ubrzo shvatiti da mora da eksperimentiše sa različitim sijalicama dok ne pronađe onu koja mu najbolje odgovara, i da se nada da će uvek biti dostupna na tržištu.
Drama u kući
Drama počinje tek ako se ova (inače lako lomljiva) sijalica razbije. Ona sadrži nekoliko miligrama žive, koja brzo oslobađa veoma otrovnu paru. Nekim čudom, niko nije obavezao proizvođače da na pakovanju odštampaju postupak koji treba primeniti u ovoj situaciji, ali sve zvanične zdravstvene organizacije propisuju uglavnom istu proceduru: prostoriju provetravati najmanje 15 minuta, gumenim rukavicama pokupiti staklene delove, obrisati pod vlažnim peškirom (od koga se unapred treba oprostiti) i sve to staviti u plastičnu kesu koja može hermetički da se zatvori. Ako su razbijeni delovi pali na tepih, treba primeniti „posebne mere“ (štagod to značilo) da se tepih očisti. Američka agencija za zaštitu okoline EPA ocenjuje da hermetički zatvorena kesa nije dovoljno bezbedna, pa nalaže da se umesto nje koristi staklena tegla sa hermetičkim zatvaračem. Bilo da je reč o kesi ili o tegli – nadalje se moraju tretirati kao opasan otpad.
Koliko je živa opasna po zdravlje, najbolje pokazuju iskustva koja su u prethodnoj deceniji imali proizvođači štedljivih sijalica u Kini. Od ukupno 72 zaposlena radnika u fabrici „Nanhai Feiyang“, 68 je završilo u bolnici, a u fabrici u gradu Jinzhou, od ukupno 123 zaposlena samo dvojica su imala dopušteni nivo žive. Kod jednog radnika izmeren je nivo koji je bio čak 150 puta viši od dopuštenog.
Dodatna opasnost je što tokom normalnog rada štedljiva sijalica emituje izvesnu količinu ultraljubičaste svetlosti, štetne po zdravlje. Naučni odbor za zdravstvene rizike Evropske komisije (SCENIHR) je 2008. godine objavio nalaze da štedljive sijalice na rastojanju manjem od 20 cm mogu da izazovu merljiva oštećenja u živom tkivu, a naročito u mrežnjači oka. Ovaj problem je deo samog principa rada svih fluorescentnih lampi, pa samim tim i onih koje zovemo „štedljivim“. One proizvode ultraljubičasto svetlo, koje fosforni premaz na unutrašnjosti stakla transformiše u vidljivo. Mikronska oštećenja ovog sloja fosfora će učiniti da jedan deo opasnog ultraljubičastog svetla ipak prođe, pa je izdat niz preporuka kako da se tehnologija proizvodnje usavrši i rizik svede na najmanju meru.
Rasveta budućnosti
Nedavno je tržištu ponuđeno novo rasvetno telo koje ima skoro sve dobre osobine i klasične i štedljive sijalice. To je svetleća dioda (Light Emitting Diode, ili LED), koja je štedljivija čak i od štedljive sijalice, ne sadrži otrovne sastojke niti štetna ultraljubičasta zračenja, može da se pali i gasi bezbroj puta, mehanički je skoro neuništiva, lako joj se reguliše snaga, a pride dobijamo i mogućnost da boju svetla biramo po želji. Uz sve to, vek trajanja ovih rasvetnih tela je višestruko duži od svega što smo do sada imali – iznosi oko 50.000 radnih časova, što je preko 30 godina normalne upotrebe. Čak ni tada LED neće prestati s radom, nego će se jačina samo smanjiti na oko 70% početne.
Kad nešto zvuči suviše lepo da bi bilo istinito, treba se dobro raspitati i o eventualnim nedostacima. Zato ćemo odmah reći da LED-ovi odlično podnose nisku temperaturu, ali im ne prija visoka, pa snažniji LED-ovi zahtevaju dobro rešeno hlađenje kristala koji emituje svetlost. Ovo stvara probleme proizvođačima, a potrošači će to osetiti kroz cenu: LED rasveta je još uvek skupa. Utešna je okolnost da, kao i kod ostalih poluprovodničkih proizvoda, buduću cenu možemo da predvidimo prilično tačno. Roland Hajc, šef istraživanja i razvoja poluprovodnika u „Hjulit Pakardu“ je još 1999. objavio model po kome će se u svakoj deceniji snaga LED-ova povećavati za faktor 20, a cena će padati za faktor 10, a koji se, nakon potvrde u praksi, i danas koristi u planiranju proizvodnje i analizi tržišta.
Mada mnogi proizvođači već nude gotova rešenja za LED rasvetu, interesovanje potrošača je i dalje malo. Osnovni razlog je cena koja je nekoliko puta viša od cene štedljivih sijalica, ali i nepostojanje standarda i jasne vizije kako će rasvetna tela izgledati. Postoji još jedan problem, uzrokovan proizvođačima koji su požurili da ponude rešenja po prihvatljivoj ceni, ali s takvim kvalitetom svetla da je veliki broj kupaca već izgubio poverenje u LED rasvetu i stekao pogrešno uverenje da iza svega stoji loša tehnologija.
Za sada su najviše profitirali entuzijasti koji su u svoje domove sami uveli LED rasvetu. Dobra rešenja za zamenu postojećih sijalica još uvek ne postoje, ali su LED komponente dovoljno jeftine ako se rasvetna tela projektuju i prave za određeni prostor. Rezultati ovakve samogradnje su impresivni i puno obećavaju. Moguće je, recimo, samo jednim potezom na upravljačkom elektronskom sklopu dobiti bilo koju boju iz spektra, od potpuno zasićene boje pa do dnevne svetlosti ili tople atmosfere kakvu nam je nudila klasična sijalica ili sveća.
Svakako treba biti strpljiv, jer ćemo već za jednu ili dve decenije, zahvaljujući LED rasveti, zaboraviti na klasične i štedljive sijalice. Imaćemo svetlije domove i gradove uz niže račune za struju, a jednom ugrađena rasvetna tela neće morati da se održavaju na bilo koji način.