Home Tekstovi B&F Plus
Category:

B&F Plus

B&F PlusEkonomija

Okov, Crna Gora: Za poslovni ambijent u Srbiji – jaka trojka

by bifadmin

„U Srbiji bolje funkcioniše administracija, jednostavnija je prijava i odjava radnika, sve ide elektronski. Povoljniji su i propisi o zdravstvenoj zaštiti koji manje opterećuju poslodavce, dok je u Crnoj Gori, u branši kojom se mi bavimo, tržište sređenije jer je gotovo suzbijena siva ekonomija“, kaže Gojko Bajović, većinski vlasnik i direktor kompanije Okov. On je jedan od prvih crnogorskih privrednika koji je 2019. godine otvorio poslovanje u Srbiji nakon što je posle dve i po decenije rada i otvorenih 15 maloprodajnih objekata zaokružio biznis u matičnoj zemlji. „Okov centar“ u Beogradu, na Bežanijskoj kosi bila je samo prva karika lanca koji je planiran i u kome su već počeli da se nižu skladišni prostor na Novom Beogradu, maloprodajni centar u Čačku, za koji mesec i u Novom Sadu.

Iako veliki broj srpskih privrednika rado otvara svoja preduzeća u Crnoj Gori, obrnut proces gotovo da ne postoji. Jedna od retkih firmi koja je sa velikim ambicijama zakoračila na srpsko tržište je podgorički Okov, trgovina koja je 1994. pokrenuta u porodičnoj kući bračnog para Stanke i Gojka Bajovića. U asortimanu su bili samo okovi i vijačna roba, ali kako se posao širio, ponuda je bila sve bogatija. Sada se nudi najraznovrsnija oprema za majstore, alati i mašine za uređenje kuća i dvorišta, baštenski mobilijar i kućna oprema, a sve je moguće nabaviti i u internet prodavnicama.

„Iz Crne Gore su u Srbiju obično dolazili ili rukovodioci i direktori ili ljudi sa ’druge strane’ biznisa. Ja sam možda prvi i jedini slučaj stvarnog širenja posla. A šta me je dovelo ovde? Pa, u privredi potezi se vuku racionalno, ali je iz korpe motiva kod mene bilo i 20 procenta emocije. Školovao sam se u Vrbasu, živeo neko vreme u Vojvodini i potom se vratio u Crnu Goru. S druge strane, u ovoj poslovnoj branši vrlo je malo srpskih privrednika koji rade po konceptu koji mi zastupamo. Postojala je firma Merkur, ali je imala probleme i povukla se, isto se desilo hrvatskom Pevecu. To je za mene bio izazov“, kaže Gojko Bajović u razgovoru za B&F i dodaje da nije hteo da traži subvencije kao strana kompanija, jer se i ne oseća strancem.

On pravi paralelu između dva tržišta i kaže da je srpsko u sektoru prehrane i tekstila mnogo sređenije, ali da je u branši kojom se on bavi ostao neki vakuum. Ima mnogo malih trgovina sa tom robom koje nisu uvek lojalna konkurencija, jer povremeno zalaze u zonu nelegalnog. U velikim sistema se ne dešava da se radnik ne prijavi, niti postoji mogućnost za bilo kakve manipulacije, ali kod malih toga ima. U Crnoj Gori, pak, u tom segmentu posluje nekoliko velikih trgovačkih lanaca, oni su bili jaka konkurencija malim trgovinama kojima se više nije isplatilo da rade.

„Tu je i prodaja na pijacama, što je u Crnoj Gori gotovo nestalo. Mislim da je za nas ogromna pomoć svaki put kada država učini nešto na suzbijanju sivog i crnog tržišta, jer ne postoji potreba za bilo kakvom prodajom takvih roba na pijacama. Ljudi koji se maknu sa pijaca, zaposle se u legalnim trgovinama koje država može da kontroliše, neregularno tržište ne može. Nikada nisam razumeo zašto država to dozvoljava. To nije čuvanje socijalnog mira, pijace su sada postale posao koji nije kontrolisan“, ističe Bajović.

U Srbiji bolja administracija, u Crnoj Gori sređenije tržište

Dodaje da je u Srbiji mnogo bolja administracija, prijava i odjava radnika ide brže, elektronski, dok kod suseda još postoje radne knjižice.

„Bolji je i sistem zdravstvene zaštite, mnogo su manje obaveze poslodavaca. Iako su posle primene projekta ’Evropa sad’ u Crnoj Gori znatno smanjeni doprinosi, u Srbiji je i dalje povoljnije u slučajevima gde država učestvuje u zaštiti radnika. Na primer, plaćeno bolovanje pokriva se već posle 30 dana, u Crnoj Gori 60 dana je o trošku poslodavca. To je i kod trudničkog i porodiljskog bolovanja, u Srbiji to država odmah preuzima, tako da je taj sistem bolji za privrednike“, kaže Bajović i ističe da ukoliko bi morao da oceni poslovni ambijent u Srbiji, to bila jaka trojka.

Lista problema tu nije završena, jedan od zajedničkih za privrednike iz obe države je to što nije uspostavljen direktni platni promet.

„Političari tvrde da pomažu privredi, ali ja još nisam razumeo kako to čine. Ako treba da platim za robu koja ide iz Srbije ili obrnuto, onda sav novac ide preko nekih stranih banaka, a ne mora tako. Mislim da tu nije postojala dobra volja i očekujem da smo na putu da se taj problem reši, jer je sve ostalo nenormalno“, navodi Bajović.

On napominje da je kompanija Okov najvećim delom uvoznik, ne kupuje robu preko posrednika ni trgovaca, već direktno od proizvođača. Ističe dobru saradnju sa firmama koje su dugogodišnji partneri, rade sa njima i u Crnoj Gori i sada u Srbiji, jer su posao samo preneli ovde.

„Poslujemo skoro 30 godina, porodična smo firma i dok smo bili u granicama matične zemlje, otvaranje svake trgovine bilo nam je izuzetno lako. Imamo izgrađeno ime, manje je tržište i sistem se lakše prihvata. Stvari se brže rešavaju, jer smo uhodani. Onda smo pre četiri godine kupili tržni centar u Beogradu, na Bežanijskoj kosi. Tada je to bila naša najveća investicija, a pri tome smo imali sreće, cene su bile niže i za tih 10.000 kvadrata platili smo šest miliona evra, sa kasnijim prepravkama izašlo je na sedam miliona. Tu investiciju uneli smo kao osnivački ulog u preduzeće koje je registrovano u Srbiji, tako da ovde više nismo stranci. Malo smo se mučili sa radnom snagom dok nismo sve usaglasili. Propisi u Crnoj Gori i Srbiji dosta su slični, ima malih razlika i prednost je što u poslovanju na oba tržišta koristimo isti informacioni sistem, radila nam je firma iz Novog Sada. Uz neko prilagođavanje to je krenulo dosta dobro“, navodi naš sagovornik.

Posle prve karike

Posle velikog projekta u Beogradu, bio im je potreban manji, lakši i to je bio objekat od 3.000 kvadrata u Čačku. Bajović kaže da je u taj grad preduzetnika i trgovaca često svraćao i odmarao putujući po Srbiji, pa je bio logičan izbor.

„Trebalo je malo vremena da se ta trgovina pokrene i sada to ide jednom uzlaznom putanjom. Sledeći potez bilo nam je centralno skladište, izgradili smo ga na lokaciji Radiofara, a sada privodimo kraju izgradnju velikog tržnog centra ”Okov” u Novom Sadu. Nadam se da će biti otvoren za dva do tri meseca, a u njega je uloženo oko deset miliona evra. To što smo napravili logistički centar, trebalo bi da nam omogući svake godine po jednu novu trgovinu od četiri do pet hiljada kvadrata, a u planu je Niš, Kruševac, potom svi veći gradovi. Sada imamo oko 120 zaposlenih, sa Novim Sadom biće ih 180 i taj broj će se uvećavati. Ipak, mogući su problemi sa radnom snagom jer je to tržište postalo jako haotično, a fluktuacija radne snage nikad intenzivnija“, ističe Bajović i dodaje da za sada nemaju planove širenja u druge zemlje iz okruženja, a da je Srbija prirodno tržište na kome za njih nema barijera.

Kaže da je zadovoljan rezultatima iz prvih nekoliko godina rada, a to se vidi i u bilansima jer je napravljena korektna dobit.

„Kada je došlo do turbulencija sa cenama, pratili smo učešće inflacije u prihodima, kako bismo utvrdili realan rast i on je u prošloj u odnosu na godinu pre, iznosio oko 15 procenata. Ove godine je to možda nešto slabije, što je posledica nekih naših unutrašnjih nesnalaženja. Naime, prošle godine smo počeli da gradimo centralno skladište na Radiofaru, kupili smo zemljište i napravili izuzetno savremen magacin za celu Srbiju. Ali, trebalo je prvo to da pravimo, pa onda da krenemo u ostale investicije, a mi smo pokušali nešto da improvizujemo. To je verovatno proizvelo neki slabiji rezultat, ali smo tu situaciju prevazišli“, zaključuje Bajović.

Mirjana Stevanović

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Rasprave o bezgotovinskom plaćanju u Srbiji: Ko za koga lobira i ko koga sabotira?

by bifadmin

Najnoviji događaji povodom inicijativa da se što više podstakne bezgotovinsko plaćanje u Srbiji, nametnuli su pitanje imaju li nadležni u državi jedinstven stav o tome da li bi trebalo forsirati ovaj vid plaćanja i ulaganja u prateću infrastrukturu, ili je reč o pritisku interesnih grupa koje više brinu o sopstvenoj zaradi nego o dobrobiti društva?

Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo NALED, siva ekonomija u Srbiji je u proteklih pet godina pala sa 14,9 na 11,7% BDP-a. Ova organizacija tvrdi da ukoliko bi se povećalo bezgotovinsko plaćanje na nivou proseka u zemljama CIE, to bi moglo da smanji sivu ekonomiju za 3,4% vrednosti BDP-a i poveća poreske prihode za oko 700 miliona evra godišnje. Stoga su nemački GIZ i kompanije Visa i Mastercard pokrenuli Nacionalnu inicijativu za bezgotovinsko plaćanje „Bolji način“, uz podršku NALED-a i Ministarstva finansija.

Veruje se da bi očekivane koristi opravdale i neke državne podsticaje u promociji bezgotovinske ekonomije. Međutim, to ne ide glatko. Prema podacima Svetske banke, 11% stanovništva u Srbiji uopšte nema račun u banci, a u kategoriji sa najnižim primanjima takvih je 16%. Platne kartice ima manje od 50% građana iz grupe najsiromašnijih, što je znatno niže nego u istoj populaciji u zemljama evrozone (90%) i proseka u državama CIE (62%). Svega 46% građana Srbije koristi debitnu karticu za plaćanje računa u poređenju sa 81% u evrozoni i 57% u CIE, dok samo 27% to čini mobilnim telefonom u odnosu na evropski prosek koji iznosi 52% i 43% u zemljama CIE.

To je i dalje skroman udeo, zaključuje Svetska banka, koja istovremeno upozorava da bi nagli prelazak na bezgotovinsko plaćanje mogao da ugrozi neke grupe stanovništva koje nemaju pristup internetu, nemaju dovoljno digitalnog znanja ili su previše siromašne za bankarske usluge.

Prednosti i mane bezgotovinskog plaćanja

Navedene zaključke potvrđuju i podaci iz studije „Makroekonomsko istraživanje bezgotovinskog plaćanja u Srbiji“, koju je finansirao nemački GIZ a realizovala Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN), kao deo projekta Nacionalne inicijative za bezgotovinsko plaćanje.

U istraživanju se navodi da na obim sive ekonomije utiče više faktora, kao što su poresko opterećenje, sistem kazni i penala, efikasnost fiskalne naplate, regulatorni troškovi, pa i mogućnosti sakrivanja transakcija zavisno od metoda plaćanja, što je mnogo lakše učiniti sa gotovinom nego elektronski.

Autori ukazuju da je u 2019. godini, za koju postoje uporedivi podaci iz evropskih zemalja, ukupna vrednost POS transakcija iznosila 8% BDP-a, „što je za skoro polovinu manje u odnosu na prosek zemalja CIE i za 60% manje u poređenju sa razvijenim evropskim zemljama”. Tokom 2020. i 2021. godine je došlo do vidnog poboljšanja, „ali je jaz u odnosu na druge zemlje CIE i zemlje razvijene Evrope verovatno i dalje izražen”.

Da bi rast bezgotovinskog plaćanja značajnije smanjio sivu ekonomiju, potrebne su i druge strukturne mere, u koje autori uključuju bolju naplatu poreza, blago smanjenje fiskalnog opterećenja, podizanje poreskog morala… Istovremeno upozoravaju da rast bezgotovinskog plaćanja povećava zavisnost od tehnologije, rizike od sajber kriminala, ali i opasnosti da iz platnog prometa budu isključene ugrožene grupe kojima digitalne finansijske usluge nisu dostupne. Uz to, bezgotovinsko plaćanje trgovcima donosi dodatne troškove za nabavku i održavanje uređaja i prateće infrastrukture, a potrošačima naknade za posedovanje i korišćenje bezgotovinskih instrumenata plaćanja.

U studiji se predlažu mere za unapređenje bezgotovinskih plaćanja, uključujući opcije da država ograniči vrednost transakcija koje se mogu obaviti gotovinom, da propiše obavezu posedovanja POS terminala za pravna lica, kao i da sva plaćanja države fizičkim licima budu bezgotovinska. Autori sugerišu i uvođenje poreskih olakšica ili direktne subvencije za ulaganje u elektronske modele plaćanja.

Ko se bogati, a ko gubi?

Međutim, najnoviji događaji povodom inicijativa da se što više podstakne bezgotovinsko plaćanje u Srbiji, nametnuli su pitanje imaju li nadležni u državi jedinstven stav o tome da li bi trebalo forsirati ovaj vid plaćanja i ulaganja u prateću infrastrukturu, ili je reč o pritisku interesnih grupa koje više brinu o sopstvenoj zaradi nego o dobrobiti društva?

Naime, samo nekoliko dana pre održavanja konferencije „Bolji način“ u organizaciji NALED-a početkom jula ove godine, Narodna banka Srbije je izdala saopštenje u kome upozorava da se u poslednje vreme u javnosti objavljuju analize i studije o bezgotovinskom plaćanju sa podacima koji nisu verodostojni.

Centralna banka tvrdi da se stanje namerno prikazuje nepovoljnijim nego što jeste, kao i da stav o nedovoljnom broju POS terminala „odražava komercijalne interese pojedinačnih učesnika na tržištu“. NBS navodi da je čak četvrtina instaliranih aparata neaktivna, jer je bezgotovinsko plaćanje za trgovce skupo, pa bi njegovom razvoju doprinelo smanjenje troškova „koje uzrokuju pre svega inostrani kartični brendovi“. Narodna banka ističe i da se izričito protivi inicijativama za dodatno ograničenje i zabranu upotrebe gotovine, jer bi time bile ugrožene osetljive grupe stanovništva.

U centralnoj banci napominju da čak i države sa najrazvijenijim sistemima bezgotovinskog plaćanja insistiraju na tome da se zadrži upotreba gotovine i usluge koje su povezane sa keš transakcijama. „Finansijski podsticaji države za korišćenje bezgotovinskih platnih instrumenata koji se često predlažu u objavljenim analizama jedna su od mera kod koje posebno treba biti oprezan, bez obzira na to da li je reč o podsticajima namenjenim trgovcima (poput subvencija za korišćenje POS terminala) ili potrošačima (poput povraćaja dela plaćanja izvršenog bezgotovinskim platnim instrumentom), jer i jedni i drugi najčešće nose ogromne troškove za državu i društvo u celini“, navodi NBS.

Tamni vilajet

Centralna banka ne vidi razlog da država uloži novac u promociju skupih instrumenata plaćanja poput POS terminala, jer postoje mnogo savremeniji i jeftiniji sistemi. Ukazuju da je platna struktura u Srbiji znatno unapređena, da je NBS operator šest platnih sistema i da smo među prvima uveli sistem instant plaćanja.

S druge strane, kada je Nacionalna inicijativa za bezgotovinsko plaćanje pokrenula POS program za preduzetnike i mala i srednja preduzeća sredinom marta ove godine, konferenciju koja je organizovana tim povodom je lično otvorio ministar finansija Siniša Mali. Tada je privrednicima ponuđena besplatna instalacija opreme za bezgotovinsko plaćanje, POS uređaja i pratećih softvera uz subvencionisanu trgovačku naknadu koja u narednih godinu dana ne sme da pređe 0,99% transakcije. Nakon tog perioda, ukoliko ostaju u programu, privrednici će morati sa bankom da utvrde visinu naknade.

Na već pomenutoj, julskoj konferenciji „Bolji način“, takođe je učestvovala predstavnica Ministarstva finansija Ana Jović, koja je potvrdila da je povećanje bezgotovinskih plaćanja način da se smanji siva ekonomija, što je jedan od prioriteta republičke vlade. Ali na novinarsko pitanje da prokomentarišu zvanično upozorenje NBS kako aktuelne inicijative za potiskivanje gotovine predstavljaju pojedinačne a ne opšte interese, učesnici konferencije su izjavili da im takvo saopštenje centralne banke nije poznato (?!) Zato su istakli da se više od hiljadu privrednika prijavilo za svoj prvi POS uređaj, ali prema brojčaniku na sajtu projekta „Bolji način“, od planiranih 8.500 POS terminala za ovu godinu, do 12. 8. 2023. su instalirana 802 uređaja.

Možda je problem u našim navikama da sve radimo u poslednji čas, ili u tome što ni privrednicima nije jasno da li ih država podstiče ili upozorava da ne žure sa prijavama. Ili nam je svima ponešto jasno, onako između redova, kako smo i navikli da tumačimo sve ono što na kraju završi po našim leđima.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Clay Banks, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Stranci izvoze ovce iz Srbije

by bifadmin

Srbija ima 14 do 15 puta veći udeo u svetskom izvozu ovaca u odnosu na svoj udeo u svetskom stanovništvu. Interesovanje stranih kupaca je mnogo veće od domaće ponude, jer nema dovoljne niti organizovane proizvodnje i plasmana na strana tržišta, pa dolazimo u apsurdne situacije da ovce iz Srbije uglavnom izvoze stranci.

Srbija nema mnogo izvoznih proizvoda po kojima je poznata, ali je malo onih koji znaju da su ovce jedan od tih proizvoda. Ovce iz Srbije su tražene ne zbog povoljne cene već kvaliteta, ali ih, na žalost, nema onoliko koliko bi moglo da se proda stranim kupcima. O tome za sada niko ne brine, a nadležni se iznenade kad statistika saopšti da Srbija izvozi više ovaca od SAD i Nemačke.

Kako je objavio sajt Makroekonomija.org, Srbija je u 2022. imala 3,1 puta veću vrednost izvoza ovaca od zbirne vrednosti izvoza SAD i Nemačke. U odnosu na 2021. Srbija je prošle godine smanjila vrednost izvoza ovaca za 9,2%, sa 16 na 14,5 miliona evra. Svetski izvoz ovaca smanjen je za 15,9%, te je Srbija povećala udeo u svetskom izvozu sa oko 1,276% na 1,368%.

„Srbija ima 14 do 15 puta veći udeo u svetskom izvozu ovaca u odnosu na svoj udeo u svetskom stanovništvu“, navodi se na sajtu i dodaje da se Srbija nalazi na 16. mestu prema vrednosti izvoza ovaca. Od zemalja u okruženju veću vrednost imaju Rumunija, koja je svetski lider, i Mađarska koja je na osmom mestu.

Poskupele i ovce

Srbija je, kako je ukazao autor teksta Miroslav Zdravković, prošla dug put kako bi se probila u svetsku elitu izvoznika ovaca. U 2011. je vrednost izvoza bila 3,6 miliona evra i tek u 2012. je došlo do naglog povećanja izvoza na 4,9 miliona evra. Od 2012. do 2020. je vrednost izvoza oscilirala, što se dovodi u vezu sa fiskalnom konsolidacijom i ostalim reformama.

U 2020. godini, u vreme pandemije korona virusa, ostvarena je rekordna vrednost izvoza od 8,6 miliona evra, a u 2021. izvoz je bio gotovo udvostručen na 16 miliona.

Najveći izvoz ovaca iz Srbije u 2022. bio je u Izrael (5,2 miliona evra) i to je, po pisanju Makroekonomije, rekordna godišnja vrednost izvoza u ovu zemlju. I izvoz u Crnu Goru je imao rekordnu vrednost od 3,5 miliona evra. Pad vrednosti izvoza u BiH (sa 5,4 na 3,3 miliona evra) i u Severnu Makedoniju (sa 3,5 na 1,1 miliona evra) uticao je na pad ukupne vrednosti.
Ovce iz Srbije odlazile su povremeno i u Libiju, pa je prošle godine na tom izvozu zarada bila 835.000 evra, a prvi put je registrovan i izvoz u Albaniju, za 581.000 evra.

Posmatrano količinski, izvoz ovaca smanjen je sa 6.546 tona u 2021. na 4.506 tona u 2022. Ukupno je u 2021. izvezeno 192.023 ovaca iz Srbije, dok je u 2022. broj grla smanjen na 128.526, ali je i dalje bio znatno veći nego 2020. kada je bio manji od 100.000.

Izvoznicima je pogodovalo što su prošle godine ovce iz Srbije znatno bile skuplje, jer je prosečno grlo koštalo 83 evra u 2021. a 2022. koštalo je 113 evra.

Izraelci su ovce iz Srbije po grlu plaćali 124 evra u 2021. i 150 evra u 2022. Izvozna cena je skočila sa 2.438 evra po toni u 2021. na 3.216 u 2022. godini, što je, kako je naveo Zdravković, u skladu sa globalnim kretanjima cena poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Više ovaca u Vojvodini, nego u pirotskom kraju

Ovce iz Srbije lako bi našle kupce do velikog broja zemalja, a pre svega arapskih, ali nema dovoljne i organizovane proizvodnje. Ovčarski fond u Srbiji u poslednjih šest decenija je smanjen više od tri puta, nema potrebnih reprodukcionih ovčarskih centara, a više od 90% grla su kod malih odgajivača, uglavnom za njihove potrebe. Dodatni problem je što su veliki kombinati u kojima je bilo i po desetak hiljada ovaca propali, a privatne firme koje su ih kupile počele su da se bave drugim poslom.

Svetla tačka u statistici stočnog fonda je što je u prošloj godini, u odnosu na 2021. broj ovaca povećan za 1,5%, dok je broj goveda smanjen za 6,9%, svinja za 7%, koza za 1,7% i živine za 3,5%. U odnosu na desetogodišnji prosek (2012–2021), ukupan broj goveda manji je za 11%, svinja za 11,9%, koza za 6,3% i živine za 10,7%, a veći je broj ovaca za 1,9%.

U Srbiji 75% teritorije čine brdsko-planinska područja, idealna za razvoj ovčarstva. Prednost ruralnih područja je, kako tvrde stručnjaci, što tu mogu da se gaje autohtone populacije kao što su pirotska, svrljiška, sjenička, krvovirska, i da se, zbog očuvanog prirodnog ambijenta, organizuje proizvodnja slična organskoj. Međutim, u tim područjima danas su isključivo staračka domaćinstva i nema ko da se bavi ovom proizvodnjom. Trenutno je više stada ovaca u Vojvodini nego u pirotskom kraju, na Pešterskoj visoravni.

Novinar sa decenijskim iskustvom u pisanju o poljoprivredi Branislav Gulan za B&F kaže da je skoro zanemarljiv broj ovaca u Srbiji u odnosu na uslove koji postoje za uzgoj te stoke.

„Poljoprivrednici u Srbiji gaje oko 1,7 miliona ovaca, a pre dvadesetak godina bilo ih je milion više. Mi idemo unazad umesto da gajimo i proizvodimo ono što je traženo i gde bi mogli dobro da zaradimo. To nije slučaj samo sa ovcama, koje nema ko da čuva, niti šiša, a i kad se ošišaju bacamo vunu jer ne znamo kako da je iskoristimo, niko neće da je kupi“, navodi Gulan i dodaje da je stočarstvo danas na nivou iz 1910. godine.

Nema dovoljno ovaca za izvoz u Libiju

U Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period 2014- 2024 ovčarstvu je posvećeno svega nekoliko pasusa, a statistika o uzgoju ovaca se oslanja na podatke do 2012. godine, tvrde poljoprivrednici. Jedan od njih, potpredsednik Udruženja uzgajivačka romanovske rase ovaca Darko Pavlović, kaže da bi mogao, na osnovu potražnje, da proda mnogo ovaca kupcima iz inostranstva, ali da jedva ima mogućnost da se na gazdinstvu kraj Uba brine o stadu od 100 grla, koliko sada ima.

„Borim se da zadržim stado, pomažu mi supruga i sin. Ali pitanje je koliko će još trajati ta borba jer računica pokazuje da bi prosečna porodica mogla da živi od ovčarstva trebalo bi da ima bar 200 ovaca i da za njih priprema hranu, na oko 15 hektara oranica. Pokušavamo nešto da uradimo preko našeg udruženja koje ima 17 članova sa 2.000 ovaca, da se organizujemo i sami izvozimo. Izrael je tržište koje traži naše ovce, uglavnom jagnjad ne stariju od šest meseci. Ali i kad bi sve uslove obezbedili, ne znamo kako ćemo naći čobane“, objašnjava Pavlović za B&F.

Državni podsticaj od 7.000 dinara po ovci i 2.000 dinara po jagnjetu u tovu, po njegovim rečima su solidni, ali bi trebalo da budu veći ako je cilj da se poveća izvoz.

Zanimljiva je priča da jedan Sirijac, koji nekoliko decenija živi u Srbiji, nije mogao da pomogne prijatelju iz Libije koji je hteo da kupi 7.000 ovaca kod nas. Obilazili su sela, zadruge, stočne sajmove, razgovarali sa dobavljačima i nadležnima i utvrdili da ne bi mogli da nabave ni 2.000 ovaca i jagnjadi. Iako ne postoje nikakve zakonske prepreke za izvoz stoke, potrebno je ispuniti zahtevne uslove – da se životinje skupe u karantin, pa da o njima brinu veterinari do trenutka kada bi bile prvo kamionom prebačene do Bara, a zatim brodom u Libiju.

Lakše prodavati ovčje meso nego ovce

Veliki izvoznik ovčjeg mesa Milenko Đurđević, vlasnik Industrije mesa „Đurđević“, kaže da se ne bavi izvozom živih ovaca, jer je to komplikovan posao i da je teško nabaviti tu stoku.

„Izvozim najviše svežeg ovčjeg mesa u Hrvatsku, Italiju i Rumuniju, jer kratko traje transport, a za dalja tržišta može da se transportuje samo zamrznuto meso, ali onda ne možemo da budemo konkurentni sa izvoznicima sa Novog Zelanda i iz Australije“, kaže Đurđević za B&F.

On smatra da Srbija ima dovoljno ovčjeg mesa za svoje potrebe i da bi izvoz mogao da bude mnogo veći da ima više gazdinstava koje se obave uzgojem ovaca.

„Živa jagnjad iz Srbije se traže u Makedoniji, Albaniji, Izraelu, ali bi veće količine mogle da odu i u Liban i Libiju. Tim izvozom se uglavnom u Srbiji bave stranci, ljudi iz tih zemalja, koliko znam na tri imanja, koji dobro poznaju tržište i organizuju transport životinja brodom“, navodi Đurđević.

Jedno od tih imanja je u Temerinu odakle se muška jagnjad izvoze u Izrael, gde se tove do 80 kilograma i onda prodaju, a druga dva su u Kušiljevu kod Svilajnca i u Adorjanu kod Kanjiže.

Marica Vuković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Skitterphoto, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusZabava

Ivana Bubanj, vodičkinja hajking tura u Italiji: Kako od prirode napraviti svoju kancelariju

by bifadmin

„Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Sreća u nesreći je da sam preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima“, kaže za B&F Ivana Bubanj u razgovoru o tome zašto se specijalizovala za vođenje pešačkih tura po Italiji i kakva planirana i neplanirana uzbuđenja donosi ova profesija.

Posle početka NATO bombardovanja, Ivana Bubanj, pejzažni arhitekta po obrazovanju, krenula je iz Srbije za Rim na nekoliko nedelja. Tih nekoliko nedelja potrajalo je do danas. U međuvremenu je u Rimu radila različite poslove, sve dok nije posetila Australiju i tamo otkrila sadašnju profesiju. Ona je danas planinarska vodičkinja za hajking, a znanje koje je stekla na Šumarskom fakultetu u Beogradu olakšalo joj je dobijanje licence. Od Ivane smo saznali mnogo toga o hajkingu, ali i da je ponekad lakše snaći se u prirodi, nego u Rimu stići od jednog do drugog dela grada.

B&F: Koliko se život u Rimu razlikuje od slike koju o njemu imaju turisti?

Ivana Bubanj: Turisti često kažu da je Rim „tako lep grad, a taaako prljav“! Priznajem, nije na listi najčistijih gradova na svetu, ali jeste na listi najlepših. Koji drugi grad ima ceo istorijski centar, 14 kvadratnih kilometara, na listi Uneskovih blaga?

Ali život ne čine samo istorijska bogatstva. Nama lokalcima ovde najviše smeta to što imamo samo tri i po linije metroa koje su toliko opterećene da je uvek bar jedna nefunkcionalna. Zato i imamo onolike trotinete, bicikle i motorine za iznajmljivanje. Gradonačelnici Rima, s vremena na vreme, krenu u iskopavanje novih linija, ali takvo gradilište obično nakon nekoliko nedelja promeni naziv u „polje arheoloških istraživanja“ i – adio novi metro!

Ali uprkos svemu tome, kad god odem u neki drugi italijanski grad gde sve funkcioniše kao „pod konac“ nedostaje mi buka, glasni ljudi koji se smeju, svađaju i mire, svirke na ulici, nedostaje mi da jedem picu s nogu gledajući kupolu Bazilike Svetog Petra. Nedostaje mi živost.

B&F: Pomenuli ste picu, a hrana je nezaobilazna tema kada se pomene ova zemlja. Šta je tajna italijanske kuhinje?

Ivana Bubanj: Kada je u pitanju gastronomija Italijani fanatično drže do tradicije, kvaliteta hrane i standardizovanih receptura. Primera radi, dok u drugim državama ljudi na picu stavljaju sve što stignu, u Italiji se tačno zna šta sme da se nađe na kojoj pici, i kojim redosledom. Ovde nisu važni samo izgled i ukus jela, već se velika pažnja pridaje i redosledu služenja hrane, kako se ne bi mešali ukusi. Zato ne čudi što italijanska kuhinja ima predjelo, primo, sekondo, prilog, salatu itd.

Gledajući kakav su ekonomski potencijal Italijani napravili od svoje gastronomije, često mi bude žao što mi, koji takođe imamo odličnu kuhinju, nismo umeli da sačuvamo svoja jela od kojekakvih „interpretacija“ i da ih bolje izreklamiramo.

B&F: Ljudi posećuju Italiju i zbog bogate istorije, arhitekture, interesantne kulturne scena, pa i mode. Ali, koliko je interesovanje turista za hajking u toj zemlji?

Ivana Bubanj: Sve je više posetilaca koje zanima ekološki održiv i spor turizam, odnosno boravak u prirodi uz pešačenje tokom kojeg mogu da vide veoma interesantne sadržaje. Takve hajking ture mogu se organizovati u udaljenim, zabačenim predelima, ali i u blizini turistički popularnih destinacija. Da li ste znali da su neke od lepših hajking tura baš one po obodu planina koje gledaju na Amalfi, Pozitano, Kapri, Ćinkve Tere?

B&F: Kako ste se Vi specijalizovali za tu vrstu turizma?

Ivana Bubanj: Ko god živi u gradu kao što je Rim, jedna od redovnih sporednih aktivnosti mu je vođenje rođaka i prijatelja po turističkim atrakcijama. Ja sam to radila sve vreme, doduše amaterski. Često bih, umorna od obilaženja istorijskog dela grada po ko zna koji put, na pitanja prijatelja koja je ovo crkva, počela da izmišljam odgovore, poput „to ti je Santa Maria in Lorem Ipsum Dolor“. Tada me nije mnogo zanimala istorija lepota kojima sam bila okružena, a ni pokazivanje znamenitosti posetiocima.

Međutim, to se promenilo posle puta u Australiju 2006. godine, gde smo obilazili prirodni rezervat Ostrvo kengura. Tamo nas je dočekala nasmejana vodičkinja koja je raširila ruke i rekla: „Ovo je moja kancelarija za danas“. Delovala je toliko zadovoljno i ispunjeno da sam poželela da priroda bude i moja kancelarija.

Kada sam se vratila u Italiju saznala sam da i u njoj mogu steći licencu za turističkog vodiča specijalizovanog za hajking. Prijavila sam se na kurs na jednom neverovatnom mestu – Kreativnoj akademiji za turizam – smejući se sama sebi što ću sa skoro 50 godina ponovo u „školsku klupu“. Međutim, sa diplomom Šumarskog fakulteta koju sam „dovukla“ iz Beograda, dobiti licencu za hajking vodiča uopšte nije bilo teško. Ali je put od obilaska Ostrva kengura do mog ulaska u vodičke vode bio poprilično dug – trajao je deset godina.

Prvo sam napravila portal „Vodič kroz Rim“, jedini sajt na našem jeziku specijalizovan za turističke sadržaje u prestonici Italije. Vodičkim poslom sam ozbiljno počela da se bavim tek kada smo osnovale udruženje „Hiking in Italy“ preko kojeg vodimo turističke ture. Govorim u množini jer sam „Hiking in Italy“ napravila sa nekoliko žena sa naših prostora, dakle sa Balkana, koje su specijalizovane za različite oblasti turizma – jedna za istoriju, druga za primenjenu umetnost, ja za prirodu i ambijent…

B&F: Šta odlikuje dobrog hajking vodiča?

Ivana Bubanj: Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Da, i to se dešava! Sreća u nesreći je da sam ja preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima.

Kao i za svaki drugi samostalni posao, i za ovaj važi da što si bolji trgovac – više ćeš zaraditi. Pored toga, moraš stalno da održavaš visok nivo tura, što znači da ćeš učiti ceo život. U mom slučaju bilo je potrebno i dokazati turistima da žena može sasvim dobro da radi ovaj posao, koji se često percepira kao muški.

B&F: Ko su vaši najčešći klijenti?

Ivana Bubanj: Uglavnom radimo sa italijanskim i našim turistima na italijanskom i srpskom, a ponekad i sa posetiocima iz drugih zemalja, i tada su ture na engleskom. Moje koleginice im pokazuju grad, a ja prirodu. Ponekad napravimo i neku kombinovanu turu. To su po mom mišljenju najlepša iskustva za posetioce, ali za nas su ovakve ture najkomplikovanije, jer moramo da uskladimo ono o čemu ćemo pojedinačno pričati, kao i da pripremimo turiste na specifičnu dinamiku hajking ture koja je potpuno drugačija od gradske. Na primer, ako smo na uzbrdici ili radimo tehnički komplikovane pasaže, onda je sva pažnja usredsređena na sigurnost učesnika. Ali zato čim pređemo potok, uzbrdicu, popnemo se uz pomoć kanapa ili užadi uz neku stenu, nastavljamo da hodamo i pričamo.

B&F: Šta još radite osim ovih pustolovnih aktivnosti, kako izgleda radni dan hajking vodiča?

Ivana Bubanj: Uvek počinje veoma rano, jer treba autom stići na teren da bi se osmislila tura i dočekali putnici. Moje rimske komšije više i ne obraćaju pažnju na ranac, štapove, rezervne cipele, geografske karte, foto-aparate i slične drangulije s kojima ujutru sedam u kola i odlazim u neke zabačene delove Lacija, a neretko i u Toskanu, Umbriju, Abruco.

Radni dan mi traje obično više od 12 sati, pri čemu sam dobar deo vremena odsečena od sveta, jer se internet ne hvata u planini, kanjonu ili etrurskim nekropolama. I dok bi ovako dugačak radni dan u pravoj kancelariji bio verovatno frustrirajući, u prirodi je to dan za „detoks“ od zagađenog vazduha, interneta, problema…

Veliki plus je i što hajking ide ruku pod ruku sa dobrom lokalnom hranom, pa je svaki odlazak na teren prilika da se proba nešto čega u Rimu uopšte nema niti će ga biti, počevši od vina, preko sireva, suhomesnatih proizvoda, do hleba i kolača.

B&F: Šta biste, mimo destinacija za hajking i poznatih turističkih atrakcija, preporučili našim čitaocima da posete u Italiji?

Ivana Bubanj: Teritorije na kojima su pre Rimljana živeli Etrurci, inače veoma napredan narod za ono vreme kod kojeg su, primera radi, žene imale ista prava kao muškarci. Oni su naseljavali centralnu Italiju, dakle teritoriju današnje Toskane, zapadnog dela Umbrije i severnog Lacija. Ja sam fascinirana mestima poput Populonije, Pitiljana, Sovane, Orvijeta, Tarkvinije, Červeterija i drugih, koje još uvek ne opseda masa turista a koja zaista imaju šta da ponude.

Marija Dukić

 Biznis i finansije 213, septembar 2023.

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Privatne škole u vrtićima: Podela dece još „od pelena“

by bifadmin

Dodatne aktivnosti u predškolskim ustanovama, poput časova engleskog, plesa, muzike, glume, sporta, mesečno koštaju više od iznosa koji se plaća za sam boravak dece u vrtiću, a mališani čiji roditelji nemaju novca za to, odlaze u drugu sobu dok se „plaćeni program“ ne završi. Iako bi se po broju privatnih škola koje nude ovakve programe moglo zaključiti da je to isplativ posao, oni koji ga rade tvrde da se praksa razlikuje od računice na papiru, jer imaju poteškoća da naplate članarine od roditelja.

Ponedeljkom i sredom od 10 časova deca imaju časove plesa, dok petkom od 13.30 idu na „sportišu“. Ova tri dana su im ujedno i dani kada imaju najmanje dodatnih aktivnosti. Već u utorak „sportiša“ počinje od 9.30, časovi engleskog od 10.30, a „frulica“, odnosno školica muzike od 14 časova. Slična situacija je i u četvrtak, kada časovi engleskog počinju od pola 11, a časovi muzike od 14 časova. Ovako izgledaju dani u jednom državnom vrtiću u Beogradu, u kome rade četiri različite školice. Ali, samo za onu decu čiji roditelji sve ove dodatne aktivnosti mogu i da plate.

Mesečno to košta 7.600 dinara, više od iznosa koji se plaća za boravak dece u vrtiću. U zavisnosti od aktivnosti, ali i od „školice“, članarina je od 1.800 do 2.000 dinara mesečno, za časove koji se održavaju dva puta nedeljno, po 45 minuta do sat vremena. U grupama u vrtićima ima oko 25 a ponekad i više od 30 dece, i ako se cena pomnoži sa ovim brojem mališana, dobija se jasna računica da je posao sa dodatnim aktivnostima više nego isplativ. Naročito ako se uzme u obzir da ove školice ne plaćaju prostor, struju, grejanje, ne kupuju nameštaj niti bilo šta drugo. Sve to već ima u vrtićima gde oni drže svoje časove.

Istina, ovaj posao ima i drugu stranu, jer ne pohađaju sva deca dodatne aktivnosti, a sve češće se dešavaju i problemi sa naplatom članarine.

Šta su kriterijumi?

Na koji način, i pod kojim uslovima se bira koje će školice dodatnih aktivnosti raditi u vrtićima, bar formalno, definisano je „Pravilnikom o bližim uslovima za ostvarivanje različitih oblika i programa vaspitno-obrazovnog rada i drugih oblika rada i usluga koje ostvaruje predškolska ustanova“, koji je tadašnji ministar prosvete Branko Ružić potpisao u julu 2021. godine. Pravilnik se sastoji iz 13 članova, i navode se formalni uslovi koje jedno pravno ili fizičko lice mora da ispuni da bi konkurisalo za dodatne aktivnosti u vrtićima.

Za početak, piše da je potrebno dostaviti naziv programa, njegove ciljeve, ali i način planiranja i vrednovanja tog programa. Važno je i da je usklađen sa osnovnim programom predškolskog vaspitanja i obrazovanja, te da sagledava dete, praksu vrtića, kao i prirodu i funkciju predškolskog vaspitanja i obrazovanja. U pravilniku se navodi da će pedagoški kolegijum svake ustanove vršiti procenu kvaliteta ponude i doneti konačnu odluku, i to na osnovu elaborata koje su školice dodatnih aktivnosti u vrtićima takođe dužne da podnesu.

Kako u praksi zaista izgleda biranje dodatnih aktivnosti u vrtićima, koliko tih školica može da radi u jednom obdaništu i koje uslove suštinski moraju da ispune, pitali smo nekoliko rukovodilaca predškolskih ustanova. Neki nisu želeli da razgovaraju, dok su se pojedini, kao na primer Sanja Lazović iz predškolske ustanove „Naši dani“ iz Beograda, pozvali na ovaj pravilnik i objasnili da se ova procedura poštuje, kao i da je identična u svim predškolskim ustanovama.

Ima obdaništa koja su za dodatne aktivnosti raspisivala i javne nabavke. Tako, predškolska ustanova iz Temerina je najbolje školice engleskog jezika za decu birala u postupku javne nabavke male vrednosti, a kriterijum po kome su birali ko će decu učiti engleski je najniža ponuđena cena. Osim toga, školice koje su želele da se prijave morale su da dostave nastavni plan, odnosno konkretna znanja i oblasti koje će obrađivati, ali i da njihovi predavači imaju najmanje B2 znanje iz engleskog jezika, kao i da najmanje pet godina već rade u nekim predškolskim ustanovama.

Koja je najbolja školica sporta, predškolska ustanova „Dr. Simo Milošević“ iz Zemuna je prethodne školske godine odlučivala na osnovu cene, ali i kvaliteta. Kako je navedeno u njihovoj konkursnoj dokumentaciji, „na osnovu kvaliteta i cene Ustanova vrši procenu kvaliteta ponude usluge, koja uključuje procenu primerenosti aktivnosti i sadržaja usluge namenjene deci predškolskog uzrasta u skladu sa koncepcijskim polazištima osnova programa, a na osnovu podnetog elaborata“.

I do trećine članarina nenaplaćeno

„Već 13 godina mi se prijavljujemo za držanje škola sporta u vrtićima. U Savezu imamo stručni tim, svi smo magistri sporta, i pravimo zaista detaljan plan i program šta radimo sa decom u vrtićima različitog uzrasta. To su osnove sporta sa loptom, atletika, gimnastika, ritmika i korektivne vežbe. Ali, svake godine unosimo neke novine, usavršavamo. Nisu ni deca ista sada, i pre deset godina. Primećujemo da im je koncentracija nešto slabija, disciplina na nešto nižem nivou. Zato danas naši treneri moraju da budu i animatori“, kaže za B&F Goran Vještica, predsednik Saveza za predškolski sport i fizičko vaspitanje Srbije.

Oni trenutno rade u 40 vrtića u Beogradu, a prema rečima Vještice, svi njihovi treneri koji rade sa decom su ili profesori fizičkog vaspitanja, ili kolege sa Učiteljskog fakulteta. Uz to, pre nego što odu u bilo koji vrtić, prolaze i obuku u Savezu kako se pravilno izvode vežbe i radi sa decom. Naš sagovornik dodaje da već kod petogodišnjaka može da se vidi da li je dete nadareno za neki sport i koji i da njihovi treneri na to skreću pažnju roditeljima.

„Na osnovu našeg dugogodišnjeg iskustva, oko 30 odsto dece odskače od drugih. Uz pravilan rad i vežbu mogli bi da budu veoma dobri sportisti. Ali, u njihovom uzrastu nama je pre svega cilj da zavole sport“, objašnjava Vještica.

Najveći problem im je naplata članarine. Njihova gruba procena pokazuje da u svakom vrtiću imaju dužnike, a negde to ide i do 30 procenata od ukupnog broja mališana koji pohađaju „sportišu“.

„Mi u Savezu nismo strogi i ne isključujemo decu čim njihovi roditelji ne plate. Preko leta ih zovemo i pokušavamo da naplatimo zaostala dugovanja, ali se dešava i da dete ode iz vrtića, a da se dug nikada ne naplati. Ali, nikada te roditelje nismo tužili sudu. Već znamo da je pravilo da oni roditelji koji duguju za vrtić, duguju i nama za školicu sporta“, kaže Vještica.

On ističe da nema govora o nekoj velikoj isplativosti školica u vrtićima, a da Savez ima i puno drugih projekata na kojima radi, pa srećom egzistencija im i ne zavisi od naplate članarina u vrtićima. „Naš princip je i da svako treće, četvrto dete iz iste porodice ne plaća naše časove, kao ni deca zaposlenih u vrtićima. Kad sve to saberemo sa roditeljima koji ne plaćaju redovno, zaista nema govora o nekoj velikoj isplativosti“, tvrdi naš sagovornik.

Pozorište samo za decu koja plate

Pored raznih školica plesa, glume, engleskog, sporta ili muzike, u skoro sve vrtiće, bar u većim gradovima, jednom nedeljno dolaze i dečije pozorišne trupe. I za njih se takođe raspisuje javni poziv za prikupljanje ponuda za izvođenje predstava. Tako je, pre nekoliko godina, predškolska ustanova „11. april“ sa Novog Beograda objavila javni poziv u jednim dnevnim novinama. Tražili su za svaki mesec po jedno pozorište, osim za decembar kada su bile planirane tri novogodišnje predstave.

Zainteresovana pozorišta i pozorišne trupe trebale su da dostave konkursnu dokumentaciju, i to naziv predstave, sadržaj, ali i imena glumaca i režisera, kao i cenu pojedinačne karte. Pre odluke o tome ko će biti izabran bilo je potrebno i da odigraju promotivnu predstavu. Kako su objasnili u ovoj predškolskoj ustanovi, njihova komisija će izabrati najpovoljnijeg ponuđača, i to nakon pregledane dokumentacije ali i izvedene promotivne predstave. U javnom pozivu je jasno naznačeno i da dečije predstave finansiraju roditelji, a to košta od 250 do 300 dinara.

I na kraju, deca čiji roditelji nemaju novca da plate ni dodatne aktivnosti, ni pozorišne predstave, za vreme njihovog trajanje odlaze u drugu sobu, ili drugu grupu, i čekaju dok se „plaćeni program“ završi.

Aleksandra Galić

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Joel Overbeck, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Ima li ko da gradi objekte za EXPO: Ima, strane firme i radnici iz uvoza

by bifadmin

Tržište rada u Srbiji neće moći da isprati velike projekte koji se najavljuju za narednih nekoliko godina, a posebno krupan zalogaj, uz izgradnju nacionalnog stadiona, biće sajamski, stambeni i komercijalni prostor namenjen specijalizovanoj izložbi EXPO 2027. Ipak, to neće ugroziti projekat, jer se država za poduhvat težak 12 milijardi evra u kojem je investitor, oslanja na strane kompanije i na uvoz radne snage.

Kada je objavljeno da je Srbija dobila organizaciju specijalizovane izložbe EXPO 2027, koja je deo pratećeg programa iz franšize velike Svetske izložbe, vlast je najavila da će za te potrebe sagraditi novi grad na 127 hektara u Surčinu. Očekuje se nacionalni stadion, planiran mnogo ranije ali je sada bilo zgodno da se provuče kroz ovaj projekat, zatim novi Beogradski sajam, jer je njegova sadašnja lokacija ustuknula pred investicionim zaletom Beograda na vodi, kao i 1.500 stanova, komercijalnog i prostora za EXPO. Sve to će koštati oko 12 milijardi evra, uglavnom iz kredita.

Ali odmah po objavljivanju ovih planova, nametnula su se dva ključna pitanja. Prvo, čemu će služiti objekti namenski izgrađeni za tu manifestaciju kada se ona završi? Drugo, ko će izgraditi sve to i ko kasnije opsluživati kada je na tržištu evidentan manjak radne snage, od građevinara do uslužnih delatnosti?

Na prvo pitanje nema jasnog odgovora, dok se za drugo rešenje vidi u stranim radnicima, što je znatno olakšano usvajanjem novog zakona, kojim je bitno skraćena i pojednostavljena procedura dobijanja radnih dozvola. Broj onih koji te papire već imaju vrtoglavo raste, pa je 2020. izdato 13.000 dozvola, naredne godine 25.000, a prošle 35.000. Samo do juna 2023. taj dokument je dobilo 25.000 stranaca, uz procenu da će se do kraja godine ovaj broj udvostručiti. Najviše ih je angažovano u građevini, gde se procenjuje da od oko 170.000 zaposlenih trećinu čine strani radnici. Sledi poljoprivreda, ali se tu broj uzima sa rezervom. Mnogo je neprijavljenih sezonaca, kod domaćina se često zateknu „dalji rođaci“ iz Bangladeša, Kube ili Pakistana, koji „eto, malo pomažu“, pa nemaju status radnika.

Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže u razgovoru za B&F da uvoz radne snage uveliko funkcioniše i da je pored ranije prisutnih radnika iz Bosne i Crne Gore, akcenat već neko vreme na onima iz Jugoistočne Azije, Indije, Pakistana, Bangladeša, Filipina, Šri Lanke… Taj region sa oko dve milijarde ljudi nepresušan je izvor radne snage, pa nedostatak domaćih radnika neće biti „usko grlo“ za investicije, ukoliko se one finansijski realizuju. Naš sagovornik potvrđuje da su iskustva sa stranim radnicima protivurečna, od ocena da su nepouzdani i da će napustiti posao ako im se ukaže bolja prilika u nekoj od razvijenijih zapadnih zemalja, do tvrdnji da su neki od njih surovo eksploatisani i obespravljeni.

„Nedavno se pojavila jedna švajcarska agencija sa projektom kojim bi se uvoz radne snage učinio pristojnijim i humanijim, kako bi se izbegle ekscesne situacije. Takođe, domaći poslodavci se sve manje oslanjaju na ponudu raznih agencija koje im za određeni procenat uvoze radnike, već sami stupaju u kontakt sa institucijama na destinaciji gde biraju koga će angažovati. To je najčešće kod firmi koje rade zahtevnije unutrašnje, zanatske radove“, objašnjava Arandarenko.

Plate rastu, standard isti

Dodaje da prilivu stranaca pogoduje i jak trend rasta evro-plata u Srbiji. Nama se to ne čini kao bogzna šta, standard nam je isti jer rastu i cene. Ali, održavanje kursa jakog dinara učinilo je da konvertovane u devize, zarade rastu, što su kao model ranije primenjivale i zemlje poput Češke, Slovačke ili Hrvatske, sve dok nisu prešle na evro. Za one koji dolaze, razlika u zaradama koja je nekada bila mala između nas i Šri Lanke, sada je značajno veća, tako da smo postali atraktivna destinacija za Jugoistočnu Aziju.

„Ako su strani radnici formalno zaposleni, oni imaju ista prava kao i domaći, a kontrola je u nadležnosti Inspektorata za rad. Bilo bi izuzetno važno da je ta kontrola čvrsta, da sprečava damping na koji se žale naši sindikati, jer je razumljivo da su stranci došli da zarade, pristaju na prekovremeni rad ili oskudnu zaštitu. A u našem je interesu, i za poslodavce i za domaće radnike, da se njihova prava ne ugrožavaju. Druga je priča kod onih koji dolaze preko ugovora sa stranim agencijama. Oni su u statusu ’upućenih radnika’, za koje važe pravila njihovih firmi. To se uglavnom javlja kada radove izvode strane firme, i u tim slučajevima je najčešće bilo ekscesa poput vijetnamskih radnika na gradilištu Ling Longa, ili turskih u Kraljevu. Te situacije ne podležu kontroli i bilo bi jako važno da se domaće radno zakonodavstvo odnosi i na njih“, ističe Arandarenko.

Predsednik Sindikata radnika građevinarstva Saša Torlaković potvrđuje da su damping cene pod pritiskom stranih radnika jedan od većih problema, zbog čega su sindikati često reagovali.

„Ne možete u neoliberalnom kapitalizmu da zamerate investitoru što je uzeo stranca, to čini i država, najčešće kada angažuje strane firme. Sve je počelo mnogo ranije, još od izgradnje mosta kod Beške, koja je umesto domaćoj Mostogradnji poverena Alpini, ili mosta u Novom Sadu koji su gradili Španci, a na kraju dolaze Azerbejdžanci da nas uče kako da gradimo. Sve funkcioniše po poznatom sistemu: uzme se kredit od strane banke, ona dovede svoju firmu kao izvođača, a oni onda uzmu naše podizvođače. Kako mi onda da razvijamo operativu i stvaramo stabilno tržište radne snage?“, pita Torlaković.

Nestale kompanije i naslednici

Naglašava da veliki građevinski sistemi jesu uništeni, ali da ima bar tridesetak ozbiljnih firmi koje su tokom dve, tri decenije postepeno narastale.

„Sada je preduzeće od 300 ili 400 radnika veliko jer se tehnologija promenila, 4.000 kvadrata gradi 10 do 15 ljudi. Posle dolaze zanatlije, ali i tih firmi ima dosta, samo što ne mogu da dođu do velikih poslova, kao ni one koje proizvode građevinski materijal jer se u inostranstvu kupuju pločice, sanitarije, čak i rizla. Kada bi bile angažovane, domaće kompanije zajedno bi mogle da iznesu taj investicioni ciklus, naši radnici bi primali plate. To se, međutim, ne dešava, a na ruku planiranom velikom uvozu radnika ide i tek usvojen Zakon o zapošljavanju stranaca, koji je vlast verovatno tempirala baš u susret ovoj priči oko EXPO 2027“, ističe Torlaković i navodi da je trenutno na gradilištima najviše Turaka koji rade zanatske radove, dok su Indijci, kao nekada „kvantaši“, angažovani na teškim radovima.

U domaćim građevinskim firmama smatraju da najavljene investicije neće dodatno produbiti problem nedostatka radnika, jer će se kompanije koje budu angažovane potruditi da dovedu svoje ili uposle strane preko agencija. Ono što ih brine je nezvanična najava da će se, sada najbrojniji turski radnici, povući sa našeg tržišta, jer su zbog obnove objekata razorenih zemljotresom pozvani da se vrate kući.

Prema rečima Ivana Lukovića iz ivanjičkog preduzeća Iva Invest, manje firme radije se oslanjaju na domaće radnike, iako je sve manje zanatlija. „Kod mene strani radnici nisu radili, ali neke moje kolege angažovale su ljude iz Albanije, Makedonije, Turske. Kažu mi da se na njih ne mogu osloniti, nesigurni su i dešava se da budu na gradilištu mesec, dva a onda preko noći nestanu. To je gore nego da ih nemate“, smatra Luković.

Penzioneri kao zakrpa

„Srbija svake godine izgubi 50.000 potencijalno zaposlenih. Naime, kategorija oko 65 godina, koja broji 120.000 ljudi, odlazi u penziju, dok onih sa 20, koji dolaze na tržište rada, ima tek oko 70.000. Mi se delimično krpimo i zahvaljujući penzijskom sistemu koji je katastrofalan za većinu slabije plaćenih i oni su prinuđeni da nastave da rade. Uz to, imamo i odliv u inostranstvo, iako ne gubimo previše ljudi kroz trajno iseljavanje, ali će mlađi uglavnom da odu u neku od zapadnih zemalja ako im se ukaže prilika. Sve više ćemo se suočavati sa nestašicama radne snage, što je posledica ’hidraulike’ – nas povlači razvijeni Zapad, a mi povlačimo one koje možemo, sa bližih ili daljih destinacija“, kaže profesor Mihail Arandarenko.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Bernd Dittrich, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Privredna saradnja sa EU u praksi: Koliko nas granice ograničavaju?

by bifadmin

Iako su u Srbiji poboljšane neke carinske procedure, čekanje na granicama je i dalje veliki problem koji usporava i poskupljuje poslovanje. Dok strani investitori traže brže usklađivanje propisa sa EU koji bi olakšali protok robe, domaćim privrednicima je u ovom trenutku važnije usaglašavanje u energetici i finansijskim instrumentima za razvoj tržišta kapitala.

Evropska unija je najveći spoljnotrgovinski partner Srbije već više od decenije. Prošle godine izvoz Srbije u EU iznosio je 64% ukupnog izvoza, bilateralna trgovina je dostigla skoro 40 milijardi evra, a investicije iz EU su činile oko 60% ukupnih stranih direktnih investicija u Srbiji. Sa partnerima u Evropskoj uniji sarađuje gotovo 24.000 srpskih preduzeća u kojima radi oko 900.000 ljudi, dok kompanije iz EU koje posluju kod nas zapošljavaju između 280.000 i 300.000 radnika.

Liberalizacija trgovine između Srbije i EU je pored rasta izvoza doprinela i promeni njegove strukture, sa većim udelom finalnih proizvoda i usluga. Uključivanje domaćih firmi u lanac dobavljača velikih evropskih kompanija omogućilo im je da povećaju obim i kvalitet proizvodnje, kao i pristup evropskim fondovima i povoljnijem finansiranju. U isto vreme, usaglašavanje domaćeg poslovnog ambijenta sa evropskim propisima i standardima obezbeđuje kompanijama iz EU veću predvidivost poslovanja i isplativost njihovih ulaganja.

Međutim, jedan od najvećih problema u privrednoj saradnji je dugo čekanje na granicima, istaknuto je na panelu „Integracija u praksi: Iskustva kompanija iz EU u Srbiji i srpskih kompanija na tržištu EU“, održanog u okviru događaja „EU nedelja mogućnosti“, na kojem su učesnici izneli različite stavove o tome kako bi taj problem trebalo rešavati.

Da li će se širiti „zeleni koridori“?

Svetska banka je izračunala da bi Srbija u srednjem roku mogla da uveća BDP za dodatnih 3%, kada bi smanjila čekanja na granicama za tri sata i pojednostavila granične procedure. „To praktično znači da troškovi koji zbog toga nastaju poništavaju rezultate koje smo postigli sporazumima o slobodnoj trgovini i ukidanjem carina. Nama je u trgovini sa Evropskom unijom najveći problem zastoj na granicima prema Hrvatskoj i Mađarskoj, koji već godinama pokušavamo da rešimo“, kaže Tatjana Mandić iz Ministarstva trgovine i dodaje:

„On se dodatno zakomplikovao migrantskom krizom, pa je propusna moć prema teritoriji EU postala četiri puta manja nego ona prema Srbiji. Na tome moramo zajedno da radimo i već postoje ideje da se ’zeleni koridori’, koji su uvedeni za CEFTA region tokom pandemije, prošire i u nekom delu na granicama sa Evropskom unijom. To zahteva i da se izgrade dodatne putne trake za vozila, a to moraju da urade obe strane“.
Prema njenim rečima, iako je Srbija uvela analize rizika za utvrđivanje robe ili uvoznika kojima se može odobriti pojednostavljen uvozni postupak, postoje izuzeci kod kojih važe drugačija pravila, kao što je hrana i roba poreklom od biljaka i životinja.

„Da bi se ove kontrole ukinule, potrebno je da Srbija i EU imaju identične propise, mehanizme, akreditovane laboratorije i sertifikacije i da jedni drugima to priznamo. Te procedure nije lako uskladiti u kratkom roku. Recimo, kada neka naša kompanija želi da izvozi meso u EU, dolaze njihove veterinarske službe koje pregledaju i klanicu i ceo proces od njive do trpeze i to traje prilično dugo dok se ne dobije sertifikat za izvoz. Naravno, mnogo toga zavisi od nas. Mi moramo da imamo jake mehanizme i institucije koje će biti u stanju da propise, koji su već u velikoj meri usaglašeni sa onima u Evropskoj uniji, dosledno sprovode u praksi“, naglašava Dinkić.

Širi granični punktovi ne rešavaju problem

Radoš Gazdić, direktor Razvojne agencije Srbije slaže se da je u trgovinskoj logistici sa EU najkritičnije zagušenje na granicama. „Za firme koje ovde ulažu to postaje sve veći problem u vreme kada je dostava u dogovorenom roku jedna od najvažnijih konkurentskih prednosti. Neka procedure su, ipak, poboljšane. Uveden je jedinstveni transportni list, čime je donekle smanjena administracija koja je trajala bar sat vremena. Kućno carinjenje, odnosno mogućnost da fabrike imaju carinarnicu u okviru svojih pogona i da tu završe jedan deo procedure, skratilo je postupak koji je ponekad trajao i po dva sata. Srbija želi da poboljša protok robe na granicama sa EU, ali to zavisi i od druge strane“ napominje Gazdić.

„Svakako, potrebno je da se unapredi infrastruktura na graničnim punktovima i usaglase IT sistemi“, nastavlja direktor Razvojne agencije Srbije, „na čemu će se raditi u budućem periodu. Očekujemo da će model koji je primenjen u projektu ’Otvoreni Balkan’ početi da se primenjuje i na zemlje CEFTA regiona koje se graniče sa Evropskom unijom. Naravno, neće se odustati od carinjenja i prelaziti granica kao što se, recimo, prelazi iz Austrije u Nemačku, ali će se svim ovim postupcima smanjiti čekanja“.

Aleksandar Ljubić, izvršni direktor Saveta stranih investitora podseća da 96% stranih kompanija koje posluju u Srbiji izvozi na tržište Evropske unije. „Stoga je u interesu Srbije da se protok robe na granicama odvija mnogo brže. Bilo kakvo zadržavanje, koje ume da traje danima, a u sezoni i nedeljama, je nedopustivo. Mislim da rešenje nije u građenju što većih graničnih prelaza, već da postoje drugi načini, od priznavanja evropskih sertifikata, do detalja kao što je ukidanje kamionskih dozvola za transport, što su već učinile mnoge članice Evropske unije. Postoji puno mehanizama koji mogu da se uvedu i koji bi značajno olakšali protok robe. To potvrđuje i primer Velike Britanije, koja je nakon Bregzita uvela granice sa Evropskom unijom, ali se prevoz ljudi i robe nesmetano odvija kao i pre“, navodi Ljubić.

Drugačije vreme, drugačiji prioriteti

„Mislim da povećanje ulaganja u graničnu infrastrukturu nije logično, ako će se te granice ukinuti kada Srbija postane članica Evropske unije“, smatra i Milun Trivunac, savetnik predsednika Privredne komore Srbije. Odgovori na ova pitanja su, prema njegovom mišljenju, u približavanju procedura, ali zbog posledica rata u Ukrajini, Srbija ima potpuno nove probleme u procesu integracija.

„Možemo da pričamo o kamionskim dozvolama, ali sada imamo mnogo važnija pitanja koja utiču na našu privredu i gde bi u procesu usklađivanja Evropska unija trebalo više da nam pomogne. To se pre svega odnosi na oblasti energije i ekologije, poput Sporazuma o mehanizmu za prekogranično prilagođavanje ugljenika. Ova pitanja su daleko složenija, naročito u ovako komplikovanim geopolitičkim i ekonomskim okolnostima“, ocenjuje Trivunac.

Protok robe preko granice bi svakako trebalo ubrzati, ali to je nasleđeni problem, koji se ne može rešiti za kratko vreme, mišljenja je Đorđe Eremić iz subotičke kompanije ElevenES, koja proizvodi LFP baterije za električna vozila i sisteme za skladištenje energije.

„Nama to ne usporava poslovanje. Mi smo u mogućnosti da prateći procedure vršimo isporuku robe širom Evrope. Bilo je nekih problema sa klijentima iz Velike Britanije posle Bregzita, jer proizvodi koji se prave u Evropskoj uniji ali imaju visok procenat dobara koja dolaze iz Srbije kroz lanac nabavke, podležu drugom tretmanu ako se uvoze u Ujedinjeno Kraljevstvo. Naravno, rešavanje tog problema je na Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji, ali on dotiče i firme iz Srbije, i zato bismo na tome trebali da radimo“, predlaže Eremić.

Što se tiče protoka radne snage, usaglašavanje oko radnih prava dobro funkcioniše. „Mi kao srpska firma zapošljavamo inženjere iz Španije, Portugala, Francuske, Poljske, Mađarske, koji su se preselili ovde i rade bez ikakvih problema. Nasuprot tome, kada je reč o protoku kapitala, moramo mnogo toga da poboljšamo. Srbija nema razvijeno tržište kapitala i trebalo bi mnogo više da uskladimo zakone u tom delu. Potrebno je da uvedemo neke sofisticiranije finansijske instrumente koji bi omogućili našim firmama da privuku odgovarajući kapital“, smatra Eremić.

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: EU mogućnosti

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusIT i nauka

Da li će ekonomska kriza usporiti 5G mrežu: Prikočili prinosi na ulaganja

by bifadmin

Prema prognozama relevantnih međunarodnih organizacija, 5G tehnologije će do 2025. doprineti ukupnoj vrednosti proizvedenih dobara i usluga sa oko jedan trilion dolara, dok će privredni rast uvećati za 1% do 2030. godine. Da bi se dostigli ovi ciljevi planirano je da se tokom naredne dve godine u 5G uloži 620 milijardi dolara, što postaje neizvesno u situaciji kada stope prinosa od investicija u ovu tehnologiju postaju niže od cene kapitala.

Iako je prva komercijalna 5G mreža puštena u rad 2019. godine, poslednje „normalne“ godine pre nego što su krenuli lančani potresi u svetu, ona se do sada proširila u 70 zemalja, a još tridesetak država planira da uvede ovu tehnologiju u neposrednoj budućnosti. Očekuje se da će do 2025. godine svaka četvrta mobilna konekcija u svetu biti 5G, što je više nego trostruko veće učešće u odnosu na 2021. godinu. Ali brzina kojom će se uvećavati udeo širokopojasnog pristupa u različitim delovima planete ima svoja šira i mnogo uža grla.

Na osnovu trenutnih ulaganja, predviđa se da će za dve godine 5G mreža činiti 64% svih mobilnih konekcija u razvijenim zemljama Azije i Pacifika, u SAD i Kanadi 63%, u Kini 52%, u zemljama Persijskog zaliva 49% i u Evropi 44%. U ovim regionima i državama, nova širokopojasna tehnologija će činiti 80% svih svetskih 5G konekcija, dok će u ostalim delovima sveta, udeo 5G u strukturi konekcija biti značajno manji u odnosu na svetski prosek od 25%, navodi se u studiji Saobraćajnog fakulteta u Beogradu o daljem razvoju i ulaganjima u 5G mreže.

Kada je reč o ekonomskom potencijalu 5G tehnologije, uticaj na svetsku privredu će rasti sporije do 2025. godine, sa procenom da će doprineti ukupnoj vrednosti proizvedenih dobara i usluga sa oko jedan trilion dolara. Nakon toga, trebalo bi da usledi ubrzani rast, koji bi do 2030. godine doprineo povećanju globalne proizvodnje sa 10 triliona dolara, a prema predviđanjima IHS Markit, u 2035. godini ta vrednost bi mogla dostići 13,2 triliona dolara. Ovaj iznos je jednak onom koliko je vredela ukupna potrošnja u SAD, ili ukupna potrošnja u Kini, Japanu, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj u trenutku kada je pre pet godina puštena u rad prva komercijalna 5G mreža.

Prema istom izvoru, globalni lanac snabdevanja 5G će do 2035. godine vredeti 3,6 triliona dolara, otvoriće 22,3 miliona novih radnih mesta i godišnje će investirati u proseku oko 235 milijardi dolara u širenje mreže. Konačno, ukupan doprinos 5G svetskom BDP-u do 2035. bi otprilike trebalo da bude na nivou doprinosa jedne Italije, koja je osma svetska ekonomija po veličini ukupnog bruto domaćeg proizvoda.

Pad tražnje

Da li će se pomenuta očekivanja ispuniti, trenutno zavisi od dva ključna faktora, tehničkog i ekonomskog. Da bi 5G našao svoju široku primenu u privredi, neophodno je da se obezbedi dovoljna količina i kvalitet spektra. „Potrebno je da spektar bude odgovarajuće širine, kao i da se omogući pristup spektru raspodeljenom u više frekvencijskih opsega, kako bi bilo moguće pružanje usluga različitim kategorijama korisnika“, objašnjavaju stručnjaci Saobraćajnog fakulteta.

Mobilni operatori, pak zahtevaju da se ne povećava cena spektra, jer će to smanjiti ulaganja, usporiti širenje nove tehnologije i usloviti lošiju pokrivenost. Oni kao ključne prepreke navode previsoke rezervacione cene, godišnje naknade, ograničenu ponudu spektra i loše organizovanje aukcija.

Ipak, trenutno je najneizvesnije kako će se na obim i dinamiku ulaganja u 5G infrastrukturu odraziti posledice aktuelne krize. U uslovima rasta kamatnih stopa, kada investicije zahtevaju znatno više stope prinosa da bi bile isplative, trenutna makroekonomska kretanja predstavljaju veliku prepreku za postizanje očekivanih rezultata. Na to upozoravaju i podaci da su još 2021. godine, zbog ekonomskih potresa koje je izazvala korona a potom energetska kriza, u 40% ruralnih oblasti u razvijenim evropskim zemljama, stope prinosa od investiranja u 5G bile niže od cene kapitala. U isto vreme, mobilni operatori već beleže pad tražnje za tehnološki naprednijim, ali zato i skupljim uslugama, uključujući i 5G mrežu, uz procenu da će se sa padom životnog standarda takav trend nastaviti.

Sve to dovodi u pitanje koliko će ubuduće investitori biti voljni da „odreše kesu“, imajući u vidu procene da je za realizaciju projektovanih ciljeva o zastupljenosti 5G mreže u svetu do 2025. godine potrebno 620 milijardi dolara ulaganja. Najviše novca bi trebalo da ulože SAD i Kanada, gde su mobilni operatori od ukupno planiranih ulaganja u visini od oko 200 milijardi dolara, opredelili čak 98% sredstava za razvoj 5G tehnologije, dok taj udeo u Evropi iznosi 91%, a 84% u azijsko-pacifičkom regionu.

Pored neizvesnosti u pogledu daljih ekonomskih posledica usled sve većih geopolitičkih podela koje je ubrzao rat u Ukrajini, poteškoća je i to što kao i kod svake relativno nove tehnologije, nije lako precizno izračunati koliko će ulaganja u 5G biti isplativa, naročito kada je reč o različitim industrijama, već je moguće dati samo okvirne projekcije.

Tri najveća aduta

Kada se govori o ekonomskom potencijalu 5G, obično se ukazuje na tri segmenta koji obuhvataju unapređeni mobilni širokopojasni pristup, korišćenje mobilnih tehnologija u upotrebi aplikacija interneta stvari (IoT) i podršku aplikacijama koje zahtevaju potpuno pouzdanu komunikaciju sa malim, gotovo nepostojećim kašnjenjima. Mogućnosti primene u privredi u ovom segmentu odnose se na široku primenu autonomnih vozila i dronova, unapređenje industrijske automatizacije i razvoj napredne telemedicine.

Kada je reč o upotrebi autonomnih vozila, najveće ekonomske koristi očekuju se od povećanja bezbednosti saobraćaja, jer bi manji boj saobraćajnih nesreća smanjio gubitak produktivnosti u privredi i izdatke za zdravstveni sistem, kao i administrativne i troškove svih službi koje su na različite načine angažovane prilikom nezgoda.

Upotreba dronova donosi prednosti za mnoge delatnosti, poput poljoprivrede, građevinarstva, saobraćaja i generalno javne bezbednosti, jer smanjuje rizike i vreme koje je potrebno za obavljanje aktivnosti, funkcionalnija je i jeftinija u poređenju sa korišćenjem tradicionalnih vozila.

Primena 5G u medicini podrazumeva negu na daljinu, s ciljem da se postignu bolji rezultati uz manje troškove. Najveća očekivanja su vezana za naprednu telemedicinu, uključujući i daljinsku hirurgiju koja će biti moguća razvojem 5G, kao i robotike, veštačke inteligencije i odgovarajućih aplikacija interneta stvari. Cilj je i da se poboljša produktivnost u bolnicama kroz praćenje medicinskih uređaja i automatsko pokretanje neophodnih medicinskih radnji. Sve ovo vodi nastanku potpuno novog zdravstvenog sistema, takozvane 4P medicine koja je prediktivna, preventivna, personalizovana i participativna.

Naravno, razvoj 5G mreže bi trebalo znatno da unapredi industriju, pre svega proizvodne objekte duž lanaca snabdevanja. U fabričkim postrojenjima 5G može da omogući bežično povezivanje mašina i tako ih učini pokretljivijim, kao i da olakša prilagođavanje proizvoda specifičnim potrebama kupaca, uz veći kvalitet, obim i brzinu i po nižim troškovima. Predviđa se da će u svim lancima snabdevanja, 5G ubrzati razvoj povezanih inteligentnih sistema koji mogu brzo da predvide i rešavaju probleme.

Koje industrije će najviše profitirati od 5G?

Očekuje se da će 5G uticati pozitivno na sve privredne sektore. Međutim, neki sektori će imati više koristi od drugih zbog sposobnosti da integrišu mogućnosti koje pruža 5G u svoje poslovanje. Na osnovu trenutnih projekcija, najveći doprinos 5G tehnologije očekuje se u radu javne uprave, finansijama, zdravstvu i obrazovanju (48%), zatim u prerađivačkoj (38%) i IT industriji (8%), slede trgovina (3%) i ostale delatnosti (1%).

Vladimir Adonov

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Thimo Pedersen, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Izvoz zamrznute maline iz Srbije: Sve manje, a sve skuplje

by bifadmin

Srbija je prošle godine izvezla 68.000 tona zamrznute maline, skoro duplo manje u poređenju sa 2019. godinom. Dok izvoz količinski opada u poslednje četiri godine za preko 10% godišnje zbog sve manje tražnje u višegodišnjoj krizi, izvozna cena u istom periodu se više nego udvostručila, dostigavši 5,5 dolara po kilogramu. Među evropskim tržištima na koje Srbija najviše izvozi, zamrznutu malinu najskuplje prodajemo u Belgiji i Velikoj Britaniji, a najjeftinije u Poljskoj.

Malina se tradicionalno proizvodi u našoj zemlji duže od veka, a u novije vreme malinari tradicionalno protestuju doslovno svake godine, nezadovoljni otkupnom cenom. Asocijacija malinara Srbije predviđa da će zbog loših vremenskih uslova kvalitet ovogodišnje maline biti upitan, dok će rod biti manji skoro za trećinu. Međutim, proizvodnja, a naročito izvoz opadaju već duže vreme, upozorava se u analizi Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede.

Stručnjaci ističu da je jedna od osnovnih prednosti maline to što sa male površine može da se ostvari visok prihod. Malina se u Srbiji gaji na 22.000 hektara uz prosečan prinos od 5,4 tone po hektaru. Proizvodnja maline je u periodu od 2018. do 2022. godine prosečno iznosila više od 118.000 hiljada tona, ali je beležila pad od 2,2% godišnje. Do smanjivanja proizvodnje dolazi zbog negativnih promena u klimi, nezadovoljavajućeg stanja zasada i kvaliteta sadnog materijala, nedostatka stručnog kadra i sezonske radne snage, ali i nekontrolisane primene sredstava za zaštitu bilja. I pored toga, Srbija je po obimu proizvodnje četvrta u svetu sa udelom od 13%, odmah iza Rusije, Meksika i Poljske.

Oko 95% proizvodnje kod nas predstavljaju visoko kvalitetne sorte „Vilamet“ i „Miker“, približno 3% čini „Tulamen“, a oko 2% druge sorte koje su nešto slabijeg kvaliteta. Malina se najviše proizvodi u opštinama Arilje, Bajina Bašta, Brus, Valjevo, Guča, Kosjerić, Krupanj, Ivanjica i Mionica, na pretežno malim gazdinstvima, sa velikim učešćem manuelnog rada.

Plod može da se koristi u svežem ili zamrznutom stanju i za različite oblike prerade, kao što su: sok, sirup, vino, prirodni liker, kompot, slatko, džem, marmelada, kandirano voće, sladoled, malina u prahu i pulpi… Srbija izvozi više od tri četvrtine ukupne domaće proizvodnje maline, no uprkos velikim prednostima za gajenje ovog voća, prerađevine se praktično ne plasiraju na stranim tržištima. U izvozu takozvanog „crvenog blaga“ ubedljivo preovlađuje zamrznuta malina sa preko 97%, dok preostalo čini sveža malina. Ovakva struktura izvoza je karakteristična za slabije razvijena tržišta, koja nisu u stanju da maksimalno valorizuju potencijal svojih prirodnih resursa, ocenjuje se u analizi.

Tražnja u Zapadnoj Evropi manja za trećinu

Srbija je tokom prethodne četiri godine izvozila u proseku nešto više od 98.000 tona zamrznute maline, pri čemu je izvoz padao za preko 10% godišnje. Najveći izvoz ostvaren je u 2019. godini, kada je nadmašio 114.000 tona, dok je prošle godine pao na 68.000 tona. Razlozi su u manjoj domaćoj proizvodnji, ali još više u izrazitom padu tražnje na stranim tržištima u uslovima visoke inflacije. Prehrambene kompanije i maloprodajni lanci navode da je zamrznuta malina znatno skuplja u poređenju sa zamrznutim egzotičnim voćem ili raznim voćnim mešavinama, i zato se sve više zamenjuje jeftinijim namirnicama.

Iako je Rusija vodeći proizvođač maline u svetu, ona celokupnu proizvodnju plasira na domaćem tržištu, pa su glavni konkurenti Srbiji u izvozu Poljska i Čile. Srbija trenutno izvozi zamrznutu malinu u 54 države i sa udelom od 19% u svetskom izvozu nalazi se na drugom mestu, iza Poljske, dok je naše učešće u evropskom izvozu prošle godine iznosilo 22%. Poljska je najveći konkurent Srbiji, posebno na tržištima Nemačke, Francuske, Austrije i Belgije.

Premda izvoz zamrznute maline iz Srbije količinski značajno opada u poslednje četiri godine, njegova vrednost raste usled velikog povećanja izvoznih cena. Tokom ovog perioda, prosečna vrednost ovog dela izvoza je iznosila 311 miliona dolara i rasla je za više od 13% godišnje. Prošle godine, zamrznuta malina je ostvarila najveću vrednost u izvozu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz Srbije, pri čemu je izvoz organski proizvedene maline dostigao 34,2 miliona dolara.

Prosečna izvozna cena naše maline tokom poslednje četiri godine kretala se oko 3,2 dolara po kilogramu, ali je njen rast primetan iz godine u godinu. Cena je 2018. iznosila 2,2 dolara po kilogramu, da bi se do 2022. više nego udvostručila, dostigavši 5,5 dolara po kilogramu. To je znatno iznad prosečne izvozne cene maline u svetu, koja je prošle godine bila 3,3 dolara po kilogramu. U analizi se ističe da je viša cena srpske maline na tržištu rezultat višegodišnjih unapređenja uzgoja, kao i mogućnosti održavanja visokog kvaliteta ploda tokom i posle berbe, zahvaljujući brzom hlađenju.

Međutim, očekuje se da će cena ovog voća padati na svetskom tržištu zbog daljeg smanjenja tražnje, pre svega u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi. Podaci pokazuju da je u poređenju sa 2020. i 2021. godinom, prošle godine prodaja maline u supermarketima širom Zapadne Evrope opala skoro za trećinu.

Srpski izvoznici maline, koji više od četiri petine ukupnog izvoza plasiraju na tržištu EU, već se suočavaju sa ovim problemom. Najznačajniji izvoz realizuje se u Nemačku, Francusku, Belgiju, Veliku Britaniju i Poljsku. Navedene zemlje su apsorbovale dve trećine ukupnog prošlogodišnjeg izvoza naše maline, ali njeno učešće na ovim tržištima primetno opada.

Srbija vodeći izvoznik u Francuskoj i Britaniji

Najviše zamrznute maline, u proseku 29.000 tona, izvozimo u Nemačku. To je skoro trećina ukupnog izvoza maline iz Srbije, ali plasman u Nemačkoj se smanjuje za 13,6% godišnje. U isto vreme raste vrednost izvoza, koja se u posmatranom periodu kretala oko 88,5 miliona dolara, sa rastom od preko 9% godišnje. Pored pada tražnje, razlog za manji izvoz je i u tome što je Nemačka povećala uvoz maline iz Ukrajine koja je znatno jeftinija, iako je i prosečna izvozna cena srpske maline na ovom tržištu prilično niska, oko 2,9 dolara za kilogram. Ipak, Srbija je i dalje jako dobro pozicionirana na nemačkom tržištu, koje je najveći uvoznik maline u svetu. Nemačka ovo voće najviše uvozi iz Poljske (38,5%), Srbije (33,6%) i Ukrajine (6,1%).

Znatno manje količine zamrznute maline izvozimo u Francusku, prosečno nešto više od 19.000 tona, po ceni od oko 3 dolara za kilogram. Izvoz je u poslednje četiri godine padao po stopi od 4,7% godišnje, dok je njegova vrednost iznosila u proseku 58,1 milion dolara i rasla je za 21% godišnje. Francuska najviše uvozi malina iz Srbije, gotovo 32% ukupnog uvoza, a slede Poljska i Belgija.

Belgijanci su tokom analiziranog perioda uvozili preko 6.000 tona zamrznute maline iz Srbije, po prosečnoj ceni od 3,5 dolara za kilogram, pri čemu naš izvoz u ovu zemlju opada za 7% godišnje, a njegova vrednost raste po godišnjoj stopi od preko 15%. Srbija je četvrti izvoznik zamrznute maline u Belgiju, iza Holandije, Poljske i Španije.

Četvrto najveće tržište za malinu iz Srbije je Velika Britanija, gde izvozimo u proseku nešto više od 5.000 tona godišnje, po ceni od 3,5 dolara po kilogramu. Srbija je najveći izvoznik zamrznute maline na britansko tržište, sa udelom u ukupnom uvozu od skoro 27%. Prosečna vrednost izvoza zamrznute maline u prethodne četiri godine je iznosila 18,1 miliona dolara, ali zabrinjava pad izvezenih količina za preko 13% godišnje.

Zanimljivo je da je naš najveći konkurent, Poljska, peti po veličini uvoznik zamrznute maline iz Srbije. U ovu zemlju smo tokom prethodne četiri godine izvozili u proseku oko 5.000 tona malina, po ceni od oko 2,8 dolara po kilogramu, što je najniža cena u poređenju sa ostalim najvećim izvoznim tržištima. Vrednost izvoza u Poljsku prosečno je iznosila 14,2 miliona dolara, ali se obim smanjuje za preko 18% godišnje. Poljska uvozi najviše zamrznute maline iz Ukrajine (55,7%), Srbije (24,8%) i Nemačke (2,4%).

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Angel Sinigersky, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Evropska mreža preduzetništva: Ako želiš da stigneš daleko, idi u društvu

by bifadmin

Evropska mreža preduzetništva koja povezuje 60 zemalja, uključujući i Srbiju, već 15 godina pruža besplatnu pomoć malim i srednjim preduzećima da internacionalizuju poslovanje, pronađu nove načine finansiranja i sklope saradnju sa inostranim kompanijama. Usluge ove mreže do sada je koristilo 18.500 preduzeća u Srbiji. Njima će uskoro biti dostupan i novi paket podrške, koji će uključiti i početničke firme i to u oblasti „duboke tehnologije“, koja se zasniva na naučnim otkrićima i inženjerskim inovacijama.

„Ukoliko želiš da ideš brzo, idi sam. Ukoliko želiš da ideš daleko, idi u društvu”, kaže stara afrička poslovica koja je primenjiva u svakodnevnom životu, ali i u poslovanju. Za velike kompanije koje su globalno prepoznatljive i raspolažu većim resursima, širenje na nova tržišta predstavlja daleko manji problem nego za mala i srednja preduzeća. Jer, da bi neka kompanija ušla na novo tržište ona mora prvo da ispita da li tamošnji kupci uopšte imaju potrebu za njenim proizvodima, zatim da pronađe partnere ili neki drugi način za distribuciju svojih proizvoda, da se prilagodi lokalnim propisima i standardima u poslovanju, ispuni različite administrativne zahteve i još mnogo drugih stvari.

U tom pogledu Evropska unija je posebno zahtevna, ali s druge strane, malim i srednjim preduzećima koja su zainteresovana da posluju na njenom tržištu ona nudi savetodavnu pomoć i pristup odgovarajućim izvorima finansiranja.

Šta je Evropska mreža preduzetništva?

Evropska mreža preduzetništva (EEN) je projekat Evropske unije namenjen malim i srednjim preduzećima (MSP) kao servis za internacionalizaciju poslovanja. Zastupljena je u 60 zemalja, među kojima se nalazi i Srbija. Iako u njenom nazivu piše da je u pitanju evropska mreža, ona je razgranata i van Starog kontinenta, na tržištima u Kanadi, SAD, Brazilu, Čileu, Kolumbiji. Mreža ima svoje ogranke i u Indiji, Egiptu, Izraelu, Japanu, Singapuru, Tajvanu, na dalekom Novom Zelandu i mnogo bliže nama, u zemljama kao što je Turska.

Usluge Evropske mreže preduzetništva je tokom 15 godina njenog rada koristilo više od 4,2 miliona malih i srednjih preduzeća u svetu. U našoj zemlji, njenu podršku je od 2008. do 2022. godine dobilo 18.500 firmi. Najveći broj njih (13.000) je koristio savetodavne usluge i obuke, dok je 6.500 preduzeća imalo organizovane susrete sa potencijalnim poslovnim partnerima. Podršku za inoviranje poslovanja je dobilo 750 domaćih firmi, a za 65 kompanija su napravljeni posebni inovacioni paketi u skladu sa njihovim potrebama.

Ove i druge usluge koje pruža Evropska mreža preduzetništva, domaća mala i srednja preduzeća koriste besplatno, preko konzorcijuma koji čine Privredna komora Srbije (PKS), Poslovni inkubator Novi Sad (PINS), Institut Mihailo Pupin (IMP), Inovacioni centar Mašinskog fakulteta u Beogradu (ICMF), Univerzitet u Nišu (UNI) i Razvojna agencija Srbije (RAS).

Od znanja do novca

Evropska mreža preduzetništva pomaže privrednicima da lakše pronađu poslovne partnere u inostranstvu i da prošire saradnju. Ona im omogućava da konkurišu za finansijsku podršku, da dobiju informacije o evropskim zakonima, propisima i standardima, kao i o sredstvima koja je Evropska unija opredelila za istraživanja i tehnološki razvoj.

To konkretno znači da mala i srednja preduzeća preko ove mreže mogu da stupe u kontakt sa stručnjacima koji poznaju različita tržišta i imaju razgranate poslovne veze na svakom od njih. Na taj način, male firme besplatno dobijaju uslugu za koju velike kompanije moraju da unajmljuju eksperte.

Pored toga, preduzeća preko Mreže mogu da kontaktiraju i stručnjake iz različitih grana privrede. Oni će im pomoći da razviju odgovarajuću strategiju za širenje poslovanja u konkretnom sektoru, počev od zdravstva, preko prehrambene, pa do modne i tekstilne industrije. Naši privrednici imaju na raspolaganju i bazu poslovne saradnje, koja obuhvata oko 10.000 kompanija, među kojima mogu da potraže potencijalne partnere. Baza se pretražuje veoma jednostavno, ukucavanjem ključnih reči. Mreža nudi i posebne usluge u organizovanju događaja za povezivanje firmi koje imaju interesa za međusobnu saradnju.

Imajući u vidu da Evropska mreža preduzetništva funkcioniše kao servis, ona ne nudi direktno finansijsku podršku, ali pomaže preduzećima da pronađu odgovarajuće programe ili fondove kod kojih mogu da konkurišu za potrebna sredstva. Njeni stručnjaci identifikuju izvore finansiranja koji će kompanijama, u zavisnosti od njihove delatnosti i planova, biti najkorisniji, počev od programa kao što je „Horizont Evropa“ i podrške koju nudi Evropski fond za regionalni razvoj, preko državnih i konkursa lokalnih zajednica, do ponuda finansijskih posrednika kao što su banke i fondovi rizičnog kapitala. Eksperti, takođe, pomažu preduzećima da bolje osmisle svoje projekte, da podnesu kvalitetniju prijavu na konkurse za finansiranje, a zatim i da uspešno realizuju postavljene ciljeve.

Mreža pruža i druge savetodavne usluge koje su potrebne prilikom širenja poslovanja u inostranstvu, a posebno na jedinstvenom tržištu Evropske unije. To su, na primer, informacije o poreskoj politici na određenim tržištima, o procedurama prilikom izvoza, pa čak i o slanju zaposlenih u druge zemlje.

„Duboko učenje“ stiže u Srbiju

Katarina Momčilović Matić, viša savetnica i koordinatorka konzorcijuma EEN Srbija, predstavila je na događaju „EU nedelja mogućnosti“ način rada ove mreže u Srbiji i najavila nove aktivnosti. „Konzorcijum EEN Srbija funkcioniše po principu da nema pogrešnih vrata, što znači da smo u stanju da svojom stručnošću i kapacitetima pomognemo našim klijentima u njihovom poslovanju, ali takođe i da ih povežemo sa drugim međunarodnim ekspertima koji pomažu inovativnim malim i srednjim preduzećima da ostvare svoje ambicije”, istakla je Momčilović Matić.

Nakon završetka pandemije, tokom koje je Evropska mreža preduzetništva pomogla našim preduzećima da nastave poslovanje sa stranim partnerima preko digitalnih platformi i oko logistike, ona je svoje aktivnosti usmerila na ulaganja u energetsku efikasnost i uvođenje inovacija.

Prema rečima Katarine Momčilović Matić, u Srbiji će uskoro biti dostupan jedinstveni paket podrške za mala i srednja preduzeća, uključujući i startap firme, u oblasti „duboke tehnologije“ (deep tech), koja se zasniva na naučnim otkrićima i inženjerskim inovacijama. Evropski savet za inovacije će početničkim preduzećima kroz ovaj paket obezbediti grantove, pomoć za ulaganja, kao i stručnu podršku kroz organizovanje obuka. U Srbiji je već realizovana radionica o tome kako bi male firme trebalo da predstave svoje poslovne ideje da bi uspešno privukle investitore, kao i na koji način da promovišu svoje proizvode kako bi pospešile podaju.

Pored pomenutih aktivnosti, Evropska mreža preduzetništva će nastaviti da ulaže u digitalizaciju, kroz učešće u razvoju različitih tehnoloških rešenja za osavremenjivanje poslovanja malih i srednjih preduzeća. Pojedina rešenja su usko specijalizovana, za određene privredne grane i specifične potrebe firmi, dok neka od njih može da primeni većina preduzeća u svom poslovanju.

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: geralt, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Noviji članci
Stariji članci