Na “You Tube” njeno izvođenje “Metamorfoza” Filipa Glasa, jednog od najznačajnijih i najuticajnijih kompozitora današnjice, ima dva miliona hitova. Teče planetarna rasprava obožavalaca: da li pijanistkinja Branka Parlić, nadahnuti tumač njegove ustreptale i zavodljivo jednostavne muzike, bolje razume Glasa od njega samog? Sagovornica “Biznisa & Finansija” nikada nije čekala odgovor na ovakvo pitanje. Otkad drugom polovinom 80-tih snimila kompozicije Erika Satija, još jednog izuzetnog kompozitora moderne klasične muzike, neumorno prestrojava “svoju vojsku” tražeći neprestano “nove uši za novu muziku”.
Sama je otkrila Novu Muziku, odnosno minimalizam i postminimalizam 70-tih godina prošlog veka, svirajući u Ansamblu za Drugu Novu Muziku u Beogradu. Ipak danas ima utisak da je ceo svoj život samo to slušala. “Zahvaljujući takvom osećaju, usuđujem se da kažem da delujem u skladu sa “preporukom” Terija Rajlija, koji kaže da svaki izvođač mora da “poseduje” delo koje svira i da se oseća slobodnim da ga sam oblikuje,” kaže Parlić koja je nesumnjivo jedna od najpoznatijih pijanistkinja i izvođača savremene klasične muzike u ovom delu Evrope, umetnički direktor koncertnog serijala Nove Uši za Novu Muziku i profesorka na Katedri za klavirski praktikum Akademije Umetnosti u Novom Sadu.
Ovo “najpoznatija pijanistkinja”, u domaćoj javnosti treba uzeti i za gotovo i sa zadrškom. Za gotovo jer joj na brojnim koncertima u malim mestima u Srbiji publika prilazi očarana činjenicom da im je otkrila muziku čiji senzibilitet nisu (pre)poznavali. Sa zadrškom jer je u jednom nedavnom, nežnom i posvećenom tekstu u hrvatskim Novostima, autor ovako opisao Parlić: “ta izuzetna muzičarka skoro je sakrivena za domaću publiku, ali u sretnijim svetovima ima odjek i poštovanje kakvo zaslužuje”.
Sagovornica Biznisa & Finansija počela je da rasteže svoje sretnije svetove kada je drugom polovinom 80tih snimila Satijeve kompozicije za klavir. “To su još uvek bile godine kada je umetnost kod nas imala neki svoj prostor, koji je kasnije potpuno devastiran. Ploča je vrlo brzo bila zapažena iako je izašla u malom tiražu i to kao obeležje proslave 30togodišnjice jedne radijske emisije. Ne samo da je izazvala interesovanje u našoj lokalnoj sredini nego je vrlo brzo, ne znam ni sama na koji način, osvojila celu Jugoslaviju. Kako su to godine pre ere Interneta, pravo je čudo kojom brzinom je ta informacija putovala krajem prošlog veka. I ne zadivljuje samo ta činjenica, nego i činjenica da je ‘otkriće’ tako zanimljivog kompozitora sa kraja 19. i početka 20. veka, pobudilo toliku pažnju”, kaže Parlić.
B&F: Prošlog jula ste bili u Motovunu, potom u Skoplju i Subotici, a krajem oktobra ćete biti u Banjaluci. Kako vi tumačite i osećate taj interes publike? Kao žeđ za civilizacijom koje ovde nema previše? Kao potrebu za zvukom koji će ih izvući iz kakofonijske svakodnevice?
B. Parlić: Volim da nastupam u manjim sredinama, mada se često pitam da li će u sali biti publike. No kada se svetla upale, beskrajno se iznenadim kada vidim da sam nepotrebno brinula. Često mi i sami organizatori kažu da su iznenađeni tolikim brojem ljudi u sali. Rekla bih da većina dođe na koncert iz, kako Vi kažete, žeđi za civilizacijom, za zanimljivim umetničkim sadržajima, za nečim što se u drugim prilikama, a mislim pre svega na medije, ne može čuti. Ipak, ima i publike koja dolazi iz čiste radoznalosti, jer iz imena kompozitora zastupljenih na programu ne mogu da zaključe o kakvoj muzici se radi. Poslednjih godina praktikujem da na koncertima ponešto i ispričam o novim kompozitorima, karakteristikama Nove Muzike, o delima koje će čuti i pre svega, na koji način da slušaju. Nakon koncerta mi prilaze i vidim da su zadovoljni, što sam ih unapred pripremila, (savremeni kompozitor Džon Kejdž bi rekao “preparirala”), šta treba da očekuju i kojim ušima da slušaju.
B&F: Prvi put ste snimili Satija još 80-tih i ta muzika imala je svoj dalekosežan efekat na druge avangardne umetnike.. Da li mislite da bi se danas u kulturnoj javnosti neko uznemirio ako se u Srbiji ne bi bila obeležena stogodišnjica rođenja Džona Kejdža? Da li bi zašto uopšte trebalo da budemo uznemireni ako ne znamo ko je to?
B.Parlić: Ne, nažalost, danas nije neobično što mnogi nisu upoznati sa idejama i stvaralaštvom Džona Kejdža (John Cage). Mogla bih da parafraziram Kejdžovu rečenicu o značaju Satija i da stavim ime autora: “Nije u pitanju Kejdžov značaj, on je neophodan”. Stogodišnjicu rođenja Kejdža obeležili su studenti sa Katedre za klavirski praktikum Akademije Umetnosti u Novom Sadu, na redovnom godišnjem koncertu Katedre u maju ove godine. U Beogradu je održan celodnevni događaj posvećen ovoj godišnjici, a sve to zahvaljući posvećenicima koji shvataju značaj i razumeju prave vrednosti u savremenoj umetnosti. No, veliko je pitanje da li i koliko je bilo odjeka u javnosti o tom značajnom datumu i o tim događajima. Bojim se da to nije bila vest vredna više prostora u medijima. E, to je uznemiravajuće …
Ne treba mi kristalni luster
B&F: Svirate muziku 20 i 21. veka i na svojim koncertima koristite tehnologiju 21. veka.
B.Parlić: Za razliku od muzike ranijih epoha, gde slušalac anticipira kretanje muzike koje uvek ide ka nekakvom klimaksu, pa potom razrešenju i smirenju, Nova Muzika ne gradi vrhunce, ne postoji manipulacija napetosti – relaks, niti veliki kontrasti. Kretanje melodije je nemoguće anticipirati i zato je najbolje potpuno se opustiti i dozvoliti da vas sama muzika “vozi”. U repetitivnoj muzici zbog ponavljanja imate osećaj da kompozicija nema početak ni kraj nego je samo deo muzike koja je stalno prisutna. Upravo to Novu Muziku čini tako “lekovitom”. Ima jednu fantastično smirenu i hipnotičku atmosferu.
B&F: Koji zvuk po vašem osećanju boji 21. vek?
B. Parlić: Neobično je, a možda i nije, da 21. vek u kome vreme ima neverovatno ubrzanje i u kome se život bazira na neprestanoj užurbanosti, trci i stalnom nedostatku vremena, zapravo donosi muziku koja svojom hipnotičkom i očaravajućom (mesmerizing) atmosferom, “usporava” trku, te tako uspostavlja nekakvu ravnotežu. Poreklo ili uzor za Novu Muziku dolazi iz tradicionalne muzike Istoka, i otuda ta smirenost koja je životu na Zapadu tako daleka, ali u isto vreme i neophodna.
Svakako da prezentacija Nove Muzike mora držati korak s tehnologijom 21. veka jer je svaka umetnost odraz vremena u kome nastaje. Drugo, u eri kompjutera i visoke tehnologije, nije primeren veliki blještavi kristalni luster i puno cveća na sceni, pa da publiku uvede u stanje u kome će se prepustiti novim zvučnim bojama. Atmosfera u sali treba da je u skladu sa atmosferom i bojama koje donosi muzika. U takvom skladu moguć je potpuni doživljaj muzike kao umetnosti čistog zvuka, kao akta bez dramatske strukture. Vladimir Jankelevič kaže: “Muzika je podesnija za dočaravanje atmosfere i duha, nego što treba da doslovno nešto izražava.”
B&F: Šta za Vas znači baviti se umetnošću u vremenu Interneta?
B.Parlić: O da, ja sam veliki fan Interneta. Zapravo i dalje tragam za novim kompozitorima i delima surfujući po netu i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Gotovo sve što imam na svom repertoaru je iz tog ‘izvora’. Uvek se iznenadim koliko puno ima izuzetnih kompozitora i muzičara sa senzibilitetom sličnim mom. Neretko, uspostavim kontakt sa kompozitorima čija dela sam stavila na repertoar. Kornelius Kerdju (1936 –1981), britanski avangardni kompozitor, još je davno rekao da uloga izvođača nije samo u interpretaciji – prostom izvođenju ili sprovođenju, ponavljanju kompozitorove osnovne ideje ugrađene u kompoziciju – već i saradnja na realizaciji muzike. Ta sloboda u izvođenju mi mnogo znači. Zahvaljujući Internetu, prepiska sa kompozitorima čija dela izvodim često bude vrlo zanimljiva i korisna. Internet je zbilja čudo!
B&F: Šta vam kažu slušaoci koji vas kontaktiraju preko Interneta?
B.Parlić: Gotovo svakodnevno dobijam reakciju slušalaca preko Interneta. Od pohvala do priča kako ih slušanje Glasa ili Satija opredelilo da se bave muzikom, neki čak počinju sa obukom sviranja klavira u poznim godinama, a neki mi prosto ispričaju neobične situacije u kojima su slušali moja izvođenja… ima divnih komentara, čak i prilično stručnih, koji i meni samoj drugačije definišu način mog izvođenja.
Umetnik u organizovanju
B&F: Gde stanuje “vaša vojska” koja je napravila dva miliona hitova na snimku vašeg izvođenja “Metamorfoza” ?
Branka Parlić: “Moja vojska” živi na istoj adresi i koristi isključivo „meko oružje”: notni tekst, knjige, razgovor, traganje i preslušavanje aktuelne Nove Muzike. Nije lako biti “Sama svoja vojska” u okruženju u kome je muzika postala isprazna zabava, ali to je moj izbor – ili me je neko gurnuo u sve to još davne sedamdesete, nisam sigurna. Da li zato što nema nikog ko bi bio spreman da se prihvati tako zahtevnog i kabastog posla – ili zato što sam pomalo perfekcionista, pa mi se čini da samo “moja vojska”, (možda pre teroristička ćelija) može sve to da uradi kako treba … tek , rezultat je da “mi” to sve radimo sami – od biranja programa, pronalaženja finansija, organizovanja koncerta, pa do samog koncertnog nastupa. Ipak, ne baš potpuno sami, jer imamo i jednog vojnika van “moje vojske”; sa njim živim, a neka njegovo ilegalno ime, zasada, bude Erorr. On i njegov neobuzdani pomoćnik St. rade celokupan dizajn, od plakata, koncertnih programa pa do dizajna svetla na sceni; ide i na pijacu – čista logistika.
Od 2006. godine radim i kao umetnički direktor koncertnog serijala Nove Uši za Novu Muziku posvećenog isključivo minimalizmu i postminimalzmu, u okviru koga nastupaju i strani muzičari. Na tom poslu imam malu i efikasnu ekipu i to sve ide dosta lakše Do sada su nastupili Hauška, nemački kompozitor/pijanista, američki kompozitor Mark Melic i njegov ansambl, kompozitor/pijanista iz Njujorka Endrju Šapiro, dva klavirska dua Gareis & Pohl iz Švajcarske i holanđani Sandra & Jeroen van Veen.
B&F: Koliko danas ima “novih ušiju za novu muziku”? Na lepo muzičko veče u nedovršenom potkrovlju Muzeja afričke umetnosti dođe 50 posvećenika?
B.Parlić: Kako čovek stari tako uši rastu, kao i nos. Nezgoda je što se receptori gase tako da “umetnička pitanja u stvari i nisu najvažnija pitanja” (Džon Kejdž). Ovo konstatacija je mala rezignacija, a onih 50 “initiés” su grudva koja, ako se ne istopi, preti da postane mala lavina u dobrom smeru.
B&F: Kažete posvećenici, a čini se da u njih ponekad ne spadaju i studenti muzike. Jednom ste rekli da Vas čudi neradoznalost, i nedostatak želje da čuju nešto novo. Da li su bezvoljni studenti eksces ili konstanta, nešto što kao predavač često viđate?
B.Parlić: Volela bih da mogu da kažem da su bezvoljni i neradoznali studenti samo eksces. No, i dalje mislim da im nedostaje radoznalost i potreba za otkrivanjem novog. Tu krivim pre svega obrazovni sistem, koji ne da ne neguje radoznalost kod dece od prvog dana u školi nego ga, u stvari vrlo temeljno guši. Naravno da je za ovakvu bezvoljnost kod mladih krivo i vreme u kome živimo, i vreme kroz koje smo svi mi prošli prilično oštećeni. Ohrabrujuće je da se ipak odnekud pojavi veliki broj mladog sveta na koncertima, i da kroz njihove reakcije i komentare vidim da nije baš sve izgubljeno. Pune sale na koncertim serijalima Nove Uši za Novu Muziku daju nadu i ulivaju novu energiju.
To što na svojim koncertima koristimo dizajn svetla, video vizualizacije, pantomimu – jeste nešto što je mladoj publici blisko, što otvara i druga čula i na taj način sasvim prirodno i bezbolno prihvataju novinu u zvuku umetničke muzike.
B&F: Kako biste opisali stanje u srpskoj muzici, kulturi, društvu? Koliko je nametanje pogrešnih uzora kroz medije i reklame presudno uticalo na ovu sliku? Neko je jednom rekao kako je uspon nacizma bio proizvod lošeg ukusa – lošem ukusu u jednom trenutku nije odoleo ni Princ Hari, kada je kao svoj kostim za žurku jednom prilikom obukao nacističku uniformu. Kako vidite naše društvo – da li smo zatucani, patimo li od ozbiljnog nedostatka dobrog ukusa, i može li baš ta uskraćenost od estetskog čula biti pogubna za nas kao društvo?
B. Parlić: “To je vrlo dobro pitanje. Ne bih želeo/la da ga pokvarim bilo kakvim odgovorom”. Za Kejdža je to bio koncept iz “Predavanja ni o čemu”, a za mene remake tog njegovog rada iz pedesetih i šezdesetih godina.
Vinili
B&F: Imate svoje diskove s muzikom Satija i Glasa a sada biste voleli da snimite pravi vinil. Šta je u tom tehnološkom “reliktu” za Vas izazovno?
B. Parlić: Vinil je bio na početku – E. Satie ‘’Initiés”, a naredni koji je u planu, sa radnim nazivom ‘’Satie & Beyond“(ovoga puta Sati je u naslovu), zamislila sam kao poklon-Cadeau, za bratstvo & sestrinstvo/vojsku na drugim adresama. Man Rej i Sati napravili su skulpturu/ objekat/ readymade Cadeau: pegla sa nizom eksera na ploči. Nešto što baš nema upotrebnu vrednost, samo je za gledanje, a moj poklon će biti za slušanje. Na A strani su planirani kompozitori-postminimalisti srednje generacije Grejem Fitkin i Jerun van Vin i naravno, ,,neophodni”, Erik Satie. B strana je rezervisana za Filipa Glasa.
Sport
B&F: Sviranje klavira je, najverovatnije, ne baš lak “sport”. Koliko je svakodnevno vežbanje zahtevno? Koliko je pijanista neka vrsta sportiste, s obzirom da od čoveka traži napor kako glave tako i tela?
B.Parlić: Da, u pravu ste. Svaki instrumentalista je poput sportiste. Svakodnevni rad i disciplina je neophodna. Pred koncerte i snimanja neophodno je višečasovno vežbanje. “Običnim” danima, radeći na novoj ili staroj literaturi, dovoljno je i nešto manje vezbanja. No, osnova i “zanat” koji se stekne tokom školovanja i u čije savladavanje je uloženo ne-zna–se-koliko–sati vežbanja, mora se održavati svakodnevno.
Apetiti
B&F: Šta od “klasičnih” kompozitora klasike najviše volite i zašto? Čitate li i šta je ono što vam se u literaturi najviše sviđa? Crpite li inspiraciju i iz nekih drugih umetničkih žanrova, a ne samo muzike?
B. Parlić: Ako nadjem vremena za slušanje druge muzike pored minimalizma i ambijentalne muzike, onda je to, svakako, barokna muzika. Rekla bih da motoričnost karakteristična za barok ima istu ulogu kao repetativnost muzike Dalekog Istoka. Ujednačenost pulsacije, bilo je da je svedene ili bogate melodije i harmonije, utiče na disanje, a samim tim i na relaksirano stanje tela i uma.
Ovoga leta prava otkrića su Džulijen Barns i njegova melanholična saga o starenju, brilijantni eseji Lorens Darel “Grčka ostrva” koji su upotpunili letovanje, potom Slobodan Tišma – sve; nespretni umetnik, potomak Kaspara Hauzera, za koga je kao i za mene najvažnije slušanje muzike … da li da pređem na film ili balet ? – još uvek imam dobar apetit.
Milan Lukić
proširena verzija teksta iz broja 91.