Dokumentarni film „Slatki otrov“ nemačkog reditelja Pitera Helera imao je nedavno premijeru u Hamburgu i već je izazvao ogromno interesovanje medija. Dojče Vele piše da će on tokom prikazivanja u bioskopima zasigurno imati mnogo protivnika, posebno među vladinim institucijama u Berlinu jer kritikuje domet humanitarne pomoći u afričkim zemljama u razvoju.
Film je sniman u nekoliko afričkih zemalja i govori o tome da je zapadna humanitarna pomoć često medveđa usluga za stanovnike crnog kontinenta.
„Mene je oduvek užasavala zavisnost i letargija u koju su stanovnici Afrike upali zahvaljujući pomoći za razvoj“, rekao je Heler nakon premijere filma. On ovde ne priča o pomoći za sanaciju delova Afrike pogođenih elementarnim nepogodama, već odugotrajnoj pomoći Zapada koja često nije prilagođena potrebama ali ni iskustvima lokalnih naroda.
U filmu „Slatki otrov“ se tako navodi slučaj jednog projekta Norveške vlade koji je imao za cilj da nomadski narod Turkana na severu Kenije učini stalnim stanovništvom jednog prostora. U taj projekat je uloženo mnogo novca i u sklopu njega je na obali jednog jezera nikla velika fabrika za preradu ribe, ali on je uprkos svemu tome propao.
S druge strane nemačka vlada je na zapadu Afrike gradnjom jednog melioracijskog sistema prouzrokovala prisilno preseljenje većeg broja stanovnika u krajeve sa manje plodnom zemljom. Projekat je prekinut zbog političkih promena u Nemačkoj i „prebacivanja težišta“ na druge projekte. Danas su muškarci iz pogođene regije većinom ilegalno u Evropi a žene i deca kod kuće gladuju.
Autor firma smatra da od „basnoslovno skupe mašinerije pomoći profitiraju isključivo kompanije na Zapadu. Umesto da jednostavno u Afriku šalje hranu EU bi trebalo da potpomaže lokalnu poljoprivredu. Ovako besplatna hrana sa Zapada uništava i ono malo poljoprivrede koja tamo postoji“.