Home TekstoviAnalizeBiznis Šta bi danas tvitovao Ernest Šeklton?

Šta bi danas tvitovao Ernest Šeklton?

by bifadmin

Sećanje na nedavne vrućine koje su ‘oznojile’ planetu još nije uminulo a u britanske i svetske medije ubačena je osvežavajuća ‘kockica leda’: priča o dugogodišnjoj ponudi koja i dalje važi, da sledi nagrada onome ko pronađe ostatke čuvenog broda ‘Endurance’ (istrajnost, izdržljivost). Na njemu je polarni istraživač Ernest Šeklton doplovio do Južnog pola, čiji ga je led zarobio i slomio. Za taj poduhvat još nije kasno: pronalaženje olupine bi do 2014. zaokružilo jubilej, stoleće od Šekltonove najpoznatije ekspedicije, prenosi BBC. 

Ko je bio Ernest Šeklton?

Kraljevska trans-antarktička ekspedicija koju je 1914. predvodio ovaj polarni istraživač preduzeta je kako bi se dovršio prvi kopneni prelaz preko Južnog pola. Ali, kad je brod ‘Endurance’ ostao zaglavljen u ledu Vedelovog mora, posada je bila primorana da napusti brod i kamp, i preseli se na santu leda.

Neke ključne zalihe spašene su pre nego što je matični brod zdrobljen ledom potonuo. Iako Šeklton nije uspeo u svom naumu prelaska Antarktika kopnom, ova će ekspedicija kasnije postati poznata kao epski podvig preživljavanja. Posada je boravila na santi sve dok se ova nije iznenada i potpuno odvojila od glavne ledene mase. Ovo je Šekltona prisililo na opasnu odluku: da na Ostrvu Slonova ostavi svoju posadu, a da on sa još petoricom krene po pomoć u osmometarskom čamcu ‘Džejms Keird’, kojeg su sve vreme vukli za sobom. U toj orahovoj ljusci uputili su se na plovidbu dugačku 1300 kilometara, sve do kitolovačke baze ‘Stromness’ na ostrvu Južna Džordžija. Odatle je, tek iz četvrtog pokušaja, napokon uspeo da se u Avgustu 1916. vrati na Ostrvo Slonova i sa njega na sigurno izbavi sve članove posade. U Velikoj Britaniji, koja je kao i čitav svet mesecima brujala o ovom podvigu, slavodobitno su se pojavili godinu dana kasnije.

Zovem se Ernest

Rođen je 1874. u malom irskom mestu Baile Átha, u oblasti Kilder. Ignorišući očevu želju da postane lečnik, sa 16 godina se pridružuje trgovačkoj mornarici. Glad za polarnim istraživanjima porasla je prvim odlaskom na Antarktik 1901, kada je njegova ekipa doprla do Južnog pola bliže no iko pre njih. Nakon što se okušao kao novinar, geograf – i prilično neuspešan političar – vraća se Antarktiku 1908. predvodeći tim do planine Erebus. Pri svojoj trećoj i najčuvenijoj poseti Južnom polu vodio je ekspediciju na brodu ‘Endurance’. Plovili su ka ledenom svetu u osvit Prvog svetskog rata s nadom da će postati prvi koji su kopnom – zapravo preko leda – prešli Antarktik… da bi, samo dve godine kasnije, njihova priča o preživljavanju prešla u mit i legendu.

Pre ove misije Šeklton je primio više od 5000 ponuda svih onih koji su žarko želeli da s njim plove. Metode kojima je birao ljudstvo ponekad su se činile vrlo ekscentričnim. Verujući da su karakter i temperament jednako važni kao i tehnička potkovanost i veštine, kandidate je rešetao nekonvencionalnim pitanjima. Tako je fizičara Redžinalda Džejmsa pripitao da li bi mogao da im nešto otpeva; drugi su bili prihvaćeni već na prvi pogled ili nakon najkraćeg propitivanja – bio je uveren kako je u stanju da trenutno prepozna pravog čoveka za svoju misiju. Takođe je olabavio i neke tradicionalno uvrežene hijerarhijske stege, očekujući da svi njegovi ljudi – uključujući i naučnike – uzmu učešća u brodskim poslovima. Konačno je odabrao posadu od 56 ljudi, po dvadeset osam na svakom brodu (misiju su sačinjavali ‘Endurance’, koji je obavljao glavni zadatak kopnenog prelaska preko Južnog pola; i ‘Aurora’, brod za snabdevanje i podršku). I mada je Prvi svetski rat počeo 3. avgusta 1914, Šekltonu je odlukom tadašnjeg prvog čoveka Admiraliteta Vinstona Čerčila omogućeno da isplovi u misiju pet dana kasnije.

seklton

Mapa ruta brodova Endurance i Aurora, ruta tima za podršku, i planirana neostvarena ruta  Britanske kraljevske trans-Antarktičke ekspedicije, predvođene Ernestom Šekltonom 1914–15.

                 Ruta Šekltonovog broda Endurance 

                 Skretanje broda Endurance  tokom borbi s ledom i santama

                 Skretanja i pomeranja broda, morskih struja i leda nakon što su sante zarobile ‘Endurance’  

                 Putanja spasilačkog čamca ‘James Caird’

                 Izvorna, neostvarena trans-Antarktička ruta

                 Trasa drugog kraka Britanske Imperijalne Trans-Antarktičke Ekspedicije, putanja broda za podršku Aurora s južne strane Antarktika

                 Odstupanje broda Aurora

                 Ruta za snabdevanje skladišta s južne strane – zamišljeno je da Aurora i ovaj depo budu podrška Šekltonovom kraku, koji je po zamisli trebalo da krene sa severne strane Antarktika


“Niko kao on”

O ovom čoveku izuzetnih osobina Dejvid Merns, poznati lovac na olupine, kaže da “nema tih reči kojim bi se Ernest i njegovi poduhvati opisali. Bilo gde na kugli zemaljskoj da se nalazi, ‘Endurance’ moramo pronaći, mi ili neko drugi, sasvim svejedno.” Olupina ovog broda je svojevrsni spomenik ljudskoj istrajnosti. Merns misli da bi ekspedicija koštala verovatno između 15 i 20 miliona dolara. Kao sponzor se ne traži “beli vitez s novcem ali i bez ideja”, već oni koji bi uspeli da pronađu zajednički interes. “Izazov je led – isti onaj koji je iskušavao i Šekltona. Ako rešite taj problem, zagarantovano ćete uspeti.” Ali, to nije nimalo lako. Potrebni su veliki, masivni ledolomci, tačnije – najmanje dva. “Tri bi, zapravo, bilo najbolje, ali i sa dva bi misija uspela „.

Merns, koji je vođa tima za ostvarenje ovog ambicioznog plana, kaže da bi pronalaženje olupine, osim što je zahtevno i skupo “ipak moglo da se pripremi za godinu i po – ako bi se osigurala finansijska potpora”. Otkriće ovog broda naziva “stogodišnjim snom’. Mada se još diskutuje o ovom projektu, a planovi za traženje nisu još strogo zacrtani, “danas svakako postoji daleko veće interesovanje nego pre dve godine.”

Prva dva cilja ekspedicije jesu pronalaženje olupine, a zatim i njeno snimanje pomoću ROV (daljinski upravljano vozilo). Mernsov plan i zadatak bilo bi i pozicioniranje ledolomaca spram tamošnjih morskih struja, kako bi uspešno razbijali sante na manje komade, s kojima bi se Mernsov brod ‘Pelikan’ mogao nositi. Pretpostavlja se da je ‘Endurance’ na oko 3 km ispod površine (samo 610m pliće od olupine ‘Titanika’). Njegovo poslednje mesto počivališta je, kako se pretpostavlja, na nekih 1600 km južno od Kejp Horna u Čileu. Predmeti iz olupine biće tek treći po važnosti.

Čak i da se pripreme za misiju potrage ne obave do 2014., u obzir bi došli i drugi jubileji: godišnjica potonuća broda biće 2015, a čitava posada se vratila sa Antarktika tek 1917, pa bi i 2017. takođe mogla da dođe u obzir. Merns je pristao na dogovor sa Šekltonovom porodicom oko zaštite njihovih interesa i prava. Ukoliko bi bilo koja ekspedicija uspela da pronađe brod, i ako bude poštovala ovaj dogovor s familijom, tada će imati njihovu punu podršku. „Ne postoji problem oko vađenja predmeta dokle god se oni budu tretirali pažljivo i u svrhu arheoloških istraživanja. Oni moraju da završe u muzeju a ne kao trofeji lovaca na blago. Bili bismo vrlo sretni čak i ako bismo ga samo locirali, zaronili i usnimili.“

Čelično srce

Ako neko može da pojmi veličinu i težinu Šekltonovog poduhvata, onda je to u stanju neko ko je stručnjak iz – medicine. Engleski lekar Aleksander Kumar je lekar u polarnoj bazi ‘Konkordija’, a njegov blog je izuzetno čitan i popularan. ‘Ono od čega zastaje dah jeste podatak da su svi članovi njegove ekspedicije preživeli’ piše on, uz osvrt da su društveni mediji i mreže “uneli toliko topline u polarnu pustinju”. Posada Ernesta Šekltona nije imala satelitske telefone ili e-mail a deprivacija je bila ogromna. Međutim, i oni su imali svoj recept za simuliranje “normalne svakodnevice”– ključ je bio u najjednostavnijim zabavama: pevanju, mimici, glumi, šali – tako su uspeli da ne polude, mišljenja je Kumar..”Temperatura vazduha je često ispod 80 stepeni Celzijusa, dok vas vetrovi pravo iz kosmosa ubadaju sa nestvarnih 100 ispod nule, pa i niže. Pravi je podvig disati u ovom ledenom paklu. Ako se još u obzir uzme i to da se, usled rotacije naše planete i dejstva gravitacije vazduh ‘prikuplja’ na Ekvatoru, te da je na Južnom Polu vrlo razređen, shvatićete da dišete kao da ste na 3.800 metara nadmorske visine.”

“Nakon apdejta svog bloga pauziraću. Opet sam došao do istog zaključka: komunikacija je koliko dobra toliko i loša: daje vam osećaj prisutnosti tamo gde niste”, piše Aleks, dodajući: “Samo vam se čini da mi ovde dole na Jugu živimo sretno i mirno, u najekstremnijem okruženju na planeti, tako dalekom i tako divnom. Ipak – a to je moguće samo ovde na Antarktiku – bolje je nemati nikakvih vesti od kuće nego ih primiti…one su gotovo po pravilu loše”. Izolacija i odsustvo dodira s najbližima neminovno učini da se, u nekom trenutku, oni međusobno udalje i otuđe. Čudno, ali Internet i mobilni telefon samo još više zaoštravaju postojeći problem odvojenosti, i zato je količina stresa ljudi iz polarnih stanica ogromna, kaže Kumar. “Hodajući pod zvezdanim svodom polarnog noćnog neba, pitam se: šta bi Šeklton ‘tvitovao’, ili kako bi njegova posada ažurirala svoj Facebook status? Možda nešto tipa „Šeklton je … potonuo … Upomoć!“, ili tako nekako…ali  ne mnogo drukčije. Tako bi, otprilike, glasila njihova poruka/poziv za pomoć, upućen svetu kojeg su ostavili iza sebe. Ali, pomoći ni danas ne bi bilo, a sva tehnologija ništa ne bi učinila. Ernest je imao samo sebe i svoje čelično srce. Iako nije imao nikakvu vezu sa svetom, ipak je baš to odsustvo učinilo da bude još bliskiji sa Emili i njihovo troje dece.” Možda je ključ u značenju samo jedne reči kojom bi se ovaj čovek nesvakidašnjih osobina i formata mogao opisati – istrajnost.

Priredio: Milan Lukić

Pročitajte i ovo...