Ministarstvo еnеrgеtikе, razvoja i zaštitе životnе srеdinе jе u ponеdеljak, 24. juna 2013. godinе vеrifikovalo konačnu listu potеncijalnih invеstitora za ukupno 213 lokacija od 317 koliko jе objavljеno u obavеštеnju. Na listi su za svaku lokaciju ponaosob navеdеna tri invеstitora kojima ćе sе sukcеsivno pružati šansa da rеalizuju invеsticiju. U slučaju odustajanja, priliku za invеsticiju ćе dobiti drugi, odnosno trеći invеstitor sa listе.
U javnosti se najčešće pominje podatak da na teritoriji centralne Srbije postoji više od 900 lokacija sa tehničkim mogućnostima za izgradnju i do 3.000 mini hidroelektrana snage od 100 kilovata (kW) do 10 megavata (MW). Međutim, to su podaci iz katastra koji su davne 1987. godine uradili Institut „Jaroslav Černi“ i Energoprojekt. Od tada se mnogo šta promenilo, pa je za pravljenje dugoročne energetske strategije potrebno da se uradi novi katastar pogodnih lokacija, objašnjava Miroslav Parović, autor studije “Stanje i razvoj malih hidroelektrana u Srbiji” koju je za Džeferson institut uradio 2009. sa kolegom Branimirom Jovanovićem. U studiji se navodi da je tada u pogonu bila 31 mini hidroelektrana ukupne snage 34,654 MW i godišnje proizvodnje od 150 GWh. Van pogona je bilo 38 takvih postrojenja snage od 8.667 MW i procenjene godišnje proizvodnje od 37 GWh. Samo obnovom i adaptacijom lokacija na kojima su nekada građene vodenice, a procenjuje se da je takvih lokacija oko 5.000 u Srbiji, moglo bi se dobiti oko 10 MW instalisane snage, odnosno oko 45GWh proizvedene električne energije godišnje, ocenili su autori studije. Navode i da potencijal malih vodotokova, na kojima se mogu graditi male hidroelektrane, iznosi tri odsto od ukupnog potencijala obnovljivih izvora u Srbiji, a iskorišćenjem ukupnog energetskog potencijala malih hidroelektrana moguće je proizvesti oko 4,7 odsto od ukupne proizvodnje električne energije u Srbiji.
Sveta Petka
Ukupna instalisana snaga mini hidroelekrana koje bi bile izgradjene na oko 900 lokacija u Srbiji, po proceni Centralno evropskog foruma za razvoj (CEDEF), takođe bi iznosila oko 450 MW sa godišnjom proizvodnjom od oko 1.600 Gwh, što je jednako 2,3 miliona tona utrošenog lignita ili 400.000 kubnih metara uvezenog prirodnog gasa. Male hidroelektrane mogle bi da godišnje uštede oko 52 miliona američkih dolara. Predsednica Upravnog odbora CEDEF-a Jovanka Arsić-Karišić ističe da je do sada najveća prepreka sa kojom su se suočavali investitori bio dug vremenski period, oko dve godine, za dobijanje svih neophodnih dozvola, kao i njihov broj. Ona je podsetila na obećanje Ministarstva energetike da će broj potrebnih dozvola smanjiti sa 27 na pet i da će do leta biti otvorena kancelarija za brze odgovore investitorima.
Leva ne zna šta radi desna
Ministarstvo energetike je objavlilo 19. februara prvi javni konkurs za dodelu energetskih dozvola i saglasnosti za izgradnju mini hidroelektrana na 317 lokacija u 17 opština u Srbiji, a najviše ih je ponuđeno u opštinama Tutin i Ivanjica. Izgradnjom mini hidroelektrane ukupne snage 110 megavata na svim lokacijama, obezbedila bi se proizvodnja 400 gigavat sati električne energije godišnje. Prema oceni Ministarstva, investicije bi bile vredne izmedju 100 i 120 miliona evra i omogućile bi zapošljavanje oko 1.000 ljudi. Do isteka konkursa 5. aprila javilo se 174 investitora sa 1.465 prijava za gradnju mini hidroelektrana za 273 lokacije. „To je dokaz početka transparentog rada i da su investitori željni jasne i pregledne procedure”, kažu u Ministarstvu energetike i najavljuju da će sredinom maja biti formirane rang-liste potencijalnih investitora. Nakon sklapanja ugovora između ministarstva, investitora i lokalne samouprave, predviđeno je da se u narednih šest meseci pokrene postupak i obezbede neophodna pravna akta za dobijanje energetske dozvole za hidroelektrane snage veće od jednog megavata, odnosno saglasnosti za objekte manje snage.
Do sada su se investitori pri gradnji hidroelektrana susretali sa mnogobrojnim problemima. Dešavalo se, priča Vera Ristić, vlasnica kompanije Eko global i suvlasnik osam mini hidrolektrana u Srbiji, da pronalaženje vlasnika parcele namenjene gradnji potraje i po više meseci, da bi se ispostavilo da je originalni vlasnik umro pre 50 godina i da se broj naslednika umnožio na dvadesetak, ali da zbog troškova nikada nisu podelili i preneli zemlju u svoje vlasništvo. “Za jednu od završenih elektrana, od ideje preko rešavanja imovinskih odnosa do odobrenja za gradnju, bilo mi je potrebno sedam meseci. Od momenta prijave gradnje do upotrebne dozvole bilo je potrebno 11 meseci, sa kvalitenom građevinskom ekipom. Najviše vremena se troši na rešavanje imovinskih odnosa za prolaz cevovoda i na pristupne puteve i dalekovod. Dešava se da na jednoj trasi cevovoda ima preko 50 vlasnika , a rešavanje tih problema nije u nadležnosti Ministrastva energetike niti lokalne samouprave”, kaže Ristićeva, dodajući da se male elektrane grade uglavnom u devastiranim područjima gde je sve komplikovanije nego u razvijenim lokalnim samoupravama.
Pod gradom
Njen je predlog da ministarstva energetike, poljoprivrede i građevine “sednu za jedan sto“ i usaglase stavove i propise u oblasti korišćenja obnovljivih izvora energije i redosled koraka u administrativnoj proceduri. Dobijanje lokacijske dozvole, pored ostalog, uslovljeno je dobijanjem energetske dozvole i dobijanjem rešenja o vodoprivrednim uslovima. „Događa se“, kako je pojasnila, „da u regularnoj proceduri dobijete rešenje o vodoprivrednim uslovima, a istovremeno drugi investitor dobije energetsku dozvolu, pa nijedan od njih ne može sledeće dve godine da gradi“.
Nije to „zlatni rudnik“
Slične probleme prinuđena je da rešava i Snežana Milić koja se pre tri godine preselila u Kraljevo kako bi lakše i brže mogla da dobije sve papire da gradi 12 mini hidrolektrana u okolini tog grada i u Tutinu, a konkurisala je za dobijanje devet energetskih dozvola. “Još nijedna elektrana nije proradila. Jedna je nadomak starta, ali je problem priključenje na trafostanicu, koja tek treba da se podigne, a to je velika investicija koja nije moguća bez učešća EPS-a”, kaže Milićeva. Po njenoj računici, u proseku svako od postrojenja koštaće je oko 2.000 evra, a novac obezbeđuje kreditima, sa grejs periodom od devet do 12 meseci. Ima dobro iskustvo u gazdovanju sa dve mini hidroelektrane u Republici Srpskoj, od 2005. godine. Dogovorila je neke zajedničke investicije sa kompanijama iz Austrije i Slovačke i nada se da će uskoro biti prošlost šetanje od jednog do drugog šaltera.
Savetnik za investiranje u energetske objekte Vojin Lepojević tvrdi da se već vide pomaci na bolje.“Do sada je brzina dobijanja najvećeg broja dozvola zavisila od nadležnih na lokalnom nivou. Od nekih smo ‘kleštima’ vadili dozvole jer rokovi nisu bili poštovani“, ogorčen je Lepojević i dodaje da su ranije lokalni moćnici posedovali i po dvadesetak energetskih dozvola, pa su ih preprodavali, po ceni od po 50.000 evra. Sada to, kako očekuje, neće moći da se događa jer će dozvole biti oduzimane ako se ne realizuju u propisanom roku. On upozorava da investicija u mini hidroelektrane nije “zlatni rudnik” i da se u taj posao kreće sa velikim rizikom.
“Svaka elektrana je ‘odelo po meri’, odnosno nema jedinstvenog recepta. Lokacije se dugo obilaze, procenjuju troškovi. Prema dosadašnjem iskustvu to ulaganje se isplati za 12 godina, a uspeh je ako taj rok bude skraćen na osam do devet godina. Prosečno ulaganje je od 1.500 do 2.000 evra po instalisanom kilovatu”, objašnjava Lepojević, koji nampominje da u Srbiji trenutno ima najviše malih hidrolektrana snage do 100 kilovata, a samo pet odsto ima snagu od 1.000 do 3.000 kilovata. Uveren je da ima i onih koje nisu legalne.
Povlašećni proizvođači
Mini hidroelektrane imaju status povlašćenog proizvođača, što znači da je Elektroprivreda Srbije obavezna da od njih otkupljuje struju po podsticajnim cenama koje su sada od 7,8 do 9,7 evrocenti po kilovat satu. Novom uredbom, koja će se primenjivati od 1. januara 2014, za struju iz mini HE plaćaće se od 7,38 do 12,4 evrocenta po kilovat satu, odnosno 5,9 evrocenti po kilovat satu.Sva struja proizvedena u tim hidroelektranama iskazivaće se u energetskom bilansu Srbije i uračunavaće se za ostvarenje nacionalnog cilja za povećanje udela energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji sa 21,2 na 27 odsto do 2020. godine.
U EPS-u za Biznis i finansije kažu da su u 2012. godini otkupljivali struju proizvedenu u 20 privatnih mini hidroelektrana. Tokom prošle godine otkupljeno je oko 14 miliona kilovat sati električne energije iz mini hidroelektrana za koje je EPS platio 142,6 miliona dinara.
Valentina Nešić, Marica Vuković
broj 97, maj 2013.