Sve više britanskih škola insistira da deca uče na tablet kompjuterima “koji će na dugi rok smanjiti troškove za knjige”. Glavna briga roditelja je kako da kupe skupe uređaje, ali mnogi od njih pitaju se i da li će nove tehnologije doprineti kvalitetu njihovog znanja. Od čuvenog teksta američkog publiciste Nikolasa Kara “Da li nas Gugl zaglupljuje: Šta internet čini našim mozgovima?”, objavljenog još 2008. godine, traje rasprava o tome da li nas novi izvori znanja i pomagala kojima se do njih stiže čine pametnijim, plićim i/ili drugačijim. Deo odgovora na to pitanje možda proizlazi i iz toga na koga se ona odnose: na digitalne domoroce ili digitalne imigrante.
„Voleo bih da vidim neke dokaze koje donosi ova vrsta tehnologije u učionice i da li je ona zaista korisna. Ima toliko mnogo informacija na netu koje su užasno pogrešne… Osećam se prilično nelagodno kad pomislim na to šta radimo deci i šta činimo procesu podučavanja”, izjavio je jedan od roditelja, koje je intervjuisao Gardijan.
Odgovor direktora škola koji podržavaju uvođenje tableta je da “žele da njihovi učenici budu u stanju da se povežu sa budućim poslodavcima, kao potpuno nezavisni u sticanju znanja i sigurni u svoje korišćenje savremenih tehnologija.“
Istraživanje među više od 100 dece, koje je nedavno sprovedeno u britanskim školama, pokazalo je da procenat dece koja svoje lekcije ocenjuju dobrim ili boljim od momenta uvođenja Ajpeda skočio sa 31% na skoro 87 %.“
Od svega – ništa
Ali, da li je zabavno i slikovito zaista i korisno za sticanje znanja? Karovi argumenti su dobro poznati (izloženi su u knjizi “Plitko: Šta Internet čini našem mozgu?” koju je kod nas izdao Heliks, a o njima je pisalo nekoliko naših istraživača što možete da pogledate ovde i ovde ). Ukratko, njegov stav je da se pretvaramo u površne mislioce. Danas nam, piše Kar, Internet daje jednostavan pristup nezapamćenoj količini informacija. Ipak, sve više naučnih dokaza sugeriše da nas svetska računarska Mreža, sa svojim stalnim smetnjama i prekidima, takođe pretvara u razvodnjene i površne mislioce.
Slika što proizlazi iz istraživanja je duboko mučna, bar svakome ko vrednuje temeljitu a ne samo površnu ljudsku misao. Ljudi koji čitaju tekst prepun linkova, kako pokazuju istraživanja, shvataju manje od onih koji čitaju tradicionalni ‘linearni’ tekst. Onima koji gledaju obilje multimedijalnih prezentacija u sećanju ostaje manje no onima koji pristupaju informacijama na opušteniji i fokusiran način. Ljudi koji su stalno ometani elektronskom poštom, obaveštenjima i ostalim vrstama poruka razumeju manje od onih koji su u stanju da se koncentrišu. A ljudi koji žongliraju s mnogo zadataka manje su kreativni i manje produktivni od onih koji rade isključivo samo jednu po jednu stvar, kaže Kar.
Zajednička nit svim navedenim nesposobnostima i poteškoćama jeste podeljenja tj rasuta pažnja. Bogatstvo naše misli, naših sećanja, pa čak i naše ličnosti zavisi od toga koliko smo u stanju da naše umove usredsredimo i održimo im koncentraciju. Tek kada neku novu informaciju primamo s dubokom pažnjom u stanju smo da je povezujemo „smisleno i sistematski sa znanjima koja su nam već dobro uspostavljena u memoriji“, piše neurolog i nobelovac Erik Kandel. A takve mentalne asocijacije, povezivanja novog znanja i iskustva sa već postojećima, jesu od suštinskog značaja za ovladavanje složenim konceptima promišljanja.
Kada smo konstantno rastrojeni i uznemiravani čestim prekidima, kao što je to slučaj kada smo na Internetu, naši mozgovi nisu u stanju da stvaraju jake i ekspanzivne neuronske veze koje daju dubinu i raznovrsnost našem razmišljanju. Postali smo obične ‘jedinice za procesiranje signala’, brzo pabirčeći nepovezane delove informacija da bismo ih, potom, pohranili u kratkoročno pamćenje.
Plastični mozak
U članku objavljenom u časopisu ‘Science’, vodeći svetski razvojni psiholog Patriša Grinfild dala je pregled desetina studija o uticaju različitih medijskih tehnologija na ljudske kognitivne sposobnosti. Neke od studija ukazuju da određeni računarski zadaci, kao što je igranje video igrica, mogu poboljšati „vizuelnu pismenost“, povećavajući brzinu kojom ljudi mogu prebacivati svoj fokus između ikonica i drugih prizora na monitoru. Druge studije, međutim, utvrdile su da takve brze promene fokusa, čak i ako se izvode vešto i umešno, rezultiraju manje rigoroznim a više „automatskim“ razmišljanjem.
„Svaki medij razvija neke kognitivne veštine na račun i štetu drugih“, piše Grinfild. Naša rastuća upotreba monitora zasnovanog na internet-mediju, kaže ona, osnažuje vizuelno-prostornu inteligenciju, što može poboljšati sposobnost obavljanja onih poslova koji uključuju praćenje mnogo istovremenih signala, kao što je to npr. kontrola vazdušnog saobraćaja. Ali, istovremeno, ono biva i propraćeno „novim slabostima višeg reda kognitivnih procesa“, uključujući „apstraktni vokabular, svesnost, razmišljanje, induktivno rešavanje problema, kritičko mišljenje i imaginaciju.“ Postajemo, jednom rečju, površni.
U jednom eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Kornel, na primer, studentima pola klase je bilo dozvoljeno da tokom predavanja koriste laptovove sa Internetom, dok je drugi deo morao da radi bez svojih računara. Oni koji su pretraživali Internet pokazali su daleko lošije rezultate od onog dela grupe koji nije imao računare i koji je u glavi zadržao sadržaj predavanja. Iako je malo čega iznenađujućeg u tome da surfovanje Mrežom skreće pažnju učenika – trebalo bi na ovo upozoriti škole koje su Internet instalirale u svoje učionice i kabinete, a sve u nadi da će računarska mreža poboljšati njihove sposobnosti učenja.
U drugom eksperimentu kojeg je nedavno sprovela Medijska Laboratorija ‘Chime’ pri Univerzitetu Stenford (CHIME, Communication Between Humans & Interactive Media Lab – Medijska Laboratorija za komunikaciju između ljudi i interaktivnih medija), tim istraživača je dao različite kognitivne testove da rešava 49-toro osoba koje intenzivno obavljaju više medijskih zadataka (multimedia tasking) – testove je rešavalo i 52 osobe koje ovaj medijski multitasking obavljaju daleko ređe. ‘Teški multitaskeri’ su na svim testovima prošli daleko lošije. Lakše su postajali rastrojeni, imali su manje kontrole nad svojom pažnjom, a još su manje bili u stanju da važne informacije razlikuju od nevažnih i trivijalnih.
Istraživači su bili iznenađeni rezultatima: Očekivali su da su intenzivni multitaskeri već stekli neke jedinstvene mentalne prednosti koje im je njihovo ‘žongliranje na monitoru’ razvilo. To, međutim, nije bio slučaj. U stvari, teški multitaskeri nisu bili dobri čak ni u – multitaskingu. Pokazalo se kako su znatno manje vični veštini prebacivanja s jednog na drugi zadatak nego ‘povremeni multitaskeri’. „Sve ih odvraća,“ primetio je Kliford Nas, profesor koji na Stenfordu vodi ovu medijsku laboratoriju.
Bilo bi dobro kada bi efekti štetni po našu pažnju nestali onog trenutka kada isključimo naše kompjutere i mobilne telefone. To, nažalost, ipak nije tako. Naučnici su otkrili da se ćelijska struktura ljudskog mozga lako prilagođava ‘alatima’ koje koristimo, uključujući i one za pronalaženje, čuvanje i deljenje informacija. Promenom u navikama naših umova svaka nova tehnologija ojačava određene nervne puteve ali, istovremeno, slabi ostale. Ćelijske promene nastavljaju da oblikuju način na koji razmišljamo, čak i onda kada ne koristimo tehnologiju.
Pionir neurologije Majkl Merzenič smatra da su naši mozgovi „masovno prepravljeni“ neprekidnim, sve intenzivnijim korišćenjem Interneta i srodnih medija. Tokom 1970-ih i 1980-ih, Merzenič, sada počasni profesor Univerziteta Kalifornija u San Francisku, sproveo je čuveni niz eksperimenata na mozgu primata, otkrivši koliko se intenzivno i brzo ‘nervna kola’ menjaju kao odgovor i reakcija na naše iskustvo. Kada je, na primer, prepovezao nerve u ruci majmuna, nervne ćelije u mozgu životinje veoma su se brzo reorganizovale kreirajući novu „mentalnu mapu“ ruke. U razgovoru krajem 2012, Merzenič je rekao kako je duboko zabrinut zbog posledica koje Internet ima na sve naše kognitivne funkcije – usled stalnog bombardovanja medija svi doživljavamo stalne moždane ‘smetnje i prekide’. Dugoročne posledice po kvalitet našeg intelektualnog života, rekao je on, mogle bi da budu „fatalne“.