„Šta je sa novinarstvom koje svoje ionako ekonomski ugrožene temelje sada i sadržajno urušava?“ – tako je nemački Spiegel pre nedelju dana završio svoj tekst o masovnoj kupovini novina, koja i po cenama i po prometu liči na klasične rasprodaje u trgovinama. Koliko da bude odmah jasno – reč je o tome da od nedavna pretežno milijarderi, koji su bogatstvo stekli zahvaljujući umeću da uoče i iskoriste pogodnosti elektronskog doba, kupuju novine, ali ne na kioscima, već od dosadašnjih vlasnika đuture sa sve novinarima. Poći ćemo od najsvežijeg primera: Pier Omidijar (Pierre Omidyar) osnivač eBay-a je prošle sedmice stavio na raspolaganje 250 miliona Glenu Grinvaldu (Glenn Greenwald), novinaru Guardian-a, da tim parama napravi jednu modernu elektronsku novinu kojoj će cilj biti da bez ustezanja otkriva i publikuje istinu. Grinvald je novinar koji je lansirao Datagejt priču o globalnoj sajber špijunaži koja potresa odnose Amerike sa ostalim svetom. O linču koji je doživeo od svojih filistarski nastrojenih kolega Spiegel objavljuje podroban tekst. Dakle, izabrana je prava ličnost koja će garantovati „istinu i samo istinu“.
U samo tri dana od 5. do 8. avgusta prodati su: Washington Post osnivaču Amazona Džefu Bezosu (Jeff Bezos) za smešnih 70 miliona dolara. Newsweek je prodat IBT Media – globalnoj digitalnoj medijskoj kompaniji sa preko 30 miliona čitalaca. Jedini kupac u toj turi, koji nema veze sa elektronikom, nego je vlasnik bejzbol kluba Boston Red Sox – Džon Henri (John Henry), deluje kao neko ko je videvši šta bogatiji od njega rade uskočio i sam u igru kupivši slavni Boston Globe. Među prvima se, još u junu, u igru upustila Lorin Pauel Džobs (Laurene Powell Jobs), udovica genijalnog Stiva (Steve), investirajući u Ozzy Media, jednu novinarasku grupu koja se tek formira u okviru Warner kompanije. Kris Hjuz (Chris Hughes), suvlasnik Facebook-a, kupio je New Republic i finansijski pomogao Upworthy, levičarski nastrojenom vebsajtu.
Ni tu nije kraj nabrajanju. Bil Gejts (Bill Gates) i Mark Zukerberg (Zuckerberg) inicijatori su najvećeg posla, kako to i sleduje bogatstvu dvojice poslovnih genija, sa 86 milijardi dolara ukupno. Njihova je ambicija da kupe New York Times, što porodica Sulcberger, istorijski vlasnici tog dnevnika, odbija, bar kako glase prve vesti. Svuda, a po najviše u Americi, važi pravilo da se „svako telo topi, samo je problem temeperature“. Za sada se ne govori o „temperaturi“ – količini novca, pa je i razumljivo da „istorijski“ vlasnici tvrde pazar. Računa se da NYT ima gubitak od preko 900 miliona dolara, a pouzdano je da su mu akcije u stalnom padu. Kupci imaju dobre izgleda samo ako ocene da vredi platiti ime, da bi se krenulo drugačijim putem. Uočljivo je da se NYT otarasio Boston Globa za 70 miliona, a platio ga je 1993. 1,1 milijardu dolara. Newsweek je klasično prodat za 1 dolar, istina uz obavezu pokrića 40 miliona dolara penzionom fondu.
Sajber milijardere sigurno ne pokreće samo pravilo da kad cene padaju valja kupovati. Nešto ozbiljnije mora biti u pitanju.
Jedna od teza je da se novinarstvo srozalo i da mu valja vratiti sjaj i slavu, te da se na tome, ako uspe, može i zaraditi. U mnogim vestima o navedenim prodajama od Gejtsa do Hjuza probija se tvrdnja da oni žele da podignu kvalitet novinarstva, te da je to put ka profitu. Nije u genima bogataša da olako bacaju pare. Dobrotvorna fondacija Gejtsa i Bafeta (Waren Buffet) poseduje veća sredstva za pomoć obrazovanju dece u Trećem svetu nego Fond OUN iste namene. Međutim ta fondacija je finansijski samostalna i mora da posluje tako da ne umanjuje osnivački ulog. Ako u tom poslu ne prave gubitak sigurno je da ga neće dozvoliti ni svojim novokupljenim medijima. Uzgred, Voren Bafet ima malu imperiju od 63 lokalna dnevna lista u SAD i dobro zarađuje na tom poslu. On je pre desetak godina zaključio da je budućnost u lokalnim novinama, a da će velika štampa polako početi da odumire. Do sada je u pravu, sem ako ovi sajber investitori ne pokrenu nešto sasvim novo.
Blogeri imaju najveselija objašnjenja. Recimo, neko skuplja umetničke slike, neko jahte, neko vile, a evo ulazi u modu i kolekcionarstvo novina. Površnost blogera prenebregava da se na svim vidovima kolekcionarstva zarađuje, a na novinama se gubi. Dakle to objašnjenje otpada. Govori se o „interaktivnom novinarstvu“ – bila je to opsesija samoupravnog utopizma, da čitaoci učestvuju u stvaranju novine. Možda je sada vreme? Bezvezan je, ali simpatičaan, bloger koji lakonski konstatuje: „Može im se“. Izvesni Ken Doktor, analitičar i konsultant, koga citiraju velike novine, tvrdi da trend kupovanja novina „sa ekonomskog stanovišta nema nikakvog smisla“ i nastavlja u traženju razloga: „novine odlaze sa javnog tržišta u ruke nekolicine milijardera koji pokazuju apetite za osvajanje socijalne, građanske i finansijske uloge“.
Nije teško zamisliti kako će vlasnik Amazona u svoju višemilionsku distribuciju uključiti i Washington Post, no kako će navesti svoju klijentelu da to čita i kupuje? Možda je svrha tajnog programa o kojem se za sada zna da nudi milione personalizovanih sajtova odjednom – da to razreši. Sigurno je da predstoji žestoka konkurencija i bespoštedna borba za čitaoce. Čitao sam ovih dana ispovesti Toma Volfa (Wolfe) i Gaja Taleza (Gay Talese), poslednje dve žive legende iz slavne garde New Journalism. Oni su sedamdesetih godina iz novinarstva, u kojem je vladala „lepa priča“, potisnuli i u literaturu otpremili tadašnje novinare Skot Fitdžeralda, Hemingveja, Šajnbeka, Dos Pasosa, Grahama Grina… koji su im verovatno bili zahvalni. Nova generacija proklamovala je svoje sveto pravilo: „Ne postoji ništa važnije od istine“, pritom se nije odrekla „lepog pisanja“.
Onaj ko pokuša danas da preobrati novinarstvo moraće da bude mnogo beskrupulozniji, jer pozicije drže moralno srozani i potplaćeni novinari koji nemaju kuda. Literatura je za njih misaona imenica. Previše je nikogovića u novinarstvu, ne samo kod nas. Kristi Vork (Kristy Wark), novinarka BBC – institucije koja je uzor novinarstva u zapadnoj hemisferi – optužila je prodornog Grinvalda, koji je otkrio ko i koga prisluškuju u svetu, da „uzima sebi za pravo da odlučuje šta je u interesu javnosti, a šta u interesu javne bezbednosti“. Čovek mora biti gadljiv prema takvima čak i kad nije iz novinarskog esnafa, jer novinarstvo postoji zbog javnosti.
Jasno je zašto se novine masovno prodaju, nije jasno zašto ih neki kupuju. Ako žele da menjaju tehnologiju, a ne i etiku, onda će ubrzo shvatiti da im je investicija – promašena.
Milutin Mitrović