BBC-jeva emisija „Poznati, bogati i gladni“ pruža mogućnost da vidimo kako bogati idu u safari na siromašne. Pretprošle nedelje je ova kuća emitovala epizodu tog serijala u kojem poznati (i bogati) idu da žive s ljudima koji u svojoj kući obično imaju tek nekoliko kilograma namirnica za prehranu porodice. Kompanija koja je ovo snimila, a koja je proizvela i veoma gledanu „Ulicu socijale„ (Benefits Street), angažovala je u nedavnoj epizodi poznatu novinarku Rejčel Džonson (sestru gradonačelnika Londona, Borisa Džonsona), Tea Pafitisa (Zmajevo Gnezdo), Džejmija Lenga (Made in Chelsea), i glumicu Šeril Fergison da odu da žive sa siromašnima. A onda, svako od njih ode svojoj kući, osećajući olakšanje jer nisu oni ti koji su siromašni. U međuvremenu, siromašni i dalje ostaju siromašni – samo što su ih, u jednom trenutku, malo više prikazivali na televiziji. Gledajući ovo, Barbara Elen iz londonskog Gardijana je pomislila: ko će objasniti onima koji ovo snimaju – kao i onima koji se u ovakvim programima pojavljuju – da televizijska eksploatacija bednih prikazuje kako je nekim ljudima siromaštvo doživotna kazna, dok je nekim drugima samo mali odmor od njihove „bogate“ rutine?
(Rejčel Džonson, „šokirana“ siromašnim Britancima. foto: BBC/ Sport Relief, Gardijan)
Tokom programa, Džonsonova je izrazila svoju „šokiranost“ zbog tako teškog siromaštva u Velikoj Britaniji. Nije ona kriva što ranije nije shvatala razmere i težinu ostrvskog siromaštva – mora biti da je zaista teško da o ovom problemu ne doznate mnogo ranije ako ste, kao Džonsonova, novinarka sa dobrim kontaktima u struci i još boljim društvenim vezama – jedan joj je brat gradonačelnik Londona a drugi je politički savetnik u aktuelnoj britanskoj vladi. Džonsonova je nakon emisije napisala objašnjenje da to što je rekla da „ide u safari na sirotinju“ nije trebalo da bude uvredljivo, te da su joj ovi siromašni ljudi koji je je susrela zavideli na tom iskustvu. Znate već, dole sa nazadnom sirotinjom koja svako malo pa na ulici kamči pokoji novćić ne bi li skuvala neki bućkuriš, stalno se pitajući kolika je cena njihovog dirinčenja, razmišljajući o svojim nesrećnim životnim izborima – a, naravno, „bogati turisti“ koji, zanimljivo, posećuju ovakve „sirotinjske enklave“ često pominju kako siromašni poseduju televizore (određeni tip dobrostojećih opsednut je ovim saznanjem – kao da bi ovi trebalo da se okupljaju oko sveće i pevaju prigodne himne).
U celini uzev, poznate ličnosti su u ovom programu bile dobronamerne, i ne bismo bili sasvim fer prema Džonsonovoj – koja je konačno počela da shvata kako sva ta najezda gojaznih širom Velike Britanije i njihov neuredan izgled nisu posledica razmetanja novcem u luksuznim japanskim restoranima „Wagamama“, već, naprotiv, to što je jeftina strašna, nezdrava ishrana jedino što mogu priuštiti u svojoj jeftinoj, strašnoj, nezdravoj egzistenciji. Ono što bi se imalo prigovoriti jeste da je postojanje bilo kakve ideje da bi se prikazivanjem istine o svakodnevnom siromaštvu – pogubna, nemilosrdna i zamorna svinjarija – ikada mogla zadovoljiti barem neka, adekvatna pravda – naročito lakomislenim projektom kao što je ovaj.
„Ulica Socijale“ je emisija kritikovana zbog ‘pornografskog’, sirovog prikazivanja siromaštva, ali su u njoj ljudi koji su se pojavljivali barem, ako ništa drugo, svo vreme živeli svoje živote. Koja je, onda, poenta ovakvog dokumentarca u kojem se u životima nesrećnika pojavljuju dobrostojeći poznati – izgleda uznemireni načinom na koji se siromašni hrane npr. konzervama testenine – da bi, potom, odlepršali?
Ovo kazuje nešto veoma uznemirujuće: da se ovakva teška egzistencijalna situacija čak može smatrati zanimljivim tipom iskustva a la „safari“, u kojem neko ko je bogat može iskusiti kako ga bednik moli za novčić, ne bi li kupio da nešto skuva. Da li bi, recimo, Džonsonova želela da ikoga moli za svaki obrok koji pojede? Naravno da ne. Da li bi se ona ili druge poznate ličnosti zaprepastile ako bi im neki nesrećnik – s kim su proveli nekoliko dana i razgovarali sa njim pred kamerama – rekao da ima potpuno razumevanje za zamršenost njihovih života i njihove probleme? Možete se u to kladiti.
Da li je vredelo ovako pokazivati britansko siromaštvo? Nalazim da je, piše Barbara Elen, mnogo interesantniji dokumentarac o banci hrane, bez selebritija koji bi povremeno zalelekali nešto tipa: „Oh dragi Bože oni su tako siromašni, da li ste primetili?“
Napokon, ovakva ‘omiljena’ ideja – da poznati i bogati padobranom uskoče i brzo opet iskoče iz života siromašnih – ne samo da je nadmena i nametljiva već je takođe i besmislena. Time se zaobilazi jedno od osnovnih pitanja vezanih za siromaštvo, ono koje je majka svih dugotrajnih opredeljenja i napora: siromaštvo je nemilosrdno, nikada se ne završava i teško je iz njega se izvući. Čisti socio-ekonomski živi pesak. Čak i ako uspete da jednu ruku izvadite iz tog živog peska, nešto drugo (dug, ukidanje državne pomoći, loše zdravlje, loša sreća, beskućništvo) će vas usisati nazad, na dno, dok, konačno, ne budete previše iscrpljeni da biste se više borili.
Ovo nije ona vrsta životne, egzistencijalne situacije koju je moguće „nakratko posetiti“, već zahteva dugotrajnu posvećenost. Od sada, oni koji pristaju da ih kamera snima dok odlaze na „mesta za sirotinju“ treba da se prijavljuju da to rade npr. najmanje šest meseci. Ili, još bolje – da sve ovo zaborave.
Gardijan
(M.L.)