Dok javnosti naizmenično šalje kontradiktorne poruke da smo na ivici ambisa ili da ćemo sami određivati kako ćemo štedeti, vladi Srbije sužava sebi manevarski prostor da učini bilo šta, pre nego što poverioci izdiktiraju svoje uslove.
Politička poruka meseca – da ćemo sami određivati kako ćemo štedeti zvuči besmisleno svakom ko se iole razume u to štivo – Fond postavlja ciljeve koji se moraju ostvariti kako bi se izbegla dužnička kriza, a na zemljama pregovaračima je da same predlože mere za koje snose ekonomsku, socijalnu i političku odgovornost. Problem sa Srbijom je u tome što je njen manevarski prostor jednak onom u dupke punom GSB autobusu u septembru – nema prostora ni za disanje.
„Svaka zemlja sa problemima sličnim Srbiji ima veoma sužen izbor politika, a gotovo sve su bazirane na smanjivanju javne potrošnje i podsticanju izvoza. Jedine dve alternative koje bi pomogle da se nastave sadašnji trendovi potrošnje u Srbiji bile bi ili otkrivanje velikih rezervi prirodnih bogatstava (nafta, plemeniti metali) ili nalaženje novih bogatih prijateljskih zemalja da tu potrošnju neko vreme finansiraju“, kaže ekonomista Srboljub Antić. Ova druga alternativa u kojoj Srbija živi od 2008. ima oročenu vremensku dimenziju, a prva nije realistična.
„Poznajući kvalitet i sposobnosti domaće političke elite jasno je da Srbija bez dogovora sa MMF-om polako klizi ka bankrotu“, upozorava Antić.
Skoro sve što se o programu sa MMF može znati već je na stolu, razrađeno u dokumentima Fiskalnog saveta, pretreseno u razgovorima MMF i vlade Srbije, pročešljano u kontaktima sa statističkim zavodom i provučeno kroz sito sa izabranim makroekonomistima. Otkad je pre dve godine ustanovljen redovan protok informacija na relaciji Vlada – kancelarija MMF u Beogradu, u našoj slagalici nedostaje nešto malo kockica, pre svega u oblasti različite obrade i prikazivanja podataka od kojih zavisi i konačna procena o visini zahtevane štednje.
„Misija MMFa će pozdraviti usvojene zakone o radu, stečaju, privatizaciji i izgradnji i planiranju ( u pripremi), obećanja brzog rešavanja problema preduzeća u prestrukturiranju i javnih preduzeća, kao i dosadašnji pravac penzione reforme. Ali, oko cilja brzog smanjivanja fiskalnog deficita u naredne dve-tri godine neće biti mnogo pogađanja,“ kaže ekonomista Jurij Bajec.
MMF će insistirati na kratkoročnoj finansijskoj stabilizaciji kao osnovi za ostvarivanje dugoročnog privrednog rasta. Biće veoma malo razumevanja za neku drugu strategiju, na primer, da se prvo forsira politika brzog privrednog rasta (i zapošljavanja) koja bi zatim omogućila finansijsku stabilizaciju na duži rok, po modelima za koje se zalažu Krugman ili Štiglic na primer (ali u drugačijem opštem kontekstu). „Odmah će se reći da o tome ne može da se razmišlja u situaciji kada je fiskalni deficit 8% BDPa, javni dug preko 60% , a kamate za otplatu duga prelaze milijardu evra na godišnjem nivou ili oko 3% BDP i da „politika štednje nema alternative“ što u uslovima stagnantnog BDP znači samo bitku za (pre)raspodelu sve skromnijeg nacionalnog kolača, napominje Bajec.
Ideja vlade, da će aranžman iz predostrožnosti biti „blaži“, od nekih drugih tipova aranžmana, u pogledu uslova koje Srbija treba da ispuni, je, kaže Bajec, pogrešna. „Pozicija Fonda neće ni najmanje biti „blaža“ u pogledu rešavanja glavnog problema a to je dramatični budžetski deficit i rastuće obaveze u vezi otplate javnog duga“. Naprotiv, to će biti glavna tema Pisma o namerama sa vremenski jasno definisanim kvantitativnim ciljevima u vezi tempa smanjenja deficita i konkretnih politika da se taj cilj ostvari“.
Na kome štedeti?
Kad bude izložen, plan štednje će nesumnjivo biti zanimljiv političkim analitičarima, jer će iz njega moći da se pročita kako je vlada procenila gde joj je najjeftinije da se politički zaduži – kod građana koji će verovatno na izbore tek za četiri godine, kod nekoliko velikih izbornih okruga (vezanih za Železaru Smederevo, i slično), u sopstvenim i koalicionim partijskim strukturama (u javnim i državnim preduzećima i republičkoj i lokalnoj administraciji) ili (i) u komplikovanijim političko ekonomskim konglomeratima (kao što je Srbijagas na primer, gde politička volja i kombinatorika nisu sasvim u jurisdikciji Srbije).
Drugi i najvažniji pogled na isto je – pitanje da li je vlada takva kakva jeste sposobna da sprovede veoma komplikovanu politiku u kojoj štednja ne bi smela da u potpunosti sreže mogućnosti za privredni rast. Odlaskom bivšeg ministra finansija, otišlo je i nekoliko mladih i dosta solidnih stručnjaka, a dolazak novih kvalitetnih, u nedovoljno ekspertski potkovan srednji ešalon ministarstva, uslovljen je niskim platama. Ministarstvo privrede na kojem je drugi najvažniji teg reformi je oduvek bilo slabo, a izazov vođenja socijalne politike bio bi ozbiljan zalogaj i za takav format kakav je bila nekadašnji ministar Gordana Matković. Kad se tome doda nedavna opaska premijera da do sada ni svojim stranačkim kolegama uspeo da nametne simbolične mere štednje na upotrebi državnih automobila, jasno je da politička podrška javnog mnjenja nije isto što i premijerov uticaj po dubini, što je za sprovođenje reformi, najvažniji teren.
Kad je u pitanju rast, važne su tri stvari: kad se izbaci efekat sezone i činjenica da je EPS manje radio zbog poplava a Železara stajala, industrijski rast i spoljnotrgovinska razmena su otprilike na sličnom nivou kao i prošle godine, ali će manji BDP (na koji energetika ima veliki uticaj) učiniti štednju još težom.
Privreda je u međuvremenu, silom prilika a ne ekonomske politike, prešla na ranije željeni model rasta kroz izvoz, a politika prikupljanja poreza i dalje ima težište na PDV čija je izdašnost vezana za obim potrošnje robe i usluga, koja opada.
U Srbiji kako pokazuju mnogi pokazatelji, raste raslojavanje u društvu koje kida moguću potku solidarnog podnošenja tereta reformi, broj zaposlenih koji se mogu svrstati u grupu siromašnih je u porastu a stopa nezaposlenosti, pre svega među mladim ljudima u unutrašnjosti je prešla 50%.
Gotovo ništa od unutrašnjih prepreka rastu i investicijama nije otklonjeno: prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o globalnoj konkurentnosti, Srbija je izuzetno loše rangirana prema nekim osnovnim institucionalnim aspektima, kao što su zaštićenost svojinskih prava (127), favorizovanje u donošenju odluka od strane državnih službenika (120), efikasnost pravnog okvira pri rešavanju sporova (128), i efikasnost pravnog okvira u kontrolisanju vladinih odluka (129).
Evropa, uzdrmana sukobom u Ukrajini i efektima međusobnih sankcija sa Rusijom, koje i politički i ekonomski (pa i socijalno) pogađaju i Srbiju, nije adresa sa koje se mogu očekivati ni veće investicije ni veći plasman roba. Na ivici je ulaska u deflaciju i stagflaciju, koje će novo popuštanje monetarne politike Evropske centralne banke teško zaustaviti. Dok se naše najveće izvozno tržište sužava, druga vrata sporo (i skupo) otvaramo.
Šta se sve može izgubiti bankrotom?
Koliko smo blizu bankrota na koji je premijer upozoravao još dok je bio u opoziciji, a kasnije i tokom predizborne kampanje, da bi sad oklevao da se s njim uhvati u koštac?
Nivo zaduženosti neke države je samo jedan od indikatora koji se koriste u oceni da li je neka zemlja blizu bankrota, kaže Antić, naš dugogodišnji, bivši predstavnik u MMF. Investitori sagledavaju različite indikatore zaduženosti, ali na njihovu percepciju ulagati ili ne utiče čitav splet drugih faktora. Neki su političke prirode, (pre svega politička stabilnost), neki geostrateški, a neki regionalni. U tom kontekstu treba porediti bankrote SFRJ i Grčke (1982 i 2010 godine respektivno). Ono što je zanimljivo je činjenica da su obe države imale sličnu privrednu strukturu: veliki javni sektor (administracija + javna preduzeća), mali izvoz u odnosu na GDP i značajne devizne prilive od turizma. Srbija danas deli prve dve osobine sa pomenutim zemljama, ali nema znatnije prihode od turizma, što je stavlja u nepovoljniju poziciju, upozorava Antić.
„Svi ekonomski indikatori u srpskoj ekonomiji, sem izvoza, se pogoršavaju, ali nivo zaduženosti i njegova struktura u odnosu na GDP su još podnošljivi. Problem je što se fiskalni indikatori brzo pogoršavaju što nikako nije povoljan signal za investitore. Pored toga pitanje je koliko je tačna ocena da su naše devizne rezerve visoke. Iako su uobičajeni indikatori deviznih rezervi (rezerve prema GDP, rezerve prema uvozu, rezerve prema novčanoj masi) u svim njihovim oblicima (ukupne, neto i slobodne rezerve) u Srbiji relativno dobri, ne bi trebalo zaboraviti da one u zemlji koja je visoko eurizovana treba da podmire i deviznu štednju. U tom slučaju one nisu visoke, odnosno nisu visoke za druge namene, upozorava Antić.
SFRJ u vreme bankrota nije imala dovoljne rezerve da servisira spoljni dug, a nije bilo zainteresovanih za dalje kreditiranje zemlje (pre svega Pariski i Londonski klub). Jedina opcija je bilo zaduživanje kod MMF. Iako je situacija u Grčkoj veoma teška i posle 4 godine od bankrota, ipak joj je članstvo u EU i to što je deo jedinstvenog monetarnog područja dosta pomoglo. EU i ECB su našli nekoliko načina da javno i tajno pomognu Grčku, bilo direktnom pomoći od strane EU, bilo brojnim akcijama ECB preko monetizovanja državnih hartija, direktnim injekcijama likvidnosti i prolongiranjem naplate obveznica u portfoliju ECB. Takođe su privatni kreditori bili primorani na značajne otpise potraživanja. Uz sve to Grčka prolazi kroz veoma težak program prilagođavanja. SFRJ nije imala ovakvu podršku, a teško je i da bi je Srbija mogla očekivati.
Prve posledice bankrota su brzo smanjivanje uvoza, deviznih rezervi i slabljenje kursa domaće valute. Nedugo zatim dolazi do pada GDP-ija, rasta inflacije i nezaposlenosti i pojave nestašica pojedinih roba. I kod SFRJ i kod Grčke došlo je do pomenutih fenomena, sa jedinim izuzetkom da nije došlo do slabljenja evra kao transakcione valute u Grčkoj, pa sledstveno tome ni do značajnije inflacije. Činjenice da je kurs domaće valute stabilan i da Grčka nema monetarnu suverenost pospešile su izraženu i dugotrajnu recesiju.
Da bi pomogao zemljama koje su pred bankrotom MMF je uveo takozvanu hitnu proceduru, po kojoj zemlja može dobiti sredstva Fonda u roku od 7 do 10 dana, doduše pod uslovima o kojima nema pregovora. Od nedavno, posle Grčkog primera, MMF je promenio politiku – uslovljavajući da zemlja dužnik prvo usaglasi reprogram i eventualni otpis duga sa državnim i komercijalnim kreditorima. Dokle seže moć ovih drugih pokazuje primer Argentine.
Cena nekog novog bankrota bila bi takva da je teško razumeti zašto vladajuća partija odugovlači sa merama štednje. Pomeranje ka izrazito desnom i levom spektru, viđeno u Grčkoj pa i nekim većim evropskim zemljama, česti prevremeni izbori, problemi u formiranju vlada, pa čak i nametanje ličnosti koje nemaju demokratsku verifikaciju, a koje treba da stabilizuju ekonomsku situaciju najčešći su pratioci (pogotovu loše izvedenih) mera štednje. Srpski ulog je veći i od toga „Teško je zamisliti da zemlja koja je u procesu pristupanja EU dopusti sebi da ne dovede u red svoje finansije“, kaže Antić.
broj 110, septembar 2014.