/ Blogovi / Ženska strana društva
BiF Analize Čitajte B&F online

Ženska strana društva

This post has already been read 1315 times!

Mi smo je naveli da farba lice i igra pred nama
Ako ne želi da bude rob, kažemo da nas ne voli
Ako je razumna, kažemo da je ko’ muško
Potiskujući je naniže, shvatamo da je iznad nas
(Džon Lenon)

Uljudni predsednik evropskog parlamenta, Martin Šulc (Schultz), nakon što je obavio inauguraciju nove evropske vlade (Komisije) prisetio se svoje socijaldemokratske[1] pripadnosti pa je jetko konstatovao: „Evropske institucije morale bi da reprezentuju sve građane. Neprihvatljivo je da u evropskoj Komisiji od 28 članova budu samo 4 žene. Koju poruku time dajemo građanima Evrope“. Korektno ali kasno. Eto povoda da problem izvučemo ispod tepiha i kad nema osmomartovskog muškog egzaltiranog jednodnevnog razumevanja. Evropa, ponosna na svoju slobodoumnost, daje još jedan dokaz nazadovanja. Naime, još 1792. godine, u vreme kada su prava građana obeležavala  revolucije u Americi i Francuskoj, engleska feministkinja Meri Volstonkraft (Wollstonecraft) napisala je traktat „Osveta ženskih prava“ u kojem  okosnica glasi: „Ne želim da žene steknu vlast nad muškarcima, nego nad samim sobom“. Ni danas u Evropi ta misao nije prevaziđena.

Proteklih desetak godina Latinska Amerika je postala epicentar političkog napredovanja žena. Trenutno je situacija takva da tamo postoje tri države[2] u kojima su predsednice žene, a u Evropi samo dve: Litvanija i (pod uslovom da je država) – Kosovo. Istina u Evropi je više predsednica vlada, no predsednik države je ipak najviše društveno priznanje. Posle prvog talasa žena na vlasti (bilo ih je i pre njega, ali ne tako značajnih) kada su Indira Gandi, Golda Meir, Margaret Tačer i Benazir Buto, morale da budu muškije okrutne od muškaraca, da bi dokazale da su ravnopravne – latinoamerički talas ostavlja mogućnost ženama da uprkos vlasti sačuvaju sopstveni karakter, emocije i miroljubivost. Tri od četiri njih mogle bi se svrstati u „naslednice“. Kristina Fernades Kiršner, nasledila je u Argentini svog supruga Nestora Kiršnera i pobedila u prvom krugu sa 54 odsto glasova te izborila kasnije i drugi mandat. Ima nečega od vremena Evite Peron u Argentini što čini žene u politici dražim od nasilnih i korumpiranih muškaraca. Podršku je imala i Laura Ćinćila, koju je predsednik Sančes, bukvalno izgurao od potpredsednika na mesto predsednika Kostarike, kada mu je istekao drugi mandat, ali koje se nakon dve godine javno odrekao zbog sumnjivih koruptivnih poslova i izuzetno loše ekonomske politike. Žestoku podršku svog prethodnika imala je Dilma Rusev u Brazilu. Legendarni predsednik Lula, u čijoj je vladi bila ministar za energetiku, svim silama ju je protežirao kao ličnost koja je dostojna da ga zameni. Nju nije bez razloga Forbes svrstao na listu 20 najmoćnijih ličnosti na svetu 2013. godine. Ipak, tesna pobeda u osvajanju drugog mandata dokaz je da sećanje na Lulino angžovanje bledi, a ličnih spektakularnih uspeha nema.

zene predsednici

Posebnu pažnju, kao delima utemeljena ličnost, zaslužuje predsednica Čilea – Mišel Bašlet (Michelle Bachelet). Jeste u ranijim vladama bila ministar zdravlja, pa odbrane, ali se ne bi moglo reći da je imala makar bezrezervnu podršku svoje socijalističke partije kada se prvi put kandidovala za predsednika države i eliminisala protivkandidate sa 53 odsto glasova. Po isteku tog mandata radila je u OUN na poslovima za jačanje ravnopravnosti i afirmacije žena. Kada se 2013. godine ponovo kandidovala za predsednicu države dočekana je ovacijama i pobedila sa 62 odsto glasova. Ni malo nije smetalo to što je nedvosmislena levičarka, živi u nevenčanoj zajednici, ima troje dece i izjašnjava se kao agnostik. Sve to u zemlji kojom je od 1973. narednih 17 godina vladao Augusto Pinoče, prototip mačo nasilnika kog je samo Margaret Tačer spasla da ne bude suđen za dela protiv čovečnosti. Za vreme tog režima Bašlet je bila hapšena i mučena. Kao predsednica, ona je uzor političkog upravljanja na bazi razuma, tolerancije, poštenja i poštovanja volje većine. Zauzvrat, kako ispitivanja javnog mnjenja pokazuju, ima i stabilnu podršku većine.

Svetska banka svrstava Čile u visoko dohodovne ekonomije. Stopa rasta BDP prošle godine je iznosila 4,1 odsto, inflacija je bila na idealnih 1,8 odsto, nezaposlenost 6,3 odsto, ukratko centralni pokazatelj je stalni rast stranih investicija (2012. godine čak 63 odsto). Bruto potrošnja je raspodeljena na najracionalniji način: porodična potrošnja 62,5 odsto, država 12,1 odsto, a investicije i fiksni kapital 24,1 odsto. Čile je danas jedna ozbiljna zemlja dok je Mišel Bašlet političarka jasnih ciljeva što čini idealnu kombinaciju kakvu bi i svaka zemlja Evrope mogla da poželi. Bašlet zapravo simbolizuje to što se podrazumeva pod latinoameričkom „ženskom decenijom“.

U ovom vremenu opšte neizvesnosti, traženja rešenja za krizom izazvane turbulencije koje se graniče sa izbijanjem ratova i terorističkog nasilja, nije na odmet studija „Žene kao agens promena“ koju je za Svetsku banku radila Suzan Markam (Markham). Masom podataka ona potkrepljuje svoju tvrdnju da žene u politici pokazuju više privrženosti demokratiji, veću odgovornost prema građanima, spremnost i otvorenost za saradnju sa neistomišljenicima, afinitet prema socijalnim pitanjima, veću brigu o manjinama i nadasve želju za održivim mirom. Prema podacima Inter-parlamentarne unije žene parlamentarke teže da daju prioritet pitanjima brige o deci, pravednijem platnom sistemu, porodičnom životu, penzijama, suzbijanju seksualnog nasilja, pravnom regulisanju reproduktivnog procesa, kao i borbi protiv siromaštva. „Širom sveta – piše u studiji – žene zakonodavci deluju kao znatno poštenije i odgovornije od svojih muških kolega, ulivaju više poverenja u demokratske i zakonodavne institucije i najčešće bivaju reizabrane na poslove koje obavljaju. Konačno, studija dokazuje, da žene imaju dublje težnje za mirovnim procesima i postkonfliktnim obnovama te pokazuju snažnu volju da postignu povoljan rezultat kada učestvuju u pregovorima /…/ Žene neproporcionalno pate u oružanim konfliktima i otuda njihova snažna volja da postignu prekid sukoba, preduprede nove konflikte i organizuju postkonfliktnu obnovu. Mirovni ugovori u kojima žene učestvuju imaju veće izglede na dugoročan uspeh“. Valja verovati u studije.

zene predsednci

Prošle godine je Huffington Post[3] napravio ispitivanje šta Amerikanci misle o feminizmu. Odgovori su: samo 23 odsto žena i 16 odsto muškaraca kaže da „ima razumevanja“. Međutim, kad se pitanje postavi drugačije: „smatrate li da muškarci i žene treba da imaju ista socijalna, politička i ekonomska prava“ onda 82 odsto odgovara pozitivno. Iz ove kontradikcije nazire se odbojnost prema pokretu, organizaciji, institucionalizovanju tendencije postizanja ravnopravnosti polova, ali i prema „ženskom fundamentalizmu“. Istovremeno je uočljivo da ogromna većina, bar deklarativno, nema ništa protiv jednakosti. Umesto hrpe podataka o razlozima netrpeljivosti prema feminizmu kao pokretu naveo bih samo jedan anketni odgovor: „Bizarno je da se danas kao feminizam smatra individualno „grebanje“ o pozicije u kompaniji i društvu, a ne borba za bolje uslove rada hiljada zaposlenih žena“. Birokratska otuđenost vidljiva je i iz naslova proglasa kojim se američki feministički pokret obraća antifeministkinjama, a koji glasi: „Ne mrzite vi feminizam, nego ga ne razumete“. Podseća to na niskoumne poruke raznih agitpropa, koji su propali jer su smatrali ljude nesposobnim da shvate sopstveno stanovište. Od januara na internetu vlada pomama selfi šiparica koje proklamuju svoj antifeminizam, to je još gluplje od onog polivanja ledenom vodom, ali pleni pažnju neko vreme. Pravi antifeminizam je utkan u ideologiju desnice, kao rivajval fašističke težnje da žene pretvori u mašine za rađanje Arijevaca i potomaka rimske imperije.

Blisko je razumu, iako zvuči kontradiktorno, da je antifeminizam nastao pre feminizma, odnosno da je on iznedrio feminističke želje da se javno i jasno postave zahtevi za jednakošću. Nakon dva veka organizovane borbe danas je ipak realnost da u Americi tačno polovinu radne snage čine žene, ali su njihova lična primanja za 20 odsto niža nego kod muškarca. U Italiji žene čine samo 30 odsto zaposlenih, a plate su im za 26 odsto niže nego njihovih muških kolega. U kompanijama koje se u Evropi kotiraju na berzama na prvom mestu je Norveška sa 42 odsto žena u upravnim odborima. Već između Norveške i Švedske zjapi provalija od 14 procenata distance, onda sledi Finska sa 25 odsto, pa razlika od 7 odsto do Holandije, Nemačka 17 odsto, Francuska samo 11 odsto, na samom kraju su Italija 6 odsto i prebogati Luksemburg sa 5 odsto žena u upravnim odborima. U finansijskom sektoru, ne samo u Luksemburgu, antifeminizam ima najdublje korenove. To što je Dženet Jelen (Janet Yellen) postavljena za guvernera američke centralne banke (FED) ne menja ništa u dubokoj odbojnosti finansijskih moćnika prema prepuštanju moći novca ženama[4].

Vrlo je lepo što žene sve češće osvajaju pozicije lidera. Elen Džonson Serlif, predsednica Liberije, je dobitnica Nobelove nagrade za mir 2011. godine upravo zbog angažovanja u borbi za veća prava žena u Africi. Jedna je i od retkih žena koja je uspela da se probije u vrhove svetskih finansijski institucija, pa ipak… sve te sjajne osobe koje su upravljale ili upravljaju državama, Pepsi Colom, Xeroxom, Yahoom veoma su značajan napredak za celo čovečanstvo. Ipak, ukupan položaj žena u svetu menja se nedopustivo sporo. Na primer, Latinska Amerika kao aktuelni centar feminizma ima i ružniju stranu. Uza sve svoje napore čileanska predsednica Bašlet nije uspela da nametne ravnopravnije nagrađivanje žena za njihov rad. Prosečna plata muškarca u Čileu iznosi 1.172, a žena 811 dolara. Ekonomska logika da bi žene kao produktivnije od muškaraca morale da dobiju prioritet i bolje plaćen posao ne funkcioniše, sem što poslodavci u krizi radije otpuštaju muškarce (stopa nezaposlenosti žena 8,8, a muškaraca 12 odsto). Danas u Italiji 17 odsto porodica žive samo od prihoda koje donose žene.

Prema podacima OUN u Latinskoj Americi svaka druga žena je bila žrtva muškog nasilja bar jednom u životu. Brazil je dva puta izabrao Dilmu Rusev za potpredsednicu, ali je ipak 29 odsto žena prijavilo, tokom prošle godine, da je bilo objekat nasilja (pretežno u kući). Iz regiona LA deset država spada u 20 zemalja sa najvećom stopom feminicida, El Salvador drži svetski rekord od 12 ubistava na svakih 100.000 žena. Reč je o problemu koji žene, bez obzira koliko ih je na visokim funkcijama, ne mogu same da reše. To je pitanje nakaradne tradicije, odsustva obrazovanja, mačo poremećenosti, a odgovor je obaveza muškaraca da se uključe bez kalkulacija u borbu za ravnopravnost. Setimo se Boba Marlija i njegove sentence: „Niko nije slobodan, ako je bilo ko potlačen“ Mislim na to da u većini zemalja gde su žene na najvišim položajima vlada cinizam izražen u rečenici: „Šta još hoćete, dobile ste ženu za predsednicu“.

broj 111, oktobar 2014.


[1] Socjaldemokratska federacija donela je „Program reformi 1867“ kojim se još te godine nedvosmisleno stavlja na stranu žena u njihovoj borbi za jednakost.

[2] Do maja meseca je i u Kostariki predsednica bila žena – Laura Ćinćila (Chinchila).

[3] Osnivač i glavni urednik Arianna Huffington, jedna od 100 najuticajnijih žena u svetu (Fortune)

[4] Najčešće se argumentiše slučajem nemačke direktorke banke (Erika B.) koja je sa računa bogataša prebacivala novac siromašnima koji nisu imali gotovine za udeo pri podizanju kredita. Tako je u 117 slučajeva bogate oštetila za 7,6 miliona evra, a da za sebe nije uzela ni centa. Osuđena je simbolično na 22 meseca zatvora – uslovno, ali je postala bankarska metafora o nepodobnosti žena za finansijske poslove.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close