Jedan datum koji je mnogima promakao, označio je početak nove ere trgovinskih odnosa Kine i Evrope i uspon železničkog saobraćaja koji će upotpunosti promeniti dosadašnje rute prenošenja tereta koji se danas u 90% slučajeva oslanja na kontejnerski prevoz brodovima, piše Madr Džons (Mother Jones).Taj datum je 18. novembar 2014. – iz malo poznatog kineskog grada Jivuu (Yiwu), smštenog u kineskoj provinciji Žeđjang (Zhejiang) na tri stotine kilometara južno od Šangaja, krenuo je prvi voz sa 82 kontejnera izvozne robe mase veće od 1.000 tona ka španskoj prestonici Madridu. Na tom putu proveo je 21 dan što izgleda kao užasno dug period za prevoz roba, ali to je te početak koji Peking namerava uskoro da promeni, ne bi li voznim prstenom stigao do evropskog tržišta.
Ovaj trans-evroazijski voz koji će najdužu redovnu železničku rutu na svetu, dugu 13.000 kilometara prelaziti svaki dan, prelazi duži put od čuvene trans sibirske železnice koja je tek 60% ove nove rute. Od Kine, vzoz ide preko Kazahstvna i Rusije, Belorusije i Pošslke da bi se zaustavio tek u Španiji.
Ljudi koji drže do biznisa znaju gde je kineski grad u kojem se u vozove pretovara ovaj teret. To je mesto koje bije glas da se u njemu događaju neverovatne stvari i koje obimom izborom i količinama roba, zasenjuje mnoge druge kineske gradove. Od igračaka do odeće ovde ima svega što se može zamisliti.
Uz kontejnerski prevoz koji kasnije treba da se nastavi železnicom od grčke luke Pirej pa preko Balkana u Evropu, ova druga ruta, novi kineski put predstavlja početak izmena u pravilima globalne privredne i ekonomske igre. To je geopolitika sa ljudskim likom, strahovito duga ruta koja spaja brojne male trgovce sa velikim tržištima duž cele trase kojom prolazi. Ako ste se pitali šta je su to evroazijske transakcije, to je to, ovaj voz je prva cigla u zdanju kineskog privrednog “Novog puta svile”, projekta smišljenog za novo stoleće koji će nesumnjivo postati najveća trgovačka priča u svetu.
Kina je kolos u usponu i na ceo ovaj put voza gleda kao na svoje buduće dvorište u koem će sama određivati pravila igre, delom i zahvaljujući brzim prugama. Kina koja se već iskazala u pravljenju brzih pruga i u zemlji i na drugim kontinentima, sada namerava da ovu već opisanu rutu vremenski znatno skrati. Putovanje od Kine do Evrope trajaće dva (može li se to uopšte verovati?), a ne 21 dan kao danas. Kao što svaki klasični teretni voz napušta Jivu, tako će i novi, superbrzi D8602, startovati iz Urumkija u provinciji Ćinđjang, leteći ka Hamiju na kineskom dalekom zapadu. Ovo je prva železnica velikih brzina sagrađena u Ćinđjangu, nalik onoj koja će u skoroj budućnosti prelaziti preko čitave Kine.
Danas, 90% globalne kontejnerske trgovine i dalje putuje okeanom, što Peking planira da što hitnije promeni. Njegov “novi put svile” koji je još u začetku, trebalo bi da bude prvi znak buduće trans-kontinentalne revolucije u kontejnerskom transportu i trgovini.
Uz sve to, u ovu kinesku ponudu koja se reklamira kao dobitna kombinacija za sve strane, doneće, smatra se manje troškove transporta i u sve zemlje kroz koje prolazi (Uzbekistan, Kazahstan, Kirgistan,Tadžikistan, Turkmenistan), doneti novi dah razvoja prenoseći ka Evropi uranijum i retke metale iz centralne Azije, i usput otvarajući bezbroj novih tržišta koja će zaposliti stotine miliona ljudi.
Dakle, ako Vašington namerava da se “okrene ka Aziji”, trebalo bi da ima u vidu da možda ne gleda u pravom smeru jer su Kinezi upravo izveli jedan veoma zanimljiv zaokret preko Evroazije.
Globalni biznis: Nazad ka Istoku?
Brzina kojom se sve ovo dešava je zapanjujuća. Kineski predsednik Ši Đinping najavio je novi ekonomski pojas i Novi Put svile, u septembru 2013. u Astani, u Kazahstanu. Mesec dana kasnije, za vreme svoje posete indonežanskoj prestonici, Džakarti, najavio je i Pomorski put svile za 21. stoleće. Peking čitav koncept svog planira definiše kao “jedan put i jedan pojas”, iako se, zapravo, radi o izgradnji čitavom galimatijasu potencijalnih puteva, železničkih i pomorskih linija, uz niz regionalnih pojaseva i zona za trgovinu i industriju.
Reč je o nacionalnoj strategiji koja ima za cilj da obnovi slavu starog Puta svile koji je spajao sve civilizacije na svom putu i mirio istok i zapad. Novi put stvara temelje za ogromnu, međusobno povezanu i isprepletanu zonu pan-evroazijske saradnje. Kinesko rukovodstvo već je odobrilo da se za te namene odvoji 40 milijardi dolara čije će trošenje nadgledati Kineska razvojna banka. Ovim novcem se trenutno grade svi putevi, brze pruge i energetski tokovi u odabranim kineskim provincijama. Fond će, pre ili kasnije, proširiti svoje delovanje kako bi pokrio projekte u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku, kao i u nekim delovima Evrope. Ali, Centralna Azija je ključno čvorište te zamisli.
Kineske kompanije će ulagati, i davati ponude za ugovore u više desetina zemalja, duž svih tih država planiranih da budu na ovom pravcu. Nakon tri decenije razvoja, tokom kojih je vrtoglavom brzinom usisavala strane investicije, današnja strategija Kine je da promeni smer kaitala i usmeri ga ka zemljama koje za nju imaju strateški značaj. Sa Kazahstanom je već potpisan ugovor od 30 milijardi dolara, i upola manji sa Uzbekistanom. Turkmenistan dobija osam milijardi dolara u kreditima, a milijardu više otišlo je obližnjem Tadžikistanu.
Odnosi između Kine i Kirgistana su tokom 2013. godine unapređeni do “strateškog nivoa”. Svim ovim zemljama, sa izuzetkom Uzbekistana, Kina je već poduže najvažniji trgovinski partner. I mada su bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji i dalje vezane za rusku energetsku mrežu, Kina i na tome radi, stvarajući sopstvenu gasnu mrežu koja treba da povezuje sve stanove uključujući tu i novi gasovod do Turkmenistana.
Među kineskim provincijama vlada živa konkurencija za dobijanje ovih ogromnih lukrativnih poslova. Peking je već od Ćinđjanga, stvorio ključno čvorište svoje nove evroazijske mreže. Početkom ovog novembra, Guandong – ”fabrika sveta” – bila je domaćin prvom međunarodnom sajam Pomorskog puta svile, na kojem su učestvovali predstavnici 42 zemlje ove prekookeanske transportne mreže.
Sam predsednik Ši uključio je u ovaj grandiozni projekat i svoje rodno mesto, pokrajinu Šanži (Shaanxi), jer je u Ćijanu (Xian) nekada bio početak istorijskog Puta svile. Taj put bi trebalo da bude čvorište dvadeset prvog veka koji će s eprotezati na Tadžikistan, Maldive, Šri Lanku, Indiju i Avganistan.
Baš kao i originalni Put svile, i ovaj novi mora uzeti u obzir mnoštvo uključenih zemalja i ‘spoljnih faktora’. Možda ga je najbolje zamisliti kao nekakv gigantski lavirint koji će imati izlaze na sve strane – putevima, železničkim linijama i gasovodima. Ključni pravac je preko centralne Azije, kroz Iran i Tursku, sa Istanbulom kao glavnim raskršćem puteva. Iran i Centralna Azija već aktivno razrađuju svoje veze sa njim. Drugi ključni potez pratiće trasu današnje Trans-sibirske železnice, njegovo čvorište će biti Moskva. Kada Trans-Sibirske brze pruge budu uspostavljene u punoj dužini, vreme putovanja između Pekinga i Moskve skratiće se sa sadašnjih šest i po dana na svega 33 sata. Na kraju dolaze Roterdam, Duizburg i Berlin, koji bi mogli postati evropska čvorišta na ovoj budućoj “trgovačkoj magistrali”. Neki nemački preduzetnici i izvršni direktori brojnih kompanija ne kriju oduševljenje ovim novim konceptom.
Pomorski put svile započinje u provinciji Guangdong pruža se preko Malake, Indijskog okeana sve do roga Afrike, a potom od Crvenog mora i Mediterana, i završava se u Veneciji. Da je živ, Marko Polo bio danas bio bio verovatno ushićen ovim istorijskim obrtom.
Sve ovo, bi trebalo da postane java do nama vrlo bliske 2025. godine, i da Kini da svojevrsnu “meku moć” koja joj trenutno tako nedostaje. Kada je predsednik Ši pozdravio “nastojanja da se prekine usko grlo u vezama” preko Azije, on je tada takođe obećao i kineske kredite namenjene širokom spektru zemalja na ovom zamišljenom putu.
Trenutno je nesumnjivo najaktuelniji onaj deo kineske saradnje koji obuhvata zemlje BRICS zemljama (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), saradnja sa članovima Šangajske organizacije za saradnju (SCO) je intenzivirana, a kineska uloga trebalo bi da bude posebno jaka, posredstvom 120 članica Pokreta nesvrstanih (NAM). Stoga i ne treba da čudi da širom današnjeg globalnog Juga postoji percepcija da, dok je SAD rimsko carstvo koje je na zalasku a Kina, novi Rim na istoku.
Nove banke i novi snovi
Nedavni pekinški samit zemalja koje pripadaju Azijsko-pacifičkoj grupi za ekonomsku saradnju (APEC) bio je svakako uspešna kineska priča, ali još veća je priča to što je, ovaj događaj praktično ostao gotoo neprimećen u američkim medijima. Dvadeset dve azijske zemlje odobrile su stvaranje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), samo godinu dana nakon što je Ši prvobitno predložio stvaranje ove finasijske institucije. Biće to još jedna banka koja će, poput razvojne banke BRICS, pomagati finansiranje projekata u oblasti energetike, telekomunikacija i transporta. Njen osnovni kapital biće 50 milijardi dolara, a njeni glavni akcionari će biti Kina i Indija.
To što je ona ustanovljena ne treba da čudi, to je odgovor na pandan koji ne ispunjava ambicije Kine i Indije. Kinesko-indijska Azijska razvojne banke (ADB), nastala 1966. godine pod okriljem Svetske banke, i odmah je shvaćena kao neka vrsta mamca za Vašingtonski konsenzus. Kina i Indija imaju druge ideje o tome kako treba da izgleda kreditna politika koja treba da se zasniva na “pravičnosti, jednakosti i transparentnosti”, što nije ni nalik na ono što sprovodi ADB. (ADB se svodi na isključivo američko – japanske poslove jer te dve zemlje doprinose sa 31% svog kapitala u ADB-u, držeći 25% glasova u ovoj instituciji) . I ova nova banka je vesnik novog poretka.
Treba imati na umu da je Kina već glavni trgovinski partner Indiji, Pakistanu i Bangladešu, a drugi po važnosti kada su u pitanju Šri Lanka i Nepal. Ona je br.1 i kada su u pitanju praktično svi članovi Udruženja zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), uprkos nedavnim sukobima (pravovremeno i dobro prikazanim u kineskim medijima) oko toga ko kontroliše vodom bogate energetske resurse u regionu. Ovde je reč o neodoljivom snu kojeg sanja 600 miliona ljudi Jugoistočne Azije, koji teže istom cilju, baš kao i 1,3 milijarde u samoj Kini, uz još 1,5 milijardi stanovnika Indijskog potkontinenta.
Samo tri članice APEC-a, nisu glasale za osnivanje nove banke: Japan, Južna Koreja i Australija – sve tri pod ogromnim pritiskom administracije SAD (Indonezija je potpisala nekoliko dana kasnije). I Australija sve teže odoljeva tako primamljivom mamcu kao što je to ovih dana tzv. “juan-diplomatija”.
U stvari, šta god ogromna većina azijskih naroda mislila o ovom njenom – kako sami Kinezi kažu – “mirnom usponu”, jasno je da su mnoge od ovih zemalja već okrenule leđa NATO-u i Transatlantskom trgovinskom sporazumu (TTIP) sa Evropom, i Trans-Pacifičkom partnerstvu (TPP) sa Azijom.
———————-
Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu
Autor Pepe Eskobar je dopisnik za Asia Times iz Hong Konga, analitičar za RT i TomDispatch. Ovaj tekst je izvod iz njegove najnovija knjige Carstvo haosa (Nimble Books).