Najnovija istraživanja ispravnosti namirnica na domaćem tržištu pokazuju da je dobro što smo uopšte živi, barem sudeći po sadržaju dobrog dela hrane koju svakodnevno jedemo. Roba najlošijeg kvaliteta prodaje se na pijacama i u prodavnicama tzv. zdrave hrane, a trgovci u maloprodajnim objektima previše često u opticaj stavljaju robu kojoj je istekao rok. Ovakvoj situaciji ne pomaže ni činjenica da će hrana u čitavom svetu biti sve lošijeg kvaliteta što broj stanovnika bude dalje rastao.
Domaći mediji u poslednje vreme sve češće objavljuju vesti o zabrinjavajuće lošem kvalitetu hrane koja se nudi srpskim potrošačima. Od poljoprivrednih kultura čiji kvalitet u dobroj meri zavisi od vremenskih prilika tokom godine (kao u slučaju aflatoksina), pa do malverzacija proizvođača i trgovaca prehrambenom robom, mnogo je mogućnosti da se manipuliše hranom u slobodnoj prodaji.
Da bi se u radnjama našla hrana boljeg kvaliteta neophodno je da domaći poljoprivrednici „porade na procesu proizvodnje“, ali i da nadležne službe čestim i tačnim proverama doprinesu stvaranju odgovarajuće pozitivne atmosfere na tržištu. To je, sudeći po onome što je naveo ministar trgovine Rasim Ljajić, na skupu posvećenom bezbednosti hrane “Kvalitet kao sredstvo za postizanje liderske pozicije”, trenutno teško ostvariv zadatak. U Srbiji u ovom trenutku radi 32 inspekcije u 11 ministarstava, a većina njih ima međusobno veoma slabu komunikaciju, iako često proveravaju iste delatnosti. Primera radi, tržišna inspekcija ima nadležnost samo za registrovane pravne subjekte, pa pojedince sa sumnjivom robom na tezgama može samo da otera sa njihovog prodajnog mesta, ali ne i da im zapleni robu ili da im zabrani prodaju na nekoj drugoj lokaciji. A upravo ovakvi trgovci najčešći su „rasadnici“ hrane lošeg kvaliteta na domaćim pijacama, pogotovo u unutrašnjosti zemlje.
Bivši direktor Uprave za veterinu, a sada savetnik u Upravi, Zoran Mićović, ističe da veliki problem u ovoj oblasti predstavlja i neselektivno smanjivanje broja državnih službenika. „Za pet godina u Upravi za veterinu smanjen je broj zaposlenih sa 500 na 275, pa su neki od njih primorani da sami pokrivaju velike geografske oblasti i deluju u krugu od nekoliko desetina kilometara“, naglašava Mićović.
Cena kao vodilja
„Kada sam došao u Srbiju iznenadio sam se kada sam video kakva se sve neproverena roba prodaje na pijacama. I to onim koje predstavljaju neku vrstu lokalne atrakcije i privlače turiste, a često nude tu nekvalitetnu robu i po višim cenama nego u supermarketima. To je posledica „narodnog” marketinga: da je neka namirnica organskog ili domaćeg porekla, iako nigde ne postoje dokazi o tome”, kaže Tomi Rumpf, generalni direktor slovenačke Perutnine Ptuj. Prema njegovim rečima, Perutnina u vremenima ekonomske krize u regionu pokušava da ostane cenovno konkurentna, ne dovodeći pritom u pitanje kvalitet svojih proizvoda. “Smanjujemo troškove na svim ostalim mestima gde ih je moguće smanjiti. Činjenica je da zbog takvog pristupa naši proizvodi nikada neće biti najjeftiniji, zbog čega za vreme ekonomske krize trpi i naše tržišno učešće. S druge strane, tako zadržavamo naše stalne potrošače i dugoročno pridobijamo nove”, objašnjava Rumpf. Naš sagovornik naglašava da proizvođači koji su posvećeni poštovanju standarda kvaliteta trpe na tržištu zbog nelojalne konkurencije, čiji proizvodi, osim što su jeftini, imaju u osnovi sirovine sumnjivog kvaliteta. “Ko danas proverava koliko mesa je u nekoj pašteti, i šta se od sirovina nalazi u nekom proizvodu? S druge strane, mediji koji bi trebalo ozbiljnije da se pozabave ovim pitanjem su i sami u teškoj poziciji na tržištu, i ne žele da kritičkim pisanjem o nekim proizvođačima ili objavljivanjem imena prekršilaca rizikuju da izgube potencijalne oglašivače”, kaže Rumpf.
Vera Vida, direktorka Centra potrošača Srbije ističe da je kvalitet namirnica u pojedinim prodavnicama zaista katastrofalan. „Trgovci mogu da se ograde od toga time što tvrde da sve piše na deklaraciji, međutim to je najčešće napisano veoma sitnim slovima i sa strane na pakovanju, tako da potrošači, koji su i inače u poslednje vreme vođeni gotovo isključivo cenom a ne kvalitetom, ne uspeju to ni da pročitaju”, kaže Vida. Inače, Centar za zaštitu potrošača, kao volontersko udruženje, ima prava da sprovodi uporedna ispitivanja proizvoda na tržištu, ali jednostavno nema dovoljno sredstava za takve korake. „Tri ili četiri godine unazad nije sprovedeno nijedno uporedno ispitivanje, s obzirom da cena takve provere za samo jedan proizvod iznosi najmanje 30.000 dinara”, naglašava sagovornica „B&F”.
Osim što potrošači nemaju sredstva, oni su i nedovoljno informisani o svojim pravima i koracima koje mogu da preduzmu u slučajevima kada im je načinjena šteta. Centar za potrošače, kao i slična udruženja u takvim slučajevima funkcionišu kao medijator na liniji kupac-proizvođač. Samo ukoliko se proizvođač ne odazove u skladu sa svojom zakonskom obavezom po pritužbi potrošača, Centar kontaktira nadležne službe, ali to se, u principu, retko dešava, kaže Vida. Prema njenim rečima, Centar do sada nije trpeo nikakve pritiske od proizvođača.
Situacija u domenu učestalosti i ispravnosti laboratorijskog ispitivanja hrane, kao i objavljivanja njihovih rezultata u javnosti, trebalo bi da se promeni u dogledno vreme, puštanjem u rad Direkcije za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Ova institucija otvorena je 9. marta, posle skoro deset godina od početka gradnje u koju su uložena i sredstva iz fondova Evropske Unije.
Zakonima do kvaliteta
Zaključno sa 2018. godinom Srbija treba da usaglasi svoje zakonodavstvo u oblasti poljoprivrede i prehrambenih proizvoda sa regulativom Evropske unije. Do sada je usklađeno oko 60% regulative u ovim oblastima. „Poglavlja vezana za hranu su i najkomplikovanija“, naglasio je Rasim Ljajić. „Fino podešavanje“ sa EU standardima doprineće većoj izlaznosti naših prehrambenih proizvoda na evropsko tržište, kaže naš ministar – od početka uvođenja standardizacije 2008. godine izvoz u ovom segmentu je porastao 67% u zemlje EU, od toga dve trećine u Nemačku i Italiju. Prema podacima Ministarstva trgovine, kukuruz je prošle godine izvezen u iznosu od 340 miliona evra i nalazi se na trećem mestu izvoznih proizvoda iz Srbije (prve dve pozicije su odvojene za automobilsku industriju).
S druge strane, naša zemlja je devedesetih godina izvozila 30.000 tona mesa godišnje, a sada ne može da „dobaci“ ni do minimalne evropske kvote od 8.700 tona. Slika Srbije kao „zemlje zdravih seljaka i kvalitetne hrane“ dobija drugačiju perspektivu u svetlu činjenice da je iz naše zemlje 1910. izvoženo više šljiva nego danas, i da smo danas samo po izvozu ribizli, malina i kupina među prvih deset zemalja u svetu. „Naši kapaciteti nisu popunjeni: klanice rade sa 30%, uljare sa trećinom, a šećerane sa četvrtinom proizvodnog kapaciteta“, istakao je Ljajić.
Trend opadanja kvaliteta hrane je konstanta i u svetu a ne samo kod nas, jer je glavni cilj da se tržištu ponudi što niža cena. Opšta ocena je da će to biti centralna tema u 21. veku. „U poređenju sa velikim zemljama Srbija nema šanse kada je u pitanju ukupan kapacitet i proizvodnja jeftine hrane“, zaključio je ministar. Stoga šansa naše zemlje leži upravo u kvalitetu. Međutim, kako bi on bio postignut neophodno je da uzgajivači, proizvođači, zakonodavci i trgovci budu na „istoj talasnoj dužini“, odnosno posvećeni zajedničkom cilju.