Svet se prošle godine pitao zbog čega OPEC nije odgovorio na sunovrat cene sirove nafte. Na ovo pitanje ponuđeno je nekoliko odgovora, ali su oni odmah otvorili nova pitanja. Glavna dilema više nije do kog nivoa cena nafte može da padne, već koliko dugo zemlje OPEC-a na čelu sa Saudijskom Arabijom mogu da izdrže trenutni pritisak i kakvi scenariji prete regionalnoj i svetskoj bezbednosti ukoliko ga ne izdrže.
Sa projektovanim budžetskim deficitom od oko 40 milijardi dolara u tekućoj godini, Saudijska Arabija spada u zemlje koje su najviše pogođene survavanjem cene sirove nafte. Iako su predstavnici OPEC-a (u kojem Saudijska Arabija ima dominantnu ulogu) nakon prvog šoka ohrabrivali svoje članice izjavama da proizvodnja sirove nafte „neće biti smanjivana makar cena pala na 20 dolara po barelu“, budžeti većine od 12 zemalja članica ove organizacije našli su se na ozbiljnom ispitu kada je cena sirove nafte u prvom kvartalu ove godine pala ispod 50 dolara po barelu (u odnosu na gotovo 110 dolara u prvom kvartalu prethodne godine, što predstavlja pad od gotovo 60 procenata). Ovaj ispit obuhvatio je i prve disonantne tonove koji su se čuli iz saudijske nacionalne naftne kompanije (u državnom vlasništvu) koja je upozorila da je cena od 45 dolara po barelu preniska. Ovaj, naizgled prevashodno unutrašnji saudijski problem, samo je vrh (još jednog) ledenog brega koji preti da u bliskoj budućnosti uzdrma dugogodišnji poredak kako na Bliskom Istoku tako i van njega.
Špekulacije o uzrocima prošlogodišnjeg pada cene sirove nafte varirale su od geopolitičkih teorija zavere do jednostavnih objašnjenja koja su sugerisala da su dugogodišnje visoke cene nafte stimulisale priliv ogromnih investicija u nove tehnologije poput frekinga i bušenja u dubokim vodama. Ove tehnologije, u kombinaciji sa realnim smanjenjem globalne potražnje za naftom, dovele su do sunovrata cene sirove nafte. Svet je očekivao da će OPEC reagovati smanjenjem proizvodnje, ali se to nije dogodilo. Geopolitički analitičari su ovo protumačili kao sračunat potez sa ciljem da se nanese energetski (pa čak i politički) udarac konkurenciji u SAD (freking) i Evropi (obnovljivi izvori energije). Pitanje koje se uglavnom nije postavljalo glasi: da li stvari zaista stoje tako i koliko bi eventualno smanjenje proizvodnje u Persijskom zalivu uopšte uticalo na SAD?
Zavera ili zakon tržišta?
U potrazi za odgovorom valja poći od činjenice da OPEC danas nije neprikosnovena naftna sila kakva je bio u prošlosti. SAD i Rusija su u protekloj deceniji drastično povećale sopstvenu proizvodnju i na listi svetskih proizvođača izbile odmah iza Saudijske Arabije. Štaviše, Rusija je upravo u proteklom mesecu proizvela više nafte od vodeće zemlje OPEC-a, dok SAD minimalno zaostaju. Imajući u vidu da dva od tri najveća svetska proizvođača više ne dolaze iz OPEC-a, a pri tome svakako nemaju „sinhronizovan“ nastup na tržištu, može se zaključiti da je vreme vladavine OPEC kartela ostalo iza nas i da se neće vraćati u skorije vreme budući da i Rusija i SAD – svaka iz svojih razloga – žele da održe svoju proizvodnju na visokom nivou.
Ovo je, međutim, tek početak glavobolja za zemlje članice OPEC-a. Bloomberg je početkom ove godine izneo veoma interesantne podatke koji ukazuju da je gorivo u SAD najjeftinije u prethodnih pet godina. Uz to, svi aktuelni trendovi ukazuju na to da će se potrošnja nafte u ovoj ključnoj zemlji sve više smanjivati u narednim godinama, odnosno neće pratiti tempo proizvodnje. Razlozi su brojni: od sve veće efikasnosti automobilskih motora, preko migracije stanovništva u velike gradove gde se koristi javni prevoz, pa do povećanog učešća energije iz alternativnih izvora. Trenutno se 89 odsto energije potrošene u SAD tamo i proizvodi, a potrebe za uvozom opadaju iz godine u godinu. Predviđeni trendovi potražnje nisu obećavajući ni u Kini, gde je vlada uložila stotine milijardi dolara u razvoj železničke infrastrukture. Ukratko, svet ulaže sve više novca u smanjenje zavisnosti od sirove nafte i to ukazuje da će se cena na svetskom tržištu sporo oporavljati i da će biti potrebni ozbiljni finansijski ili politički potresi kako bi ponovo prešla nivo od 100 dolara za barel.
Na udaru aktuelnih trendova našla se i politika privlačenja stranih investicija kojoj su zemlje OPEC-a u poslednjih desetak godina poklanjale veliku pažnju u sklopu nastojanja da diversifikuju svoje ekonomije i učine ih otpornijim na cenovne šokove i očekivano iscrpljivanje naftnih izvora u budućnosti. Saudijska Arabija je i ovde najteže pogođena jer su strane direktne investicije u ovu zemlju od početka „arapskog proleća“ u konstantnom padu – sa 30 milijardi dolara u 2010. godini pale su na samo 10 milijardi u 2013.
Između lošeg i goreg
Sve ovo ukazuje da odgovor na pitanje šta bi zemlje OPEC-a dobile eventualnim smanjivanjem proizvodnje nafte glasi – ništa. Ne samo da SAD i Rusija ne nameravaju da smanje svoju proizvodnju, već to ne nameravaju ni privatni investitori koji su u prethodnim godinama uložili ogromna sredstva u nove tehnologije eksploatacije sirove nafte. Paradoksalno, čak i kada bi se cena „oporavila“ i ponovo otišla na nivo od 70-80 dolara za barel, to bi samo povećalo konkurenciju, jer bi se u igru vratili proizvođači kojima je za tehnologije frakinga ili dubokog bušenja potrebna ova cena. Koliko je situacija loša po OPEC može da ilustruje podatak da je Saudijskoj Arabiji potrebna cena sirove nafte između 90 i 100 dolara po barelu kako bi održala svoj budžet, dok Omanu treba cena veća od 100 dolara. Kuvajt i Katar su u nešto boljoj poziciji jer im odgovara i cena od 75 dolara. Situacija se drastično promenila i sve ukazuje na to da iza prošlogodišnjeg sloma cena ne samo da ne stoji nekakva zavera zemalja OPEC-a, već da te zemlje u ovom trenutku praktično nemaju izbora osim da pokušaju da apsorbuju udare tržišta i nadaju se da će im neka naredna runda svetskih dešavanja podeliti „bolje karte“. Preciznije rečeno, ove zemlje moraju da pronađu način da smanje svoje budžetske izdatke tako da im ne zapreti erupcija unutrašnjeg nezadovoljstva, odnosno nova runda „arapskog proleća“.
Tako dolazimo do (za sada) poslednje nuspojave budućih kretanja cene sirove nafte, a to je slabljenje regionalnog i globalnog uticaja zemalja OPEC-a na čelu sa Saudijskom Arabijom. U poslednje četiri godine Kuća Sauda i katarski emirat, u želji da povećaju svoj regionalni uticaj, uložili su milijarde dolara u podršku pobunjeničkim frakcijama u Siriji kao i vojnoj diktaturi u Egiptu. Rat u Siriji vodi se već četvrtu godinu i po svemu sudeći nastaviće još godinama da se vodi određenimintenzitetom, čak i da pobunjeničke snage sutra zauzmu Damask. Vojni režim u Egiptu moći će da opstane onoliko dugo koliko bude bio sposoban da pronađe finansijere. Uz sve to, Iran pokazuje sve jače prisustvo u regionu i to pre svega na vojnom planu, odnosno u borbi protiv Islamske Države. Iran je na dobrom putu da nakon istorijskog sporazuma sa velikim silama oslobodi svoju ekonomiju tereta međunarodnih sankcija, izađe na svetsko tržište sa svojom naftom i ostvari zaradu čiji dobar deo će izvesno biti uložen u dalje jačanje uticaja u regionu, prvenstveno na štetu svog najvećeg rivala Saudijske Arabije.
Kuća Sauda je trenutno u situaciji da mora da troši više nego ikada kako bi ostvarila unutrašnji mir i spoljašnje ambicije, a svetsko tržište je tera u defanzivu i značajno smanjivanje izdataka. Ukoliko bi saudijska monarhija „prihvatila realnost“ i napustila svoje interese u Siriji, to bi moglo da sirijskom režimu obezbedi pobedu ili makar izlaznu opciju, što bi ustoličilo Iran kao novog ključnog igrača u regionu. Ukoliko, pak, Kuća Sauda odluči da zaigra na sve ili ništa i upotrebi državne rezerve kako bi održala trenutni nivo trošenja novca, to bi u narednih desetak godina moglo da dovede do njihovog bankrota čije posledice bi zapalile čitav Bliski Istok i osetile se globalno. Ishod trenutne partije pokera je krajnje neizvestan a takvim ga nije učinio lukav plan jednog od igrača već lanac događaja koje su zajednički kreirali globalno tržište i postupci svih učesnika na njemu.
Milan Kokorić
Finansije Top 2014/15