Država na subvencije i podsticaje u poljoprivredi izdvaja oko četiri odsto republičkog budžeta, što je manje od iznosa predviđenog zakonom o podsticajima, ali u skladu sa mogućnostima domaće ekonomije. Problematična je, međutim, struktura potrošnje, čiji najveći deo odlazi na direktna plaćanja, dok su pitanja kvaliteta i regionalnih specifičnosti proizvodnje, kao i podrška ruralnom razvoju potpuno skrajnuti, kaže za B&F profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Natalija Bogdanov.
Da ovoga leta nije bilo suše koja je umanjila poljoprivrednu proizvodnju, ukupan rast BDP u ovoj godini dostigao bi 1,5 odsto, odnosno bio bi tri puta viši od očekivanog – podatak je Svetske banke koji odlično odslikava i potencijale i situaciju u kojoj se i dalje nalazi domaća poljoprivreda. Problem je u tome što se gotovo svake godine dogodi „ono nešto“ zbog čega se drastično menjaju i iznosi i načini finansiranja budžetske podrške agraru. „Posle prošlogodišnjih poplava, recimo, značajno je povećan iznos sredstava za regresiranje premije osiguranja u poljoprivredi. Sa jedne strane, to je dobar potez, pošto se proizvođači motivišu da osiguraju svoju proizvodnju. Sa druge strane, osiguravajuće kuće mogu zadovoljno da trljaju ruke, pošto se tako njima uvećava prihod, umesto da se istom sumom novca proizvođači ohrabre da ulažu u tehnologije koje će smanjiti negativan uticaj klimatskih promena i vremenskih nepogoda na proizvodnju“, objašnjava Natalija Bogdanov, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. To je, kaže, samo jedan od brojnih primera gde se podsticaji i subvencije koje je država s razlogom odvojila za poljoprivredu koriste za saniranje umesto za rešavanje problema.
Lakše je, kaže, sprovoditi politiku subvencionisanja preko ovakvih mera ili direktnih plaćanja po hektaru ili grlu, što je komforno za korisnike a relativno jednostavno za državu da organizuje i sprovede u delo. Posledice takve politike subvencija su, međutim, veoma ozbiljne. „Manji je problem to što ovakvi oblici podrške nisu kompatibilni sa praksom EU – Srbija ima vremena da harmonizuje svoju politiku do momenta ulaska u članstvo. Mnogo veći problem je taj što se ovakvim pragmatičnim i ad-hoc rešenjima ne doprinosi rešavanju ključnih problema sektora i njegovom razvoju, niti se zadire u suštinu neophodnih strukturnih promena, jačanja konkurentnosti i održivosti“.
Sve u isti džak
Mere podrške ruralnom razvoju su, recimo, tek simbolično zastupljene u srpskom agrarnom budžetu, a uz to se njihov iznos poslednjih godina smanjuje. Ovim merama u EU se podržavaju investicije na gazdinstvu, rast konkurentosti, rešavaju ekološka pitanja i doprinosi rastu kapaciteta gazdinstava da generišu prihode od prerade svojih proizvoda i usluga koje pružaju. Sa druge strane, direktna plaćanja odnesu gotovo 90 odsto ukupnog iznosa agrarnog budžeta koji ove godine vredi 27,2 milijarde dinara. Najpoznatija među takvim subvencijama je „100 evra po hektaru“, koja podrazumeva da svako sa imanjem do 20 ha ima pravo na 6.000 dinara po hektaru zemlje i na još 6.000 dinara regresa za gorivo i đubrivo tj. za inpute za proizvodnju. Na ove podsticaje ima pravo svako registrovano gazdinstvo, bez obzira na tehnologiju proizvodnje. „Ova mera ne deluje podsticajno na unapređenje kvaliteta proizvoda, pa proizvođači nisu motivisani da vode računa i o interesima potrošača i društva. To je gubitak i za državu, jer je cena proizvoda koji odlaze u izvoz niža. Konačno, i srpski poreski obveznici bi mogli da se zapitaju zašto njihov dinar za poljoprivredu ne doprinosi da hrana koju jedemo bude bolja a zemljište, vode i vazduh, manje zagađeni zbog zastarelog načina proizvodnje“, upozorava Natalija Bogdanov.
Jedan od korisnika subvencije „po hektaru“ je Bratislav Stevanović, član udruženja „Niški ratari i semenari“, koji na 30 hektara uzgaja pšenicu, kukuruz i semensku lucerku. Iako pozdravlja svaku meru države kao i lokalne samouprave čiji je cilj da pomogne poljoprivrednicima, kaže da ima dosta nedorečenosti u sistemu podrške koje bi valjalo ispraviti – a jedna od njih je da pravo na subvenciju po hektaru ima vlasnik zemljišta, a ne onaj koji ga obrađuje. „Dešava se tako da vlasnici dobijaju subvenciju pa još naplate i zakup. To znači da neki među njima dva puta prihoduju a da ništa ne rade na toj zemlji“, skreće pažnju Stevanović na problem koji muči brojne zakupce, a posebno u južnom delu zemlje, gde su imanja većinom mala i usitnjena, i gde komasacija (ukrupnjavanje njiva) nikada nije sprovedena do kraja.
Razlike u veličini poseda, obradivih površina, kao i u uslovima proizvodnje na jugu Srbije u odnosu na Vojvodinu su ogromne. Natalija Bogdanov zato ističe da sa sistemom u kome dominiraju direktna plaćanja, logika kaže da će veći uvek povući više: ko više poseduje, više dobije. „Na severu su gazdinstva fizički veća i ekonomski jača, pa samim tim povlače više sredstava od onih na jugu. Zato takav pristup subvencionisanju produbljuje regionalne razlike. Naravno, nikako ne podržavam smanjenje podrške jednima zarad drugih, ali u ovom trenutku ne postoje mere koje idu na ruku malim i srednjim gazdinstvima sa sa održivim potencijalom na prostoru Šumadije, Braničeva, Rasine i drugih delova Srbije koji još uvek imaju šansu da rastu i transformišu se. Potencijali tih gazdinstava nisu zanemarljivi, a dve decenije su zaglavljeni u vakuumu gde podrška za poljoprivredu nedovoljno stiže do njih, a posla u gradovima nema. Propuštena je prilika da se cela jedna generacija seoskih porodica ekonomski osnaži i stvori šanse svojoj deci“.
Profesionalci i ostali
Za to vreme, na severu, predsednik Udruženja stočara Bečeja, vlasnik farme sa 270 grla, proizvođač mleka i mesa Vasa Džigurski pita se kada će država konačno prepoznati ko su proizvođači-profesionalci, a ko „ostali“. „Prvima bi trebalo ponuditi obuke da mogu da konkurišu za IPARD fondove, obezbediti subvencionisane kredite za razvoj farmi i pomoći im da obezbede zemljište za proizvodnju stočne hrane“, nabraja Džigurski savete onima koji mere osmišljavaju. Nije zaboravio ni na „ostale“ poljoprivrednike – kaže da im treba pomoći da postanu profesionalci.
„Prilagođavanje subvencija objektivnim potrebama domaćinstava je od presudnog značaja“, slaže se Natalija Bogdanov i naglašava da nas to vraća na politiku ruralnog razvoja sa početka priče, koja može ponuditi i kompenzaciona plaćanja za otežane, lošije uslove rada i može da ublaži dohodovne razlike. Podseća, međutim, da u Srbiji subvencije u takvom obliku postoje, ali nisu dovoljno prilagođene potrebama gazdinstava u brdsko-planinskim područjima. „Zato je kod nas takozvani generacijski prenos kapitala spor, ljudima se ne isplati da ulažu u mala imanja, na nepristupačnijim mestima ili u krajevima odakle se dosta stanovništa odselilo, a taj krug se zatvara sa upadanjem u rizik siromaštva i degradacijom zemljišta koje se zbog izostanka ljudskog delovanja pretvara u bespuće i divljinu“. Rešenje je, zaključuje naša sagovornica, u tome da država definiše jasniji koncept, program kojim će dostići odabrane strateške ciljeve jer „nezavisno od visine budžeta, ako politički okvir, ciljevi i instrumenti nisu jasni i stabilni, nemoguće je izaći na razvojnu putanju“.
U registru gazdinstava tek trećina obrađenog zemljišta
Srbija ima popisanih 3,7 miliona ha poljoprivrednog zemljišta, od kojih je 3,4 miliona korišćenog. Registrom gazdinstava je, međutim, obuhvaćeno 1,2-1,4 miliona ha za koje može da se ostvari subvencija, što je tek trećina ukupne površine. Za veliki deo površina, dakle, niko ne dobija podršku – a to su većinom imanja na jugu i jugoistoku zemlje, gde je zemljište zapušteno, nepristupačno, cena mu je niska a nema interesa ni da se daje ili uzima u zakup.
Milica Rilak
broj 121, oktobar 2015.