Bogataši srednjovekovne Evrope doslovno su imali skup ukus, jer su se gušili u začinama koji su do njih putovali i po dve godine i bar preko dvadesetak posrednika. Iako se za začine verovalo da su „iverje raja“, ljudski životi vredeli su manje od jednog džaka bibera, a trgovačka želja da se direktno domognu tih preskupih rajskih mrvica, suštinski je uticala na dalji tok ljudske istorije.
Leteće zmije, džinovske ptice grabljivice i krvoločna stvorenja nalik na šišmiše, samo su neke od opasnosti za onoga ko bi pokušao da dođe do začina u egzotičnim zemljama, piše grčki istoričar Herodot u petom veku pre nove ere i preporučuje da se na put ponese i odelo od od neuštavljene volujske kože, koje pokriva sve osim očiju. Drugi grčki filozof, Teofrast, vek kasnije savetuje da se u duboke doline u kojima cimet čuvaju ogromne zmije otrovnice, ponesu zaštitne rukavice i cipele.
Plinije Stariji, rimski pisac u prvom veku pre nove ere, prevrtao je očima na takve priče i upozoravao: „Te bajke izmislili su Arabljani da podignu cenu svojoj robi“. Mogao je dodati da su neverovatne priče ispletene oko začina služile i tome da se sakrije njihovo poreklo od evropskih kupaca. Tamijan potiče iz Arabije, ali ne i cimet i mogi drugi začini koje su arapski trgovci uvozili i, zajedno sa domaćim aromaticima, dalje prenosli preko pustinje do Sredozemlja, u karavanima na kamilama. Stoga su nastojali da pravo poreklo te robe obaviju tajnama.
Efekat je bio izuzetan. Mušterije arapskih trgovaca širom Sredozemlja, bile su spremne da plate neverovatne sume novca za začine, najviše zbog njihovih egzotike i misterioznog porekla. Začini nisu vredni kao hrana, ali su dugotrajni, lagani i teško ih je naći jer se nalaze samo na određenim mestima. Iz tih razloga bili su idealni za trgovinu na dugim razdaljinama – a što su dalje nošeni, postajali su traženiji, egzotičniji i skuplji.
Zato je upadljiva upotreba začina u Evropi bila način da se pokaže bogatstvo, moć i darežljivost. Začini su se davali kao poklon, zaveštavali u testamentima sa drugim vrednim stvarima, a ponekad su korišćeni i kao valuta. U Evropi su, verovatno, Grci prvi počeli da upotrebljavaju začine u kuhinji, a prethodno su korišćeni u mirisima i parfemima. Rimljani su popularizovali ovu grčku tradiciju, a kad je nastupio srednji vek, Evropa se bukvalno gušila u začinima. U srednjovekovnim kuvarima, začini se pojavljuju bar u pola recepata. Sa tako bogato začinjenom hranom, bogataši su doslovno imali skup ukus.
Začini su predstavljali i nebeski protivotrov za ovozemaljsku bedu. Verovalo se da su oni „iverje raja“ koje se, na neki volšeban način, otisnulo do običnog sveta. Otuda i običaji da se začini spaljuju kao žrtva bogovima i koriste u balzamovanju mrtvih i pripremi pokojnika za zagrobni život. Pojedini drevni autoriteti tvrdili su da se đumbir i cimet u mrežama izvlače iz Nila, pošto ih je reka donela iz raja, koji su hrišćanski autori kasnije prekrstili u Edenski vrt i uveli upotrebu tamjana u crkvene obrede.
Najmanje dvadesetak posrednika
Privlačnost začina poticala je, dakle, iz kombinacije njihovog misterioznog i dalekog porekla, visoke cene i vrednosti kao statusnih simbola i njihovih mističnih i religijskih konotacija – pored, naravno, njihovog ukusa i mirisa.
Biber koji danas stoji na svakom stolu, brojao se u srednjovekovnoj Evropi zrno po zrno i po težini bio skoro ravan srebru. Ustaljenost cene bila mu je tolika, da su neke države i gradovi računali u biberu, kao da je plemeniti metal. Za biber se mogla dobiti zemlja i imanje, njime se mogao isplatiti miraz, kupovati pravo građanstva; neki kneževi i gradovi utvrđivali su carine u težini bibera, a kad su za nekog u srednjem veku hteli da kažu da je veoma bogat, prišivali su mu etiketu da je „džak bibera“. Đumbir i cimet, kininova kora i kamfor merili su se na apotekarskim i vagama za zlato, a priče kazuju da su se, pritom, „brižljivo zatvarala vrata da promaja ne odnose ni zrno skupocenog trunja“.
Ovakvo preterivanje, neshvatljivo sa današnjeg stanovišta, postaje razumljivo kada se uzmu u obzir tadašnje teškoće i rizici oko transporta ove beskrajno udaljene robe, te kroz koliko je ruku morala da prođe dok ne stigne do evropskih gradova. Prema beleškama namačakog kartografa i navigatora Martina Behaima iz 1492. godine, začini su prolazili kroz najmanje dvadesetak posredničkih ruku, koje su zelenaški podizale cene ovoj robi na putu ka krajnjem potrošaču. Odiseja svakog zrna sa Malajskog arhipelaga kretala je od roba koji je brao cvetove i pakovao ih u džakove, a prva stepenica u zaradi bio je njegov gospodar koji je robu prodavao nekom arapskom trgovcu. Ovaj je tokom desetak, a nekada i više dana prevozio robu u Malaku (u blizini današnjeg Singapura), gde mu je tamošnji vlastodržac naplaćivao dažbinu za pretovar robe na indijske džunke, što se, naravno, ugrađivalo u cenu.
Potom je začin putovao Indijskim okeanom mesecima, od jednog do drugog mesta, te ako je sa trgovcem i posadom uspeo da izbegne gusare i preživi oluje, stizao je, napokon, nadomak Egipta. Odatle se pretovarao na kamile i, potom je sledio višemesečni put kroz pustinju. Ako bi karavan uspeo da umakne beduinskim plemenima, ono što trgovac nije mogao da izbegne bio je zamašan danak po svakom džaku koji je morao da plati egipatskim i sirijskim sultanima.
Procenjivalo se da je samo u Egiptu, na drumsku taksu odlazilo oko sto hiljada dukata. U Aleksandriji ih je čekala mletačka flota, koja je uspostavila potpuni monopol na zapadnu trgovinu. Umesto da se prebacuje direktno dalje, roba je morala prvo u Rijalto, gde su je kupovali nemački, flandrijski i engleski trgovci. Tek tada, ponekad i nakon dve godine putešestvija, začin je dospevao do lokalnog trgovca u nekom evropskom gradu i, napokon, do krajnjeg potrošača.
Uprkos mnogim posrednicima i opasnostima, trgovina začinima važi u srednjovekovnoj Evropi kao daleko najunosnija, jer pri najmanjoj zapremini robe obezbeđuje najveću maržu. Ako od pet brodova, kao što to pokazuje primer Magelanove ekspedicije, propadnu četiri sa teretom, a od 265 ljudi kući se ne vrati njih 200, trgovac je u toj tragediji ipak na dobitku. „Taj jedan brod će mu pokriti ceo gubitak i doneti zaradu, jer jedan jedini džak bibera vredi u 15. veku više nego ljudski život; ne treba se čuditi što se račun, uz veliku ponudu bezvrednih ljudskih života i burne potražnje skupih začina, u svakom slučaju vanredno isplati. Mletačke palate i palate Fugera i Valzera, sazidane su skoro isključivo zaradom od trgovine indijskim začinima“, piše Štefan Cvajg.
Do otkrića zbog trgovinskog deficita
Ali veliki dobitak neizbežno budi veliku zavist. Đenovljani, Francuzi, Španci postaju koalicija oštećenih u odnosu na veštije i prepredenije Mletke, a svi zajedno kivni su na Egipat i Siriju, gde su islamski vladari preprečili put između Evrope i Indije. Nijednom hrišćanskom brodu nije se dopuštala plovidba Crvenim morem i sva trgovina se vodila isključivo preko turskih i arapskih trgovaca. A time ne samo da se hrišćanskoj trgovini unapred uskraćivala zarada, već i evropska roba, koja je putovala u suprotnom pravcu, ni izdaleka nije mogla da dosegne cenu indijskih dragocenosti.
Nestrpljenje Zapada da se otme toj upropašćujućoj kontroli rasplamsavalo se zbog sve većeg trgovačkog deficita. Kada Krstaški ratovi – kao prva evropska koalicija utemeljena pre svega na interesu da se za hrišćane oslobodi trgovina sa Istokom a ne da se preotme Sveti grob od nevernika – nisu uspeli da probiju put do Indije, morao je da se traži novi.
Radoznalost i smelost da se otkrivaju nove stvari, svakako su među najlepšim ljudskim osobinama, koje su pojedince odvele daleko ispred njihovog vremena. Ipak, ni Kolumbo ni Magelan ne bi dobili kraljevsku podršku samo zarad svoje smele ideje, da se iza nje nije smešila mogućnost za višetruko umnožavanje uloženog novca. Iza junaka tadašnjih otkrića, stajali su trgovci kao pokretačka snaga, čija je želja da se direktno domognu začina, tog iverja raja, suštinski uticala na dalji tok ljudske istorije.
Tekst je objavljen u redovnom letnjem dvobroju časopisa „Biznis & Finansije“ 128/129