Štrajkovi u nekoliko srpskih fabrika ukazali su ne samo na ogromno radničko nezadovoljstvo uslovima rada i malim platama, već i da država niti kontroliše da li se poslodavci pridržavaju važećih zakona i kolektivnih ugovora, niti ima način da ih kazni ako to ne čine, te da jedino strahuje da li će radnički protesti odvratiti druge potencijalne investitore. Najave o daljoj promeni domaćeg radnog zakonodavstva nagoveštavaju da će „fleksibilna“ radnička prava postati još fleksibilnija.
Vest da predstavnici kineske kompanije „Hestil“, koja je vlasnik železare u Smederevu, traže od Vlade Srbije izmene Zakona o radu kojima bi bile pooštrene odredbe koje se odnose na radnička prava, skoro da nikoga nije iznenadila. Poslednjih desetak godina u Srbiji su poslodavci, pogotovo strani, do te mere zaštićeni i vlast udovoljava njihovim zahtevima da je stvorena klima u kojoj se smatra da radnici treba da budu srećni ako imaju posao i da nije važno koliko rade, kakve su im zarade i da li su uopšte plaćeni za ono što rade.
U slučaju „Hestila“ nisu bile sporne plate zaposlenih u železari, već kompanija želi da se obezbedi da može radnike opteretiti dodatnim poslovima i otpustiti one koji ne prihvate veće radne norme, što onemogućava sadašnji Zakon o radu. Dodatni poslovi su bili jedan od razloga za štrajk radnika kragujevačke fabrike „Fijat Krajsler automobili“ (FCA) Srbija, koji su pristali na skoro sve što im je ponudio poslodavac, italijanski „Fijat“, tako da je skoro izvesno u kom pravcu će ići izmene Zakona o radu, a i Zakona o štrajku.
Investitori koji su od Vlade Srbije dobili značajne novčane podsticaje da bi otvarali radna mesta u nekim fabrikama, svojim zaposlenima zabranjuju sindikalno organizovanje, šalju ih na poligrafsko testiranje, daju im dodatne poslove u halama koje nemaju ni osnove uslove za rad, a plaćaju ih najčešće nešto više od minimalne zarade. Štrajkovi u FCA i u još nekoliko srpskih fabrika nisu samo izbacili na površinu ogromno radničko nezadovoljstvo uslovima rada i malim platama, već su pokazali da država niti kontroliše da li se poslodavci pridržavaju važećih propisa i kolektivnih ugovora, niti ima način da ih kazni ako to ne čine.
Takođe, iako su predstavnici vlasti na rečima voljni da pomognu radnicima da ostvare svoja prava, praktično im nisu od velike koristi i jedino strahuju da li će njihovi protesti i štrajkovi odvratiti druge potencijalne investitore. Čak je novi ministar rada Zoran Đorđević „Fijatovim“ radnicima u Kragujevcu poručio da bi u svojim zahtevima trebalo da pokažu malo ljubavi prema Srbiji.
Podsticaji za samovolju poslodavaca
Predstavnici „Fijata“ nisu hteli da pregovaraju sa radnicima sve dok ne prekinu štrajk, jer je to poslovna politika italijanske kompanije, a što je suprotno Zakonu o štrajku koji moraju da uvažavaju svi poslodavci, bez obizira odakle dolazili. Član 6. tog zakona predviđa sporazumno rešavanje spora i obavezu poslodavca da sa radnicima koji uredno najave štrajk započne pregovore, ali ne propisuje kazne ako on to izbegava. „Fijat“ je bio u poziciji da ucenjuje radnike jer mu je Vlada, kao manjinski akcionar u fabrici FCA, pomagala da disciplinuje štrajkače i tražila od njih da prekinu štrajk, iako se očekivalo da ukaže „Fijatu“ da je dužan da poštuje srpsko zakonodavstvo. Na kraju se štrajk okončao pregovorima u Vladi Srbije, uz posredovanje premijerke Ane Brnabić, a „Fijat“ je pristao da radnicima FCA poveća plate i poboljša uslove rada, ali ih je privoleo da pristanu da se novim kolektivnim ugovorom obavežu da neće štrajkovati u naredne tri godine.
Do sada su zaposleni u Srbiji štrajk u velikom broju slučajeva prekidali na svoju štetu, ali se prvi put desilo da se obavežu da neće štrajkovati. U javnosti je to protumačeno kao posledica velikog pritiska Vlade koja je strahovala da će Srbiju napustiti „Fijat“, najveći izvoznik, a istovremeno i tajnošću ugovora sa „Fijatom“ jer se na zna šta je sve država obećala toj kompaniji da bi pokrenula proizvodnju u Kragujevcu i obezbedila posao za nekoliko hiljada ljudi i još toliko zaposlenih u kooperantskim fabrikama.
Takvim ishodom štrajka u FCA, po rečima Zorana Stojiljkovića, predsednika Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, poslata je poruka postojećim ali i potencijalnim investitorima da zakoni, ma koliko bili loši za radnike, ne moraju da se poštuju i da Srbija ostaje zemlja jeftine i disciplinovane radne snage u kojoj strani poslodavci mogu da se ponašaju po pravilima koje sami odrede.
Ljubisav Orbović, predsednik drugog reprezentativnog sindikata, Saveza samostalnih sindikata Srbije, priznaje da „Fijat“ u Srbiji krši i zakon i kolektivni ugovor, ali smatra da je prekid štrajka bio „viši interes“. Za njega je važno da su sačuvana radna mesta u Kragujevcu i da ga manje boli glava od radničkih problema, dovoljno mu je što nema načina da pomogne zaposlenima u „Goši“ iz Smederevske Palanke, koji potražuju više od 20 plata i štrajkuju od marta ove godine.
„Goša“ je najbolji primer samovolje poslodavca i očaja radnika koji ostaju usamljeni u borbi za osvarivanje svojih prava čak i kad štrajkuju glađu ili se odluče na samoubistvo, kao što je učinio jedan radnik te fabrike šinskih vozila. Fabrika je bila prodata slovačkom ŽOS-u, koji godinama nije isplaćivao plate radnicima niti državi poreze, a zatim je prodao kiparskoj firmi „Lisnart“ za koju se smatra da je u vlasništu istih ili povezanih lica. Ministar privrede Goran Knežević bezuspešno je tragao za vlasnikom „Linsnarta“ da bi sa njim razgovarao kako da se isplate dugovi prema radnicima i državi i obezbedi nastavak proizvodnje, ali kako od njega nije bilo ni traga ni glasa – tu se završilo angažovanje Vlade u rešavanju višemesečne agonije zoposlenih u „Goši“. Objašnjenje je bilo da država ne može da se meša u dešavanja u privatnoj firmi, ali u tom slučaju se nije radilo o mešanju u poslovanje firme, već o poštovanju zakona i ispunjavanju ugovorenih obaveza.
Međutim, nisu samo strani poslodavci ti koji ne vode računa u kakvim uslovima rade njihovi zaposleni. Danski državni radio objavio da je jedna od najvećih danskih telekomunikacionih kompanija TDC dala otkaz svom podizvođaču iz Srbije, firmi „Roaming Networks“, uz obrazloženje da su radnici te firme radili pod uslovima koji nisu bili u skladu danskim kolektivnim ugovorom. Elektromonteri su tvrdili da rade i po 15 do 18 sati dnevno, sa kratkim pauzama, da su ponekad ostajali da prespavaju u kombiju i posle nekoliko sati nastavljali posao, i da im je bilo prećeno da neće biti plaćeni ili da će biti vraćeni u Srbiju, ukoliko ne završe posao u predviđenom, veoma intenzivnom, ritmu. Iako su rukovodioci firme „Roaming Networks“ odbacili takve opužbe, ipak je TDC sa njima raskinuo posao jer je za to imao jake razloge.
Buduća regulativa još „fleksibilnija“
U sindikatima tvrde da imaju saznanja da nije „Hestil“ jedina strana kompanija koja pritiska Vladu Srbije da menja Zakon o radu, kako bi poslodavci dobili dodatne povlastice a radnicima bila smanjena prava. Sadašnji Zakon o radu, usvojene 2014. godine, po oceni Zorana Stojiljkovića, redukuje prava radnika, rad čini što jeftinijim i ne sadrži ono što se zove evropski socijalni model, a još lošije od toga je način na koji se on sprovodi u praksi. Stojiljković procenjuje da radnici i sindikati neće moći da se izbore za bolje radno zakonodavstvo ako ne dobiju podršku političkih stranaka, stučnjaka, medija, ali ima bojazan da će ona izostati jer je zavladala neverica da postoji alternativa i da ljudi zbog kukavičluka nisu spremni da se bore za integritet profesije.
Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanasković je potvrdio za „Biznis i finansije“ da se pripremaju izmene Zakona o štrajku, koje, po njegovim rečima, treba da jednako štite poslodavce koliko i radnike. „Unija poslodavaca neće pristati ni na jednu verziju zakona koja ne garantuje zaštitu imovine poslodavaca, odnosno uslovi u kojima radnici štrajkuju moraju da budu takvi da se obezbedi da se ne ošteti imovina, ili da se ne zaustavi proces rada ako jedan deo radnika želi da radi. Takve odredbe imaju i sve zemlje EU“, kazao je Atanacković. Zakon o radu, prema njegovim rečima, takođe će morati dogodine da se usklađuje sa propisima EU, tako da će iz njega biti izbačene sve odredbe koje su ostale iz perioda samoupravnog socijalizma. Ubuduće neće biti zakonske obaveze poslodavca da radnicima plaća prevoz, a drugačije će biti regulisana i naknada za topli obrok koja je sada različita od firme do firme, a većina radnika je i ne dobija.
U Vladi Srbije još nisu spremni da govore kakve će biti izmene zakona o radu i o štrajku, ali uveravaju da neće biti na štetu radničkih prava, čega se radnici pribojavaju poučeni dosadašnjim iskustvom.
Marica Vuković
septembar 2017, broj 141.