Close
/ Blogovi / Evropeizacija EU
BiF Analize Čitajte B&F online

Evropeizacija EU

European Community
U nemogućnosti da lično prisustvujem skupu koji me je interesovao, pokušao sam da se oslonim na novinske informacije. Vidim pregazilo me vreme. Prvo, novine više ne šalju svoje izveštače da naprave vest, valjda je to ispod časti. Svi se opredeljuju za intervjue, a vesti preuzimaju od agencija. Može i tako, samo danas izgleda ni agencijske novinare početnike ne nauče ono osnovno pravilo 5W (5 upitnih zamenica) na osnovu kojih se sazna sve što je bitno. Generalno je pravilo da kvalitetna roba ima višu cenu – sem u novinarstvu, i to ne samo kod nas. Oslonivši se na štampu ostao sam uskraćen za najelementarnije koordinate skupa koji je nosio naslov: “Od Krfske deklaracije i zajedničke države do Jugosfere”.
Redakcija BIF on 22/11/2017 - 11:21 in Blogovi, Milutin Mitrović, Otisak

This post has already been read 553 times!

U nemogućnosti da lično prisustvujem skupu koji me je interesovao, pokušao sam da se oslonim na novinske informacije. Vidim pregazilo me vreme. Prvo, novine više ne šalju svoje izveštače da naprave vest, valjda je to ispod časti. Svi se opredeljuju za intervjue, a vesti preuzimaju od agencija. Može i tako, samo danas izgleda ni agencijske novinare početnike ne nauče ono osnovno pravilo 5W (5 upitnih zamenica) na osnovu kojih se sazna sve što je bitno. Generalno je pravilo da kvalitetna roba ima višu cenu – sem u novinarstvu, i to ne samo kod nas. Oslonivši se na štampu ostao sam uskraćen za najelementarnije koordinate skupa koji je nosio naslov: “Od Krfske deklaracije i zajedničke države do Jugosfere”.

Nama “fake news” nisu potrebene jer su interpretacije sagovornika toliko razuzdane da najčešće nije lako saznati šta je dotični zaista rekao. Na primer, sa pomenutog skupa pojavio se članak u novinama u čijem podnaslovu stoji da je advokat Azem Vlasi iz Prištine rekao kako je razdoblje Jugoslavije “izgubljeno vreme”. Na žalost detalja nema pa je jednostavno neverovatno da je omiljeni “Titov pionir” Vlasi, koji zasigurno ne bi bio advokat da je karijeru stvarao u izgubljenom vremenu, mogao tako nešto reći.

Posebnu pažnju (bar moju) privukla je izjava slovenačkog antropologa Božidara Jezernika (nepogrešivo pogrešno pisanog Jezdernik) koji je pored ostaloga ustvrdio da je jugoslovenska država nestala zato što nije građen jugoslovenski identitet. To je dakako inspirativnije nego tvrdnja istoričara Momčila Popovića da je “Jugoslavija mogla da opstane”. Naime ova druga je u sukobu čak i sa Marfijevim zakonom koji kaže: “Ono što se dogodilo, moralo se dogoditi”. A suština je u jalovosti rasprava na temu šta bi bilo. Inače ni Jezernikova teza da je Jugoslavija nestala zbog nedostatka identiteta nije nova. Endrju Vahtel (Andrew Wachtel: “Making a Nation, Breaking a Nation”) je 1998. godine objavio veoma dokumentovanu knjigu, uključiv i analize školskih programa, govoreći o tome, odnosno o grešci zapostavljanja građenja jugoslovenskog identiteta, a i kada je građen to je činjeno po “meštrovićevskom” modelu epike i povratka u prošlost.

Dopada mi se manir Stivena Likoka (Stephen Leacock) da tekst počne jednom pričom pa onda ode na sasvim drugu stranu, te to često, a eto i ovoga puta, pokušavam da kopiram. Meni naime nije tema Jugoslavija, njeno tragično iskustvo jeste ali samo delimično, no kako sam oduvek bio radije okrenut budućnosti, a čak i oficijelno Srbija tvrdi da joj je budućnost Evropska unija, to će ovde o EU biti reči. Inače izvrsnu paralelu istorijskih grešaka Jugoslavije i EU više puta ponavljanu, sažeto je ispričao slovenački ekonomista Jože Mencinger u intervjuu Vremenu iz novembra 2011. godine: “Slična je situacija bila u Jugoslaviji kada su se Slovenci žalili da najviše plaćaju Beogradu, ali su zanemarivali činjenicu da su na tržištu bili zaštićeni carinama (što uvećava prihode). Problemi su slični, a postaju alarmantni kako dolazi do stagnacije privrednog rasta. Tada ljudi počinju tražiti krivca u nekom drugom”.

jugoslavijazastava

Trenutna ekonomska situacija u Evropi je suprotna: ekonomski pokazatelji iz dana u dan prikazuju sve bolje stanje, a međusobnog optuživanja je sve više. Poljska, Mađarska, zapravo čitava Višegradska grupa, demonstrira sve veće nezadovoljstvo, a u Poljskoj se nedovomisleno govori i piše da bi moglo lako doći do “Polzita” – referenduma o napuštaju EU. Vladajuća partija “Pravo i pravda” širi “iskrivljeni imidž o EU, koja navodno gura Poljsku na margine zajednice” – što je i put da se do toga zaista i dođe. Koren ponašanja je u ksenofobnom otporu konzervativne post-komunističke centralne Evrope zbog politike EU prema imigrantima. Ili je to samo opravdanje za dublja neslaganja. Otpor takvoj politici je nedovoljan, a tragičan: izvesni Pjotr Szczęsny (ne znam kako se izgovara) spalio se 19. oktobra ispred Palate kulture i nauke u Varšavi.

Ozbiljna tendencija biznis-nacionalizma širi se čitavim svetom. Tramp je svojim “America first”, koje podseća veoma na “Deutschland über alles”, pokrenuo blindiranje nacionalnih tržišta pod izgovorom zaštite strateških interesa. Američki kongres je 8. novembra usvojio propis (Foreign Investment Risk Review Modernization Act) koji proširuje rigoroznu kontrolu investicija sa “crne liste” i na nedefinisani broj drugih zemalja. To praktično znači da država odobrava svaku novu stranu investiciju veću od 1 milion dolara. Prvi rezultat je blokada pokušaja kineskog private equity fonda da uđe u američki sektor poluprovodnika. Odmah zatim je usledila i ista takva mera nemačke vlade protiv kineskih investitora. To je vrh “ledenog brega” državnog intervencionizma koji se širi i koji dobija naziv biznis-nacionalizam.

Intenzivirane akrivnosti Brisela počinju da liče na paniku. Prvo je 12. novembra 23 članica EU potpisalo sporazum o zajedničkoj odbrani (PESCO). Pet država nije prihvatilo sporazum (Portugal, Irska, Malta, Danska i Britanija koja napušta EU) koji bi u neku ruku mogao biti korektiv za NATO. Namera je da se centralizuje komanda, uvede jača politička i budžetska kontrola, dakle da se oslabi uticaj NATO u kojem nesumnjivo komanduje Amerika. Ne krijem da sam nepomirljivi pacifista, koji nije u stanju da razume naše leve, nekada antiratne intelektualce koji se zalažu za ulazak u NATO, te po mom shvatanju ova tema ne zaslužije više prostora jer militaristima ide u korist čak i kada ih se napada.

Pažnju zaslužuje skup na vrhu EU održan u Švedskoj samo pet dana kasnije. Najavljen je kao “socijalni stub Evrope”, “korak ka ukidanju razlika i jačanja socijalne dimenzije EU” a Žan Klod Junker, zvani Mr. Placebo, je za njega rekao “Nije poezija, nego politički program”. To je zaista prvi socijalni samit u više od dvadeset godina. Nadhnutih formulacija je na pretek. Recimo u informaciji Evropske komisije piše: “Socijalni stub čini jasnom činjenicu da su ekonomski i socijali progres dve strane iste medelje /…/ Obrazovanje, stručno usavršavanje i druge aktivnosti osnovni su element dugoročnog konkurentnog napretka, a socijalna zaštita igra vitalnu ulugu stabilne ekonomije i naše monetarne unije /…/ Socijalni model po kojem se Evropa uvek razlikovala od drugih u osnovi je traženje balansa između ekonomije i socijalnih potreba”. Dakle taj “Stub socijalnih prava” podrazumeva težnju ka punoj zaposlenosti, izbalansiranom ekonomskom rastu, socijalnom progresu i kvalitetnom prirodnom okruženju – tako bar piše u sažetku dvadeset tačaka koje je još kraće sažeo švedski premijer u rečenici: “Na prvo mesto staviti poboljšanje života svih građana”.

Trebalo je da nezadovoljstvo dovede do masovnih naci-fašističkih demonstracija, bujanja antievropejstva, osirmašenja svake vrste, pa da se Brisel probudi i sroči svoj program koji, na žalost, još odiše bunovnošću. Bertelsmann fondacija je objavila studiju po kojoj je zaposlenost u Evropi manja nego u Kanadi, Japanu, SAD. Prema njihovom indeksu socijalne pravde (od 1 do 10) uočene razlike među članicama su teže podnošljive nego razlike među pojedincima. Na prvom mestu je Danska sa 7,39 poena, sledi Švedska (7,31), Finska (7,14) prosek zajednice je 5,85, a najniže ispod proseka su Bugarska (4,19), Rumunija (3,99) i na kraju Grčka (3,7). Ako se tome doda nepodnošljivo visok procenat nezaposlenosti mlade generacije u pojedinim zemljama (Grčka, 47 odsto, Španija 44,4 i Italija 37,8 odsto) onda postaje jasno da Unija potkopava sopstvenu budućnost. Posebno je pesimistički podatak da se na ivici siromaštva nalazi 23,4 odsto stanovništva i da je to samo za 1,3 bolje nego pre pet godina!

Inovirana studija Kejt Piket (Kate Pikett) i Ričarda Vilkinsona (Richard Wilkinson) potvrdjuje da: “Države sa velikim dohodovnim razlikama između bogatih i siromašnih pate od većih zdravstvenih i socijalnih problema stanovištva. Psihičko i mentalno stanje se pogoršavaju, dužina života opada, opada nivo obrazovanja dece, raste upotreba droge i broj uhapšenih zbog nasilja. Studija rađena 1970. godine u SAD sada je proširena na ceo svet i pokazala je iste rezultate. Šta više evropski podaci govore da je elita u zemljama sa velikim stepenom nejednakosti manje obrazovana ali odlučnija da ne ispušta vlast. Stanovništvo zemalja sa većim stepenom jednakosti je inovativnije, produktivnije, manje zagađuje sredinu, jede zdravije i organizovanija je za obavljanje boljih i lukrativnijih poslova.

Kritička uočavanja i lepe instukcije kako da se stanje iz osnova promeni sučeljava se sa činjenicom da se politike plata, socijale, obrazovanja, zdravstva… i dalje nalaze u rukama nacionalnih država , kao i siromašni budžeti iz kojih bi to trebalo finansirati. U tom kontekstu moguće je ili da EU još jednom obeća, a nije u stanju da ostvari, što i dalje kruni njen ugled, ili da preuzme na sebe odgovornost za smanjenje nejednakosti, ali i da poveća obavezu država da uplaćuju više od 1 odsto svog BDP u zajedničku kasu. Tu se već zadire u sferu koja se neće promeniti sve dok EU čine nacionalne države, jače i nesalomljivije od “Briselske birokratije”.

Imam prijatelja strateški dobro pozicioniranog u Briselskom srcu EU – prevodi sa četiri jezika i čuje sve i svašta. Recimo, aktuelna je zakulisna bitka ko će zameniti Danca Dejsenbluma na mesu predsednika Evrogrupe, tela koje čine ministri finansija zone evra. Veliki su izgledi da na to mesto dođe italijanski ministar finansija, Padoan, jer iako je njegova zemlja na finansijskom dnu EU, ipak može da obezbedi veću podršku upravo zato što se očekuje da neće dosledno isterivati račune. Tako se dogovorom među državama članicama kruni zajednica. Ta državno-politička sprega mnogo je opasnija od birokratije, koja ipak mora da poštuje naređenja koja joj se daju, a vlast stiče onda kad joj se to dopusti.

U tekstu Referendumanija napisao sam: “Evropa regija ima veću logiku opstanka od današnjeg konglomerata nacionalnih država” pa sam nastavio da proveravam razumnost te tvrdnje i došao do potvrde tačnosti Marksove konstatacije kako se u određenim istorijskim okolnostima slične ideje rađaju istovremeno na raznim stranama sveta. Šalu na stranu, u nedavnom intervjuu Parad Kana (Khanna), indijski geopolitolog, svojedobno savetnik Obame i autor knjige “Preporod gradova-država”, rekao je: “Budućnost je već ovde, za tridesetak godina svetska politika vodiće se dominatno u makrogradovima. Megalopolisi su toliko uticajni i povezani međusobno da ne podnose državne granice /…/ Pokreti za nezavisnost regija su zapravo pokreti velikih gradova: Barcelone u Kataloniji, Edinburga u Škotskoj…” Kana protežira “direktnu tehnokratiju” kao formu upravljanja sposobnu da shodno vremenu deluje brzo i efikasno. Ona nije alternativa za demokratiju koja je sistem u okviru kojega postojimo.

katalonija

Ako se iz maštanja vratimo u realnost doći ćemo do zaključka da čak i Junker, kojem je u opisu radnog mesta da brani EU ovakvu kakva jeste, konstatuje: “I ja sam za Evropu regija uz respektovanje identiteta i razlika, međutim neki put regije prave greške /…/ Evropa je mali kontinet koji gubi uticaj i stanovništvo pa zapada u dramatičnu krizu te ne može sebi dozvoliti luksuz razjedinjavanja, ja ne želim EU od 98 članica”. Izjava deluje kontradiktorno. Razdor u EU unose nacionalne države, a ne regije. Katalonija je pošla od pokušaja oslanjanja na EU, Škotska traži spas od Britanije u EU. Čak je i italijanska secesionistička Padanija uvidela da nema opstanka van Evrope. Regije su isuviše male da bi opstale kao države pa im je potreban “kišobran” moćnije organizacije. One nemaju ambicije da stvaraju sopstvenu vojsku, superbirokratiju, diplomatiju, svetsku dominaciju i sve drugo što nacionalne države tera u sukob sa krovnom organizacijom.

Srbija kad jednom dospe u EU biće srećna ako taj put nađe preko regija i izbriše suprotstavljenost Beograda sa Vojvodinom, Sandžakom i Kosovom, ukoliko ova regija ne postane evropska pre nje. EU ima jedno izvrsno svojstvo – niko u njoj ne mora da laže kako mu je divno i kako je srećan. Dovoljno je biti normalan. Postoji ona Čerčilova da je demokratija najgora forma upravljanja, ali tek pošto se izostave sve druge. To bi moglo da se odnosi i na EU. Vratio bih se na onaj intervju sa Mencingerom sa početka teksta i citirao njegov odgovor na pitanje šta bi članstvo u EU donelo Srbiji: “Uđite ako možete. Ipak je to dobra asocijacija, kakva god bila. Mislim da je to jedan dobar politički projekat. U svakom slučaju nećete izgubiti ništa”. Ja bih dodao da sve druge opcije znače da bi Srbija nastavila da gubi korak sa progresom.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *