Close
/ Blogovi / Koliki je domet referenduma u Italiji?
BiF Analize Čitajte B&F online

Koliki je domet referenduma u Italiji?

italija
Redakcija BIF on 01/11/2017 - 10:00 in Blogovi, Slajder

This post has already been read 639 times!

Više je uzbuđenja u Italiji izazvala utakmica Juventus-Udineze (6:2) nego referendum o autonomiji koji se održavao istog dana (u nedelju 22. oktobra) u regijama Lombardija i Veneto. Ne bi se moglo reći da su Italijani manji lokal patrioti od Španaca, odnosno Katalonaca, ali jednostavno nemaju podjednak motiv za uzbuđenje. U ponedeljak su saopšteni rezultati italijanskih referenduma, a u četvrtak već više ni u jednoj velikotiražnoj novini nije bilo ni retka o tom događaju. U Kataloniji je referendum želeo narod, a u Italiji – političari.

Malo-malo pa ne odolim citiranju Enia Flaiana, scenariste filmova Ulica, Sladak život, Osam i po i mnogih drugih, koji je napisao: „Politička situacija u Italiji je uvek dramatična – ali nikad ozbiljna“. Ovoga puta, to je baš „leglo“ na datu situaciju. Dakle, Italijani svakako žele autonomiju, ko je ne bi želeo, samo njima ona nije preduslov za separatizam, nego za to kako najbolje unovčiti ispoljenu jednodušnost građana. Ali ni ona nije prevelika: u regiji Veneto, ostatku nekada slavne Venecijanske republike, na referendum je izašlo 57,2 a u Lombardiji 38,3 odsto glasača. Obe strane slave pobedu, jer oni koji su izašli su sa preko 90 odsto glasali za autonomiju. Nijedna politička partija nije bila protiv referenduma. Njegov karakter je „konsultativni“, što znači da nema nikakve pravne posledice već samo daje „veću podršku lokalnim političarima u pregovorima sa centralnim vlastima u Rimu“.

Inicijator referenduma je nekadašnja secesionistička partija Lega Nord (Severna liga), koja je – ušavši u vlast – izgubila separatističku zajapurenost, ako ju je ikada iskreno i imala. Vredi napomenuti da su legističke regije Lombardija i Veneto najbogatije u Italiji i da im je dosta prelivanja njihovog dohotka u nerazvijeni jug. Dakle, kao i kod Katalonaca, posredi je odustajanje od solidarnosti koja ne daje rezultata, ili sebičnost bogatih – ocene zavise od ugla iz kojeg se gleda.

Italijanski organizatori su se opredelili za poštovanje procedure, pa im zato predstoje pregovori sa vladom oko povećanja stepena samostalnosti u vođenju sudstva, obrazovanja, ekologije i upravljanja kulturnim dobrima – postoje ukupno 23 oblasti u okviru kojih se po zakonu može tražiti samostalnost. Najvažnije je upravljanje lokalnim bankarskim sistemom. Osokoljen time što mu je na referendum izašlo preko 50 odsto upisanih, predsednik Veneta je odmah proširio zahtev i na sticanje „posebnog statusa“, što znači slobodno raspolaganje porezima sa sopstvene teritorije.1)Regija Alto Adiđe – Južni Tirol (sa jakom austrijskom manjinom), od kada je dobila poseban status i poreze u sopstvene ruke više ne traži pripajanje Austriji, jer bi tamo imala nepovoljniji materijalni položaj. Sve ono što se bude dogovorilo, a natezanja, u Italiji posebno, nikada nisu brza i laka, mora se pretočiti u nacrte zakona koji kreću u parlamentarnu proceduru, do usvajanja u oba doma uz potpis predsednika države, koji on može i da odbije. Biće to posao za naredne generacije političara, budući da se iduće godine održavaju opšti izbori na kojima mnogi neće dobiti prelaznu ocenu.

Jedan novinski članak autora Omero Ćaija, dopisnika najtiražnijih novina La Repubblica iz Barcelone, doprineo je tome da se u Italiji malo bolje razmisli i da se postave skromniji zahtevi nego u Kataloniji. U članku je reč o neskrivenoj nameri katalonskih političara da primene „kosovski model“. U tom smislu, kako izveštava novinar, još je u maju mesecu Karles Pućdemon, predsednik Katalonije, novinar i političar, primio predsednika vlade Kosova Isu Mustafu konsultujući se sa njim oko metoda koje valja primeniti. Osnovna prednost koju je imalo Kosovo, a teško da će je steći Katalonija, je podrška velikog broja zemalja, na prvom mestu Amerike. Uprkos tome osamostaljenje Kosova uz velike ljudske i materijalne žrtve još uvek nije završeno. Katalonija ipak na primeru Kosova vidi i svoju mogućnost jednostrane secesije, uz pozivanje na nasilje i kršenje ljudskih prava i normi međunarodnog prava. Tom formulom je Kosovo dospelo do priznanja OUN-a i velikog broja zemalja. Katalonija je pod Frankom,2)Franko je 1940. godine ukinuo katalonsku autonomiju i osudio na smrt tadašnjeg predsednika Katalonije Luisa Kapanisa. Išao je dotle da je čak zabranio katalonski jezik, pa i tradicionalni katalonski narodni ples Sardana. kao Kosovo pod Miloševićem, doživljavala brutalno nasilje. Ali malo ko sem njih u ta dva primera vidi podudarnost.

Najradikalniju, „kosovsku“ varijantu promoviše Pilar Rahola, književnica, novinarka i portparol secesionista. Njen argument glasi: „Već 300 godina pokušavamo da živimo sa Špancima, ali je sve bilo uzalud i sada nam je dosta svega“. To krilo ima „sponzora“ u Alfredu de Zaiasu, ekspertu Visokog komesarijata OUN-a za ljudska prava. Španski premijer Rahoj za njihove argumente nema sluha i oslanja se pre svega na sudstvo i državni aparat prinude, jer mu važeći zakoni to omogućuju. Naime 155. član ustava predviđa da se u slučaju pokušaja secesionizma može uvesti prinudna uprava i suspenzija svih autonomnih prava. Insistirati i dalje na povlačenju granice prema Španiji moglo bi da bude sličnost više sa Kosovom, ali veoma skupa i od neizvesne koristi. Ni Amerika ni Evropa nemaju sklonosti ka podržavanju separatističkih tendencija.

Iza gotovo svih nacionalnih buđenja stoji materijalni interes koji objašnjava moguću suštinu pobune. Katalanske vođe, baš kao i one iz Lombardije i Veneta, pomodni etnonacionalizam potpiruju upravo tvrdnjama da centralna vlast troši i razbacuje dohodak koji su oni stvorili teškim radom. Katalonija je u velikom ekonomskom i kulturnom usponu i njeni građani koji čine 16 odsto ukupnog španskog stanovništva stvaraju 25 odsto BDP-a Španije i na ime poreza plaćaju 10 milijardi evra, odnosno oko 5 odsto lokalnog bruto dohotka.

U centralizovanoj Italiji je mnogo gore – svi poreski prihodi idu u Rim pa ih odatle nazad regijama distribuira državni aparat, izuzev u slučajevima regija sa posebnim statusom koje samo jednu desetinu fiskalnih prihoda šalju u centralnu kasu, a ostatkom raspolažu suvereno. To je status koji traži Veneto, radije nego otcepljenje i stvaranje poluzaboravljene Padanije.

Tendencije parcelisanja su izuzetno masovne. Pre tri godine Washington Post je objavio članak u kojem se tvrdi da u Evropi nezavisnost traži 8 regiona3)Nabrojani su Veneto, Katalonija, Farska ostrva, Korzika, Južni Tirol, Baskija, Flandrija i Bavarska. koji će svoje zahteve intenzivirati pobunama i neredima. Dodato je još 13 pokrajina koje se lako mogu pobuniti. Business Insider proširuje spisak na 37 regija, a Institut za studije i dokumentaciju Evrope (ISDEE) nabraja 101 separatistički pokret u Evropi. Potencijali raspadanja očito su vrlo veliki i liče na onaj beskonačni poluperiod raspada izotopa. Budući da ne mislim kako je Srbija pupak sveta, ne mislim ni da je, kako to neki prikazuju, Kosovo fitilj koji je upalio etnonacionalizme svuda po svetu. Čuvam stranicu ekonomskog dnevnika Il Sole 24 Ore, od 20. juna 1992. godine na kojoj sam prvi put video mapu Evrope sa granicama bezbroj regija koje bi da postanu samostalne države. Tada sam bio fasciniran, a danas je to bliže realnosti. Sve takve mape imaju još jedan zajednički imenitelj – kontinent Evropu.

Francuski sociolog Mark Lazar piše: „Današnji regionalizmi ukazuju na slabost demokratije. Usmereni su protiv neodgovornih nacionalnih političara i proističu iz osećanja nemoći u odnosu na politiku koju oni vode… Ti pokreti pokazuju ambivalentan odnos prema Evropi: s jedne strane kritikuju njenu birokratiju i deficit demokratije, ali sa druge strane žele da ostanu u njoj i to daleko odlučnije nego nacionalne države“. Nekada je važila teza da su nacionalne države nastale kada je industrijskoj proizvodnji tržište gradova i feuda postalo preusko, pa je trebalo naći šire okvire. Danas živimo u vremenu globalizacije kada tržište sve više postaje planetarno. Nacionalne granice su sve uočljivija smetnja. Evropa je proklamovala slobodan protok ljudi, robe, usluga i kapitala, a svedoci smo da su nacionalne države kočnice tom procesu. Evropa regija ima veću logiku opstanka od današnjeg konglomerata nacionalnih država.

Katalonski parlament usvojio je deklaraciju o nezavisnosti i proglašenju republike, što je raskid i sa dinastijom, a ne samo sa Madridom. Usvajanje tranzitornog zakona kojim se ustanovljava sudski, poreski, socijalni i bankarski sistem dokaz je da iza erupcije emocija stoji i vrlo organizovan posao pripreme za osamostaljenje. I Evropska unija i Amerika, koje opredeljuju odnose na tzv. zapadu, bez sumnje su podržale Španiju koja šta god da uradi mora ispasti gubitnik. Nisu retki komentatori velikih glasila koji smatraju da je Rahoj pogrešio zauzevši tvrd stav. Argument im je Baskija koja se žestoko borila, imala sopstvenu ustaničku vojsku ETA i konačno dobivši autonomiju koja podrazumeva raspolaganje porezima sakupljenim na sopstvenoj teritoriji, položila oružje i smirila se tako da se o njoj više ništa ne čuje. Katalonija izgleda ipak nije isti slučaj. To što se dešava sa njom više liči na raspad tradicionalne države.

 

Izvor: Peščanik

Futnote   [ + ]

1. Regija Alto Adiđe – Južni Tirol (sa jakom austrijskom manjinom), od kada je dobila poseban status i poreze u sopstvene ruke više ne traži pripajanje Austriji, jer bi tamo imala nepovoljniji materijalni položaj.
2. Franko je 1940. godine ukinuo katalonsku autonomiju i osudio na smrt tadašnjeg predsednika Katalonije Luisa Kapanisa. Išao je dotle da je čak zabranio katalonski jezik, pa i tradicionalni katalonski narodni ples Sardana.
3. Nabrojani su Veneto, Katalonija, Farska ostrva, Korzika, Južni Tirol, Baskija, Flandrija i Bavarska.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *