Iako se prema podacima Centra za cirkularnu ekonomiju PKS u našoj zemlji godišnje generiše više od 80.000 tona opasnog otpada, pored onog koji se nagomilavao u proteklim decenijama na lokacijama koje nisu poznate javnosti, ne postoji sistemsko rešenje za taj problem, pa Srbija plaća da se bar deo tog otpada izveze u zemlje koje imaju postrojenja za njegovu preradu. Za upravljanje otpadom je izdato 3.500 dozvola, ali se tim poslom zaista bavi svega tridesetak kompanija, dok druge prikupljaju otpad i lageruju ga na deponije pa se tenderi za njegovo uništavanje ili izvoz ponovo raspisuju, a sve to finansiraju građani, upozorava predsednik kompanije Miteco Miodrag Mitrović, koji decenijama radi u ovoj industriji.
Samo u prvom mesecu 2018. na nekoliko lokacija širom zemlje otkriven je opasan otpad. Ispostavilo se da je jedan čovek rešavao problem kompanija vezan za odlaganje kancerogenih industrijskih materija zakopavajući ih širom Obrenovca, i, naravno, naplaćujući ovu uslugu jeftinije od preduzeća koja se time profesionalno bave. Tako su se u obrenovačkom zemljištu našli narkotički i mutageni otrovi i sada se ispituje do koje mere su zagadili okolinu, odnosno da li se izlili u podzemne vode. Za sada su otkrivene tri lokacije na kojima je ovaj čovek deponovao otpad, a ne zna se koliko ih još ima. Istog meseca otkrivena je i jama u blizini Apatina u kojoj je zatrpano ulje ili neki drugi naftni derivat (čekaju se rezultati istrage). Otprilike istovremeno je pronađena i velika podzemna deponija u nekadašnjoj Hemijskoj industriji Novi Sad, na kojoj je, prema prvim procenama, zakopana ogromna količina od oko 1.500 tona opasnog otpada.
Problem je što se o opasnom otpadu govori isključivo kada dođe do incidenata poput ovih, a često se dešava da se u poslednjem momentu pred ekološku katastrofu saniraju njeni uzroci, kaže za B&F Miodrag Mitrović, predsednik kompanije Miteco koja se bavi upravljanjem industrijskim i opasnim otpadom. On podseća na slučaj u Šapcu, gde su blizu Save decenijama odlagane stare fabričke mašine, a tek kada su tokom poplava 2014. nadležni shvatili da ukoliko ih bujica odnese mogu zagaditi reku i njive, pozvali su kompaniju Miteco da hitno ukloni 3,5 tone PCB-a koji ispuštaju ove mašine. U pitanju je, naime, jedna od pet najopasnijih hemikalija po nomenklaturi Ujedinjenih nacija.
Proći ćemo kao norveški medvedi
Polihlorovani bifenil (PCB) spada u industrijski otpad jer se nekada dodavao u mineralna ulja koja su se koristila u transformatorima. No, pokazalo se da prilikom eksplozije ispušta dioksine i furane koji se koriste kao hemijsko oružje. Posle ispitivanja utvđeno je da je ova hemikalija kancerogena i mutagena, što znači da kroz lanac ishrane, vezivanjem za masni deo ćelije, menja ćelijsku struktura organizma. U Norveškoj su beli medvedi, koji tamo vekovima živeli u mirnoj koegzistenciji sa ljudima, počeli da ih napadaju i ubijaju i to, kako se ispostavilo, pod dejstvom PCB-a. Ova toksična materija se prenosi sa pokolenja na pokolenje i najčešće se u trećoj i četvrtoj generaciji vide njene posledice. U Srbiji PCB-a ima na mnogim lokacijama, a najčešće tamo gde su bile stare fabrike. Gradski zavod za javno zdravlje je prilikom svojih ispitivanja utvrdio da se kod Beograđana konstantno povećava prisustvo ove opasne materije u ćelijama.
„Stare fabrike su dobre lokacije za izgradnju novih privrednih objekata kao što su, na primer, šoping centri. Nas je jedan strani investitor unajmio da ispitamo zemljište ispod Mirijevskog bulevara na kojem je posle Drugog svetskog rata bila deponija. Izneli smo procenu koliko bi koštala rekultivacija tog zemljišta i investitor je odlučio da na njemu ne gradi šoping mol. Zarad zdravlja posetilaca i zaposlenih preselili su se na drugu lokaciju, pokazavši time brigu za stanovništvo“, kaže Mitrović.
Državna tajna
EU je, inače, svojim propisima obavezala članice da do 2010. potpuno izbace PCB iz upotrebe i one su to uradile. Kod nas je rok za uklanjanje ove opasne materije jul 2018. godine, ali kako on nije realan, očekuje se da će Srbija u pregovorima sa EU oko Poglavlja 27 o zaštiti životne sredine, tražiti da se taj rok produži za deset godina. Iako se procenjuje da će primena ovog poglavlja koštati našu zemlju najmanje 10 milijardi evra, kako se odnosimo prema toj problematici pokazuje i domaća praksa u upravljanju otpadom.
„Za upravljanje otpadom je izdato 3.500 dozvola a njime se stvarno bavi, po našoj evidenciji, oko 30 kompanija. Ostalima su izdate dozvole samo da jednokratno završe neki posao, bez ispunjavanja adekvatnih kriterijuma. To je u neku ruku i ekonomski problem za zemlju jer se ne kontroliše da li se ovi poslovi zaista i sprovode, pa često imamo slučaj da opasni otpad završi na deponijama, a potom mora da se unajmi neko novo preduzeće da ga zbrine. Daću vam samo jedan primer, a ima ih mnogo. U Šapcu je pre desetak godina sakupljen opasan otpad i umesto da se preradi ili izveze, ostavljen je na terenu. Posle čitave decenije je ponovo rapisan tender i mi građani smo, opet, platili da se taj otpad ukloni”, kaže sagovornik B&F-a i dodaje da upravo zbog takvih situacija, kompanije koje se ozbiljno bave ovim poslom traže da se pooštre kriterijumi na tenderima, kako bi mogle da konkurišu samo profesionalne firme, sa visokim polisama osiguranja.
Osim kontrole upravljanja otpadom, za rešavanje ovog problema je neophodno i da se zvanično objave lokacije sa opasnim otpadom. „Inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine su za proteklih 25 godina obišle zemlju i mapirale terene na kojima se nalazi opasan industrijski otpad, ali ne žele da objave njihovu lokaciju“, kaže Mitrović i dodaje kako može samo da nagađa zašto se kriju ovi podaci. Do zaključenja ovog broja redakcija B&F-a nije uspela da dobije od Ministarstva zaštite životne sredine mapu lokacija sa opasnim otpadom, čak ni potvrdu da ona postoji.
Srbiji u bližoj budućnosti, osim industrijskog, problem može predstavljati i medicinski otpad. Prema rečima našeg sagovornika, pre desetak godina su nabavljeni uređaji za autoklaviranje i šrederisanje. U njih se stavlja anatomski otpad koji se, potom, uništava spaljivanjem i sečenjem te se može odlagati na deponije, mada ni to nije dobro rešenje zbog povećane koncentracije sumpora. Kako mašine imaju određeni rok trajanja počele su da se kvare, a kada prestanu da rade, bolnice će se ponovo suočiti sa problemom gde da odlažu opasan otpad. Mitrović smatra da bi rešenje mogle da budu spalionice u sastavu kliničkih centara, što bi omogućilo da se medicinski otpad uništava tamo gde i nastaje.
Otpad kao gorivo
Svet se ubrzano okreće alternativnim vidovima energije, a jedan od njih je i – otpad. Primera radi, zimi se trećina Bečlija greje pomoću sistema spaljivanja komunalnog smeća. I opasni otpad se može koristiti kao energent, ako se poštuju procedure odstranjivanja štetnih materija iz njega.
„To bi ovde mogle da čine cementare, ali se ljudi koji žive u njihovom okruženju protive toj ideji. Retko ko shvata gde leže prave opasnosti. Neke pekare kao energent koriste motorna ulja koja sakupljaju autoservisi, a nama je najveći problem ozbiljna cementara koja bi otpad spaljivala po propisima. Nemačka ima cementare koje prerađuju 40.000 tona opasnog otpada godišnje u alternativno gorivo. Ovim postrojenjima je, inače, potrebna velika količina energije za proizvodnju. Naše cementare koriste mali procenat alternativnog goriva, i zbog toga bi uskoro mogle postati nekonkurentne na međunarodnom tržištu, jer koriste veoma skupe energente”, kaže sagovornik B&F-a i zaključuje da bi, osim ekoloških, razvoj prerađivačke industrije opasnog otpada doneo i ekonomske koristi.
Izgleda, međutim, da je to tema koju naši političari već decenijama baš i ne mirišu.
Nedovoljno sredstava za tretman opasnog otpada i u 2018.
Krajem januara Udruženje reciklera Srbije je saopštilo da, kao i prošle godine, ni u ovogodišnjem budžetu nije izdvojeno dovoljno sredstava za upravljanje opasnim otpadom. „Novac koji je predviđen u ovom trenutku, 2,19 milijardi dinara, dovoljan je za tretman samo 60% opasnog otpada koji će biti prikupljen. Da bi industrija tretirala sve prikupljene količine opasnog otpada, u budžetu za 2018. godinu potrebno je izdvojiti oko tri milijarde dinara“, izjavio je tim povodom Vladimir Živaljević, predsednik Udruženja.