U pozadini raprava o posledicama po nemačku politiku nakon najave o povlačenju aktuelne kancelarke Angele Merkel, „isplivala“ je priča o do sada široj javnosti potpuno nepoznatom investicionom fondu „Blekrok“, kojeg mediji nazivaju „najmoćnijom svetskom kompanijom za koju nikada niste čuli“ a najžešći kritičari „kompanijom koja poseduje svet“.
Iako je Fridrih Merc izgubio na izborima za naslednika Angele Merkel na čelu Hrišćansko-demokratske unije (CDU), anlitičari već komentarišu da će on biti kamen oko vrata novoj predvodnici ove partije, Anegreti Kramp-Korenbauer. Ovaj nemački biznismen, kojeg su u predizbornoj kampanji nazivali i „anti-Merkel“ kandidat, prema pisanju nemačkih medija naklonjen je krupnom kapitalu i želji da svojim političkim delovanjem kompanije još više oslobodi dažbina i zakonskih stega. Činjenica da Merc rukovodi nemačkim ogrankom američkog investicionog fonda „Blekrok“ („BlackRock“), podstakla je i rasprave da li njegov povratak na političku scenu predstavlja pokušaj svetskih finansijskih moćnika da za „direktora“ najjače evoropske ekonomije postave „američkog štićenika“, čime se zašlo i u dvorište pomenutog investicionog fonda, kojeg su mediji krstili kao „najmoćniju svetsku kompaniju za koju nikada niste čuli“.
U preispitivanju Mercove političke, ali pre svega poslovne karijere kao čoveka koji trenutno, po sopstvenom priznanju, zarađuje oko milion evra godišnje, nemačkoj javnosti – koja i dalje sa manje blagonaklonosti nego američka gleda na spregu krupnog biznisa i politike – mediji su predočili i detalje koji ga kandiduju za titulu „Nemca koji je najbolje povezan sa zvaničnim Vašingtonom“. Tome u prilog se, između ostalog, navodi njegovo rukovođenje organizacijom „Atlantski most“, grupe uticajnih političara i privrednika koji se zalažu za jačane veza između SAD i Nemačke, članstvo u Trilateralnoj komisiji koju je osnovao Dejvid Rokfeler, a pojedini nemački mediji ga povezuju i sa investicionom bankom Rotšild i to upravo preko investicionog fonda „Blekrok“.
Dodatni poslić
Ali zašto je baš ovaj investicioni fond toliko važan? Britanski magazin „Ekonomist“ je, pišući o njemu pre nekoliko godina, zaključio da bi na pitanje ko ustvari vlada svetom, teoretičari zavere najpre uperili prstom na neku od globalnih banaka, naftnog giganta ili tehnološku kompaniju, ali ne i na „Blekrok“ koji ima najveći pojedinačni ulagački udeo u takvim globalnim korporacijama. Prema svedočenju bivšeg predsednika američkih Federalnih rezervi, Pola Vokera, „Blekrok“ je najmoćnija finansijska korporacija na planeti. Poznati ruski ekonomista Valentin Katasonov tvrdi da je njihov uticaj ravan onom koji imaju kompanije „Džej Pi Morgan“, „Goldman Saks“ i „Morgan Stenli“ – zajedno.
Pored ocena da je najmoćniji, za „Blekrok“ se tvrdi i da je najzatvoreniji koncern za upravljanje imovinom na svetu, koji je prema podacima s kraja marta ove godine, upravljao imovinom od oko 6,3 biliona (6300 milijardi) američkih dolara, a nadgleda još najmanje 11 biliona dolara, poslujući sa barem sto država preko svojih 70 kancelarija u 30 zemalja. Ovaj konzorcijum ima suvlasničko učešće u preko 17.000 firmi širom sveta, a kako navode analitičari, veliki deo tog bogatstva je stekao špekulacijama baš tokom finansijske krize 2008 godine, postavši jednom od najvećih „banaka u senci“.
Mada se Fond zvanično reklamira krajnje stereotipno, kao organizacija koja nudi usluge upravljanja investicijama, rizičnim kapitalom i konsalting za institucionalne i privatne klijente, najžešći kritičari ga optužuju da na osnovu svojih veza sa svim moćnim korporacijama u gotovo svakoj industriji, ali i velikim brojem političkih zvaničnika ostvaruje takav finansijski i društveni uticaj, da bi njegov promotivni slogan komotno mogao da glasi: „Kompanija koja poseduje svet!“
Njen prvi korak ka „svetskom tronu“ započeo je kasnih osamdesetih prošlog veka kao „dodatni poslić“ sa vrednosnim papirima i obveznicama, za koji je jedan privatni equity fond angažovao Larija Finka, dotadašnjeg brokera investicione banke „Frst Boston“. Fink je osnovao investicioni fond „Blekrok“ 1988. godine, koji je počeo sa osam zaposlenih u jednoj kancelariji, a njegov vrtoglavi uspon je iniciran bankrotom investicione banke „Liman braders“ po izbijanju svetske finansijske krize 2008. godine. Naime, „Blekrok“ je već u to vreme bio poznat po svojoj ekspertizi za kontrolu rizika u investiranju, za čiji model već pomenuti časopis „Ekonomist“ tvrdi da je bio kudikamo bolji od onih zastarelih, kakve su primenjivali ’Mudis’ i ’S&P’ do 2008. godine, te da su i ostali giganti u finansijskom svetu zauzeli isti pristup, „izbegao bi se veći deo haosa koji je nastao poslednje decenije“.
Ako ne pre finansijske krize, „Blekrok“ se istakao po njenom izbijanju u poslovima vezanim za „umanenje štete“ koju su izazvali olako odobravani hopotekarni krediti, toliko da je ovaj fond od malog upravnika imovinom izrastao u „spasioca“ i „isterivača duhova“ sa Volstrita. U isto vreme, njegov izvršni direktor Lari Fink je postao sinonim za najmoćnijeg čoveka na Vol Stritu, baš zbog svog velikog ekonomskog i političkog uticaja, posebno ako se ima u vidu da „Blekrok“ upravlja i sa preko 90% penzijskih rezervi Sjedinjenih Država.
Prema jednoj ranijoj studiji Univerziteta u Amsterdamu, od ukupno 3.900 firmi na berzi u SAD, „Blekrok“ je najveći akcionar u 1662 njih. Od tih kompanija zavisi više od 23,5 miliona američkih radnika. „Blekrok“ je i akcionar u bar 438 preduzeća u indeksu S&P 500, koji uključuje najvećih 500 kompanija u SAD, koje čine preko 80% ukupnog tržišnog kapitala tog indeksa. Fond je i glavni akcionar u skoro svim nemačkim kompanijama DAX-a i najveći pojedinačni vlasnik desetak najboljih nemačkih kompanija, uključujući Bayer, BASF, Vonovia, Allianz i E.ON. U tom kontekstu, nemački mediji navode i da je jednom prilikom Lari Fink, navodno u šali izjavio: „Rapolažemo sa toliko novca, da ne znamo više gde da ga uložimo“.
Ko je čija marioneta?
Uprkos tolikom presipanju para, kompanija je ipak rešila da uštedi na svojim menadžerima, sudeći barem po najavi da će 13% njih zameniti veštačkom inteligencijom, a sve u želji da „spoji tradicionalne metode investiranja sa novim tehnologijama“. Fond je osnovao i radnu grupu koja analizira trgovinu kriptovalutama i primenu blokčejn tehnologije, kako bi se procenile mogućnosti za ulaganje u bitkoin i bitkoin fjučerse. Ovu vest je potvrdio i Lari Fink, što je izazvalo ne malo čuđenje u stručnoj javnosti, imajući u vidu da je do tada bio poznat kao veliki protivnik bitkoina, nazivajući ga „instrumentom za pranje novca“. No, izvori bliski „Blekroku“ tvrde kako formiranje ove radne grupe nije nikakva novost, odnosno da ona postoji još od 2015. godine, ali se sa tom informacijom nije izlazilo u javnost.
Po svoj prilici, daleko od očiju javnosti su se držale i mnogo važnije informacije, zbog kojih su nemački istražni organi nedavno izvršili pretres u minhenskom sedištu ovog fonda, a u sklopu šire poreske istrage vezane za takozvane „cum-ex“ transakcije iz perioda od 2007. do 2011. godine. Povod je bio izveštaj nemačke istraživačke grupe „Korektiv“, u kojem se navode dokazi da su banke i veliki investitori poreskim manipulacijama izvukli oko 55 milijardi evra iz budžeta evropskih zemalja.
Istraga je pokazala da je korišćena takozvana šema „cum-ex“, koja uključuje veći broj ulagača koji međusobno kupuju akcije kompanija sa prispelim dividendama ili neposredno pre datuma utvrđenog za dividendu, a onda ih prodaju nakon datuma isplate dividende – ali bez nje. U tom procesu deonica tako brzo menja vlasnika da poreski organi ne mogu da prate i identifikuju pravog vlasnika. Ulagači pritom ostvaruju pravo na višestruke poreske olakšice na dividendu, a potom međusobno dele zaradu dobijenu od novca poreskih obveznika.
U brojnim spekulacijama povodom otvaranja istrage o poslovanju „Blekroka“, uključujući i one da li je to „nemački odgovor na američki pritisak“, najviše je bilo skepse da sa novcem i moći koju poseduje, ovom fondu neće „faliti ni dlaka s glave“, te da su upravo takve kompanije političare pretvorile u sopstvene marionete.
Vladimir Adonov
decembar/januar 2018/19, broj 156/157