Sa usvajanjem Zakona o Fondu za nauku na samom kraju prošle godine, formalno je napravljen prvi korak u onome što Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja najavljuje kao ambicioznu reformu sistema finansiranja naučnog rada u našoj zemlji. Tri ključna koraka u toj reformi – prelazak sa projektnog na institucionalno finansiranje, promena statusa istraživača na fakultetima i afirmacija principa da naučni rad mora da donese konkretnu korist državi i društvu – do sada su, međutim, pretrpela ozbiljne kritike dela stručne javnosti. Zajedničko svim zamerkama je nepoverenje da će u toj oblasti zaista doći do suštinskih i korisnih promena, posebno kada se ima u vidu da tek treba da bude usvojen krovni Zakon o nauci i istraživanjima.
Prema procenama najstarijeg časopisa koji se bavi tematikom istraživanja i razvoja, R&D Magazine, 34 evropske države zajedno će u 2019. izdvojiti 472,5 milijarde dolara za naučnike – i to od Nemačke sa planiranim budžetom od 123 milijarde do BiH, koja je u te svrhe izdvojila oko 50 miliona dolara. Interesantno je da Srbija, čija se izdvajanja za finansiranje naučnih istraživanja kreću od 110 do 114 miliona dolara godišnje, nominalno za nauku izdvaja više nego Slovenija i Hrvatska, ali i Estonija, Letonija, Island ili prebogati (i očigledno ne preterano zainteresovan za tu delatnost) Luksemburg. Štaviše, kako je svetski standard za „značajnije izdvajanje iz budžeta“ za istraživanje i razvoj (R&D) oko 20 miliona dolara, može se reći da sigurno nismo na globalnom dnu.
S druge strane, jedan od ključnih problema koji bi najavljena reforma finansiranja nauke u Srbiji trebalo da reši je relativno nepovoljna struktura izvora novca za istraživanja i razvoj. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) za poslednju kompletno obrađenu 2017. godinu, najveći procenat sredstava dolazi iz državnog sektora (57,3%), dok je na drugom mestu sektor visokog obrazovanja (26,3%). „U ukupnim sredstvima za finansiranje naučnoistraživačkog rada, sredstva od međunarodnih organizacija učestvuju sa oko 10%. Nefinansijski (poslovni) sektor učestvuje sa oko 4%“, saopštio je RZS, koji je izračunao i u koje svrhe je taj novac trošen – najviše je izdvojeno za „opšte unapređenje znanja“, odnosno za naučnoistraživački rad koji je finansiran iz opštih fondova univerziteta (34,6%), dok je najmanje sredstava (1%) bilo utrošeno za „istraživanje i eksploataciju Zemlje“.
Koliko privreda ulaže u nauku?
Srpska privreda ni po snazi ni po finansijskoj moći ne može da se poredi sa razvijenim evropskim zemljama, gde ulaganja industrije u proseku iznose 1,36 odsto BDP celog kontinenta. S druge strane, čak i najjače ekonomije veoma pažljivo osmišljavaju instrumente za podršku investicijama u R&D, pa je tako Austrija povećala poreski kredit koji odobrava za prihode ostvarene od rada u toj oblasti, a Danska je uvela de facto povraćaj uloženih sredstava, pošto je poresku dedukciju od 100% povećala na 110%. Nemačka tek treba da objavi novi paket mera podrške za R&D u malim i srednjim preduzećima, a čak je i Britanija, u sred debate oko sprovođenja Brexita, odobrila nove poreske povlastice firmama koje investiraju u „zelene tehnologije“, uz objašnjenje da ulaganja u inovacije i produktivnost podižu kvalitet života čitavog društva.
U Srbiji se, međutim, lako rasplamsa stara rasprava o tome kako naučna zajednica može više da doprinese društvenom i privrednom razvoju: da li kroz istraživanja koja su usko povezana sa potrebama države i privrede, ili kroz radove koji možda neće brzo biti pretočeni u javni ili privatni poslovni poduhvat, ali nesumnjivo predstavljaju novu naučnu vrednost?
Vladimir Popović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je u autorskom tekstu za dnevni list „Politika“ u tom pogledu izneo sledeću ocenu: „Želimo i da nam se jedan deo instituta bavi poslovima važnim za državu, jer su neki od njih zato i osnovani. Rezultati koje očekujemo od naučne zajednice nisu samo radovi na SCI listi, već i konkretni doprinosi državi i celom društvu. To važi i za istraživače sa univerziteta“.
Stavovi oko toga šta bi trebalo da bude doprinos naučnih istraživanja su manje-više usaglašeni, budući da je opšteprihvaćeni cilj „boljitak države i društva“ dovoljno širok da obuhvati i teorijska i praktična istraživanja iz svih naučnih oblasti. Veći problem je, upozorava struka, odrediti šta u slučaju najavljene reforme o finansiranju naučnih istraživanja predstavlja prelazak sa reči na dela, odnosno sa projektnog na institucionalno (meštovito) finansiranje, a pogotovo kako se to odražava na status istraživača u institutima i na fakultetima.
Status pre standarda
Za sada se čini da su naučnici izvojevali jednu pobedu kada je reč o konačnoj verziji budućeg krovnog Zakona o nauci i istraživanjima: predlog tog propisa sadržao je sporan član 126 koji je predviđao da budu ukinuta radna mesta istraživača na fakultetima koji nisu u nastavi (a čije zarade su isplaćivane preko projekata na kojima su angažovani), dok bi njihove kolege u nastavi i oni koji su zaposleni u institutima zadržali posao. Državni sekretar Popović potvrdio je u nekoliko navrata da je njegovo ministarstvo spremno da modifikuje sporni član, ali tako da bude pronađeno održivo rešenje, koje menja zatečeno stanje, i koje bi bilo prihvatljivo za celu naučnu zajednicu. Kako se očekuje da će se Zakon o nauci i istraživanjima u Skupštini naći u martu, pitanje je kako će konačno biti formulisan sporni član, a kao vid pritiska na nadležne da razreše statusno pitanje pokrenuta je i online peticija koju je potpisalo više od 1100 istraživača. Oni poručuju da traže „brisanje skandaloznog člana 126 i modifikaciju člana 107 na način da se i istraživači na fakultetima obuhvate institucionalnim finansiranjem“.
Iako je, dakle, usvojen Zakon o Fondu za nauku, sa ciljem da postavi na noge instituciju koja bi trebalo da podstiče istraživanje kroz raspisivanje konkursa i finansiranje najboljih projekata, suštinski uspeh reforme zavisi od kvaliteta Zakona o nauci i istraživanjima, čiji konačan predlog tek treba da se formuliše. Bivši državni sekretar a danas istraživač Instituta za fiziku Milovan Šuvakov, upozorio je u analizi za organizaciju Startit na to da su do sada zalaganja da se uvedu promene u sistemu ovek gubila bitku u sukobu sa postojećim stanjem, pa je ubeđen da će i ubuduće „velika većina novca otići na institucionalno finansiranje kako bi se finansiralo zatečeno stanje, a Fond će distribuirati mali preostali deo uz prevelike troškove rada. Pored toga, Fond neće biti nezavisan u svom radu, jer ministartsvo ima glavnu ulogu u upravljanju pa se postavlja pitanje u čemu je razlika između ovoga rešenja i dosadašnjeg, gde je posao Fonda radio sektor u okviru ministarstva.”
U obrazloženju nacrta budućeg ključnog Zakona o nauci i istraživanjima piše da je „krajnji cilj reforme finansiranja naučnoistraživačke delatnosti uspostavljanje uravnotežene kombinacije projektnog i institucionalnog finansiranja“. Imajući u vidu da je poslednji konkurs za finansiranje istraživačkih projekata raspisan pre deset godina, a pokušaj raspisivanja novog kruga pre tri godine neslavno završen ostavkom ministra, ne čudi da je, kako su nekada govorili akteri čuvenog Indeksovog radio pozorišta, istraživačima trenutno „dublja strepnja nego nada“.
Prebrojavanje
Podaci RSZ i procene Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kažu da u našoj zemlji radi između 10 i 12 hiljada istraživača (razlika postoji zbog statusnih specifičnosti kao što je radno mesto, izvor zarade, status na projektu itd). Prema podacima koje je izneo državni sekretar Vladimir Popović, do nedavno je samo hiljadu istraživača bilo mlađe od 30 godina, da da bi uz pomoć Vladinog programa zapošljavanja taj broj danas dostigao 1830.