Katolička crkva prednjači u interaktivnim sadržajima na internetu, uključujući i mogućnost elektronskog ispovedanja i opciju da vernike zaštiti prvi internet svetac, Sveti Isidor Seviljski, dok u pravoslavlju onlajn konkurentnosti najviše doprinose pojedini sveštenici u manastirima koji imaju i po više hiljada prijatelja na društvenim mrežama. Zvanični sajt Srpske pravoslavne crkve ne nudi mogućnost interakcije s vernicima, ali zato ima prodavnicu crkvenih proizvoda, pa i vina koje je moguće poručiti preko interneta.
Izgleda da ni Bog neće moći da umakne društvenim mrežama, sudeći barem prema rezultatima jednog od novijih istraživanja u SAD koji pokazuju da čak 73% tamošnjih vernika očekuje da sveštenici sa svojom „parohijskom pastvom“ komuniciraju na ovaj način. Za razliku od nekih drugih naučnih i tehnoloških otkrića, verske organizacije nisu čekale vekovima da bi prihvatile šansu koju je ponudio internet za širenje njihovog uticaja, pa se prvi hrišćanski elektronski njuzleter „United Methodist Information“ koji je slat na imejl adrese pojavio još krajem osamdesetih godina prošlog veka. Prva onlajn crkva na internetu osnovana je 1994. pod nazivom „The First Church of Cyberpace“, a nedugo potom magazin „Time“ je objavio specijalno izdanje pod nazivom „Jesus Online“.
To su bili prvi koraci u upotrebi internet komunikacije u religijske svrhe, da bi već 1997. bio ustoličen i prvi katolički svetac interneta – Sveti Isidor Seviljski (Saint Isidore of Seville), koga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio zaštitnikom nove komunikacione tehnologije. Zadatak ovog „tehnološkog“ sveca je da usmerava katoličke „surfere“ na umesnu, pristojnu upotrebu interneta, a zajedljivci dodaju i da čuva računare vernika od virusa i hakera. Moskovski patrijarh i cele Rusije Aleksej Drugi je iste te godine izdao saopštenje u kojem podstiče vernike da koriste internet radi jačanja duhovnosti i misije crkve.
No, 1997. je ostala upamćena i po prvoj velikoj zloupotrebi interneta u širenju verskih ubeđenja, sa katastrofalnim posledicama. Reč je o verskoj sekti „Nebeska kapija“ („Heaven’s Gate“) iz Kalifornije, čiji su se pripadnici povezivali preko interneta i pomenute godine izvršili kolektivno samoubistvo. Taj događaj je podstako javne polemike o naličju novog sredstva komunikacije i „minskom polju“ koje leži skriveno u njemu za širenje destruktivnih ideja, ali i dileme da li internet i u okviru tradicionalnih religija može naneti štetu forsirajući individualizam na račun zajedništva koje predstavlja temelj religijskog života.
Ispovedanje u realnom vremenu
Uprkos podelama oko toga da li su internet i duhovnost saveznici ili neprijatelji, religija se sve većom brzinom useljavala u virtuelno globalno selo, pa je već 2004. godine u celom svetu bilo oko 51 milion veb stranica koje se odnose na religiju, oko 65 miliona veb stranica koje se bave crkvama, i 83 miliona veb stranica koje sadrže reč Bog. Mnoge od njih pripadale su upravo alternativnim religijskim pokretima, jer se ispostavilo da je internet daleko delotvornije a jeftinije sredstvo za regrutovanje novih članova u odnosu na dotadašnje načine promocije.
S obzirom na veliki broj i razuđenost ovakvih organizacija, nauka se relativno malo bavila istraživanjima o njihovom onlajn uticaju, a najpodrobnije su analizirana dva religijska pokreta – Jehovini svedoci i Sajentološka crkva, koja ilustruju potpuno suprotne pristupe komunikaciji preko interneta. Oficijelni sajt Jehovinih svedoka, iako nudi mogućnost prevoda na više od 400 jezika, ocenjuje se kao vrlo štur i „izvan vremena“, bez multimedijalnih sadržaja i sa ograničenim opcijama u pretraživanju. Nasuprot tome, stranica Sajentološke crkve je od samog početka bila koncipirana tako da što više posluži promociji, a danas je u potpunosti interaktivna i za detaljan pregled njenog sadržaja potrebno je čak više dana. Indikativno je da uporedo sa širenjem novih religija u virtuelnoj zajednici, daleko brže raste broj stranica takozvanih „kontrakult“ pokreta, što je navelo Daglasa Кovena, sociologa religije na zaključak da je u toku „elektronska industrija rata protiv kultova“.
Kada je reč o istraživanju veza između interneta i tradicionalnih konfesija, takvih analiza ima mnogo više i u svetu i kod nas. Recimo, zajednički stav je da Rimokatolička crkva, generalno, grabi krupnim koracima u osvajanju virtuelnog sveta pre svega kada je reč o interaktivnosti u komunikaciji sa vernicima, od mnogobrojnih foruma za duhovno savetovanje, preko zajedničkih onlajn molitvi, pa čak do mogućnosti za „elektronsko“ ispovedanje. Ovo potonje nisu baš svi u katoličkoj zajednici prihvatili sa oduševljenjem, ali to nije sprečilo IT kompanije da se upuste u trku za nove poklonike, pa se tako na španskom tržištu pojavila aplikacija „Ispovednik GO“. Ona detektuje lokaciju „grešnika“, a potom otvara mapu koja mu pokazuje gde u najbližem okruženju može da pronađe sveštenika dostupnog u tom trenutku da sasluša njegove grehe preko interneta „u realnom vremenu“.
Duhovna preispitivanja lakša uz vino
Nasuprot konkurenciji, Pravoslavna crkva je po mišljenju većine istraživača tromija (a neki smatraju opreznija) u baratanju internetom, odnosno kako se navodi u analizama, njene onlajn aktivnosti se i dalje prvenstveno zasnivaju na jednosmernoj komunikaciji s vernicima, u kojoj je glavni cilj da se prenese duhovna poruka. Među većim brojem istraživanja o aktivnostima Srpske pravoslavne crkve (SPC) u virtuelnom svetu, posebno je zanimljiva studija Lidije B. Radulović i Senke Kovač sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja se bavi detaljnim pregledom onlajn aktivnosti srpskih crkvi i manastira, i to ne samo na specijalizovanim sajtovima, već i na društvenim mrežama.
Autorke navode da, za razliku od sajta SPC i većine pomesnih crkava i parohija, koji su pre svega informativnog tipa i bez interaktivnih sadržaja, onlajn aktivnosti srpskih manastira su neretko raznovrsnije. Pored različitih informacija o aktivnostima manastira, vernici mogu da međusobno ili sa sveštenikom razgovaraju i razmenjuju mišljenja i stavove, da podele ili svedoče o svojim verskim iskustvima, zatraže savet o verskoj praksi, zamole sveštenika da se za njih pomoli, slušaju propovedi… Nedavno je u manastiru Studenica realizovan i projekat „Digitalizovana Studenica“, gde u modernom, interaktivnom vizitorskom centru posetioci većinu sadržaja mogu da aktiviraju uz pomoć AR aplikacije za mobilne telefone, i to na sedam stranih jezika pored srpskog.
Organizacija koja stoji iza sajta Pouke.org dostupna je i na Tviteru, i promoviše se kao „najveća pravoslavna internet zajednica na Balkanu“, nudeći mnoštvo interaktivnih opcija, uključujući i blogove vernika, a posebno je aktivan arhimandrit Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani. On je, inače, prvi velikodostojnik SPC koji se proslavio na internetu još krajem devedesetih, kada je postao glavni izvor informacija o događajima na Kosovu i Metohiji, pa je u domaćoj javnosti prozvan „Sajber Sava“, a među stranim novinarima „cybermonk“.
Prema izjavama arhimandrita Gavrila Vučkovića iz srpskog manastira Lepavina u Hrvtaskoj, koji je veoma aktivan na Jutjubu i na Fejsbuku, preko interneta mu se najviše javljaju mladi od 13 do 35 godina, a više od dve trećine vernika koji mu se obraćaju na taj način su muškarci. Neki sveštenici s otvorenim profilima na Fejsbuku imaju više hiljada prijatelja, naročito oni u „rasejanju“, poput sveštenika Radiše Ninkovića u SAD i Dalibora Đukića u Vićenci.
Ipak, kako i duhovnici moraju od nečega da žive u ovozemaljskoj svakodnevnici, internet stranice i Fejsbuk profili često služe manastirima i za prodaju najrazličitijih manastirskih proizvoda: od klasičnih kao što su sveće, brojanice, ikone, do krema za lice i drugih kozmetičkih proizvoda, čajeva, eliksira, melema, meda, rakije, ručnih radova, pa do štenaca sibirskog samojeda, kao u manastiru Svetog apostola Tome kod Svilajnca. Na Fejsbuk stranicama manastira često se mogu naći i pozivi za donacije ili objave o donacijama koje su dobili. Zvanični sajt SPC nema mogućnost za onlajn religijske aktivnosti i interakciju vernika, ali zato ima prodavnicu relikvija, crkvenih proizvoda pa i vina koje je moguće poručiti preko interneta.
Članak je prvobitno objavljen u aprilskom broju (#160) časopisa Biznis & Finansije