U ovdašnjoj praksi promašaji u investicionim prioritetima najuocljiviji su u domacim preduzecima, pa ce uticaj svetske finansijske krize ubrzati naplatu pogrešnih odluka, ali i primorati domace menadžere na racionalnije ponašanje, ocenjuje ekonomista Slobodan Acimovic.
U Srbiji još ne može da se prati dinamika i validno utvrdi u kojoj meri su investicije uticale na povecanje dodate vrednosti u privredi, buduci da je podatke o ulaganjima u osnovna sredstva nefinansijskog sektora Republicki zavod za statistiku po prvi put publikovao za 2006. godinu. Prema tim pokazateljima, iako su investicije u realnom sektoru cinile 80,4% ukupnih investicija u Srbiji, 100 uloženih dinara u osnovna sredstva produkovalo je svega 37 dinara novododate vrednosti. Navedena poredenja sa referentnim zemljama pokazuju da je Srbija na nivou Madarske i Slovenije iz 2004. i 2005. godine, a pored niskog nivoa ulaganja, kao glavni uzrok niske efikasnosti investicija, pa time i nedovoljne konkurentnosti domace privrede, navodi se i njihova nepovoljna struktura, odnosno mala zastupljenost u sektorima gde se stvara veca dodata vrednost, ali i nedovoljna iskorišcenost ukupno uloženih sredstava.
Stoga ce svetska ekonomska recesija koja je na pomolu, osim rizika od umanjenog priliva stranih direktnih investicija, na domacem tržištu dodatno produbiti vec postojece probleme uocene u svakodnevnoj praksi, a koji proisticu iz nedovoljno promišljene investicione politike u preduzecima, ocenjuje Slobodan Acimovic, vanredni profesor na katedri za poslovnu ekonomiju i menadžment Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Greške u investiranju mogu biti finansijske, lokacijske, vezane za strukturu proizvodnog programa ili trgovackog asortimana i mogu se pociniti i onda kada, kao u slucaju zapadnih kompanija, postoji veliki broj procedura namenjenih njihovom sprecevanju. Acimovic napominje da se i u veoma profitabilnom bankarskom sektoru u Srbiji, pod pritiskom oštre konkurencije donose neke pogrešne investicione odluke. ’’Najcešce greške su otvaranje filijala ili ekspozitura na nedovoljno prometnim mestima, cije je poslovanje stoga nerentabilno. Imamo i primere lizing kuca, medu kojima su i neke koje su otvorile strane banke, cija se poslovanje uporno forsira uprkos cinjenici da su im troškovi veci od plasmana’’.
Neka stoji, hleba ne traži
Ipak, svakodnevno iskustvo pokazuje da se inostrane firme, narocito iz zapadnih ekonomija, generalno daleko obazrivije ponašaju prilikom donošenja odluka o ulaganjima. Njima se pristupa na osnovu metodologije koja zahteva veoma ozbiljne eleborate – tržišne, marketinške, finanisjske, tehnicke, administrativne, logisticke… Kada su u pitanju preduzeca sa teritorije bivše Jugoslavije koja posluju na našem tržištu, vec su vidljive neke ’’balkanske bolesti’’, poput nedovoljnog istraživanja konkurencije, kapaciteta tržišta ili firmi koje se kupuju. Na žalost, najveci broj investicionih promašaja uocava se kod domacih preduzeca, pocev od primera da se u ulaganja ulazi bez ikakvog prethodnog plana, ili se biznis plan cesto pravi tipizirano, na par strana, ’’jer se ne doživljava kao nešto što se radi zbog sopstvene firme, vec iskljucivo kao papir koji je neophodan da bi se od banke dobio kredit, pa se neretko upadne u zamku iskazivanja ’’prenaduvanih’’ poslovnih pokazatelja’’.
Nedovoljna sistematicnost i obazrivost cesto karakterišu investicionu politiku domacih preduzeca, bilo da je rec o kupovini firmi u procesu privatizacije, osnivanju novih podružnica ili ulaganju novca u nove poslove. O tome svedoce i primeri neuspešno privatizovanih firmi, koje su novi vlasnici kupovali samo da bi iskoristili neka od osnovnih sredstava, do apsurdnih slucajeva da je razlog za kupovinu bi to što je novi vlasnik ’’emotivno vezan za proizvodnju parketa, jer je u njoj nekada radio njegov otac’’. Pravljene su i strateške lokacijske greške, kao u slucaju pilana u Vojvodini, u koje su investirale firme iz drugih delatnosti, rukovodene trenutnim okolnostima koje su obecavale znacajan profit. Ne poznavajuci oblast u koju ulaze, investitori su prevideli da raspoloživost osnovne sirovine nece biti dugog veka, pa mnoge od tih pilana, u koje su uložene stotine hiljada evra danas ne rade i teško ih je preprodati. Kao jednu od fatalnih investicionih greški u ono malo domace proizvodnje što nam je preostalo, Acimovic navodi i primer proizvodnje tepiha od veoma skupe australijske vune na zastarelim mašinama, koje troše mnogo materijala i energije. Krajnji rezultat uloženog novca su tepisi koji koštaju 12.000 dinara po kvadratnom metru i sa rokom isporuke od mesec do 45 dana, u situaciji kada se na tržištu prodaju uvozni tepisi slicnog kvaliteta, ali koji koštaju 3.200 dinara po kvadratnom metru i isporucuju se odmah.
Suprotno ekonomskoj logici ponašaju se i neke veoma jake domace kompanije sa znacajnim viškom likvidnih sredstava. Naš sagovornik predocava da racionalna investiciona politika podrazumeva da se prvo ulaže u proširenje poslovanja na domacem tržištu, a potom u osvajanje tržišta u regionu, novih proizvoda ili robnih marki, ’’a ne da se ulazi u potpuno nove delatnosti, kao na primer u gradevinarstvo, samo zato što su one trenutno profitabilne na domacem tržištu’’. Investiciono rasipanje se ogleda i u gradnji suviše skupih objekata, kako bi se u javnosti potencirao utisak o finansijskoj moci, otvaranju novih a nepotrebnih podružnica i kupovini zemlje po principu ’’pa neka stoji, hleba ne traži’’.
Neuvažavanje znanja
Ali vrlo brzo se ispostavlja suprotno, narocito kada se insistira da se investicija realizuje u znacajno kracem priodu od onoga koji je realno potreban. Tada se zapada u probleme dnevne likvidnosti, ciji ceh placaju ili zaposleni, ili dobavljaci, ili kupci, a za premošcavanje se koriste skupi bankarski krediti, cime se ugrožava zdravo poslovanje. Neodgovornom ponašanju kumuju i banke, jer iako se u javnosti tvrdi da postoje cvrsta pravila za dodelu kredita, ’’praksa pokazuje da ima previše izuzetaka i da se krediti odobravaju i kada nema racionalnog osnova i dovoljno garancija, zato što je klijent na nekoj znacajnoj poslovnoj funkciji ili je povezan sa politickim strukturama’’, kaže Acimovic i dodaje: ’’Cini mi se da su se mnogi jaki igraci u poslednjih nekoliko godina preinvestirali i da je možda i to jedan od razloga neopravdano visokih cena u pojedinim privrednim sektorima’’.
Na pitanje kako objašnjava tako izraženu investicionu nepromišljenost u generalno siromašnoj privredi, naš sagovornik kaže da je ona prevashodno posledica nacina na koji je sprovodena tranzicija u Srbiji, a koji je omogucio da odredeni broj ljudi u kratkom roku dode do velikog kapitala kojim ne ume da upravlja, i što je još gore, svog neznanja nisu ni svesni. Stoga domaci menadžeri, po pravilu, nisu zainteresovani ni da investiraju u kvalitetne kadrove, pa se problem limitiranih budžeta za veca ulaganja u istraživanja i razvoj u praksi neretko svodi na bizaran nivo, ’’da firme nemaju gotovo nikoga ko ozbiljno razmišlja o ulaganjima u novu tehnologiju, o promeni proizvodnog ili trgovackog asortimana, da li treba da se otvori novi distributivni centar… Rekao bih da se veoma mali broj domacih firmi, cak i najvecih, bavi ozbiljnijim promišljanjem u tom pravcu’’.
Svetska finansijska kriza ubrzace naplatu neracionalnog investiranja na ovdašnjem tržištu, ali i primorati mnoge domace menadžere na racionalnije ponašanje, uveren je naš sagovornik. Zato je za Srbiju najveci prioritet da umesto stranih investicionih fondova, ciji je jedini interes da kupljenu firmu što brže i unosnije preprodaju, privuce grinfild investicije. Jer one ce, pored makroekonomskog znacaja, formiranjem lanca dobavljaca pozitivno uticati i na racionalnije promišljanje investicionih prioriteta i promene u ukupnom poslovnom ponašanju domacih firmi.
Zorica Žarković
broj 49, novembar 2008.