Najnovije istraživanje o investicionoj klimi u Srbiji koje je sproveo Strategic Marketing Research, a sponzorisao Program podsticaja ekonomskom razvoju opština (MEGA) Americke agencije za međunarodni razvoj USAID, pokazalo je da bi 96 odsto stranih ulagača koji su svoj kapital plasirali u našoj zemlji ponovo donelo istu odluku, dok samo četiri odsto ne bi ponovo uložilo svoj novac u našu zemlju.
Istraživanje je obuhvatilo ukupno 132 strane kompanije, od kojih je bilo 13 onih čiji su menadžeri razmatrali opciju ulaganja u Srbiju, ali su odlučli ipak da investiraju u nekoj drugoj zemlji. Među ključnim rezultatima je i činjenica da strani investitori kao gorući problem za ulagače prepoznaju pravne i birokratske barijere, a da kao glavne konkurente Srbiji u privlacenju investicija vide ostale zemlje sa teritorije bivše Jugoslavije, kao i Rumuniju, Bugarsku i Madarsku.
U obimnom osmomesečnom istraživanju o investicionoj klimi u Srbiji učestvovale su strane kompanije koje su kapital u našu zemlju plasirale izmedu 2001. i 2008. godine. Kako za Biznis&Finansije kaže Savetnik MEGA projekta Sanja Govorušic, cilj istraživanja je bio da uglavnom obuhvati grinfild investitore. Medutim, zbog nevelikog broja ove vrste investicija (oko 24 odsto ispitanika), kao i neophodnosti da istraživanje bude statisticki relevantno i uzorak reprezentativan, anketa je obuhvatila i one kompanije koje su u našu zemlju uložile kroz privatizaciju (39 odsto ispitanika), joint- ventures (27 odsto), i druge braunfild investitore. Takode, potrebno je napomenuti da je bilo veoma teško doci do onih kompanija ciji su menadžeri pokušali da investiraju u Srbiji, ali su ipak odlucili da svoj kapital plasiraju u nekoj drugoj zemlji. Od oko 40 kontaktiranih kompanija, samo 13 je bilo voljno da odgovori na upitnik. Zbog malog broja ispitanika u ovom uzorku, njihovi odgovori samo daju indikacije o razlozima zbog kojih su odlucili da ne investiraju u našoj zemlji.
Kao najčešci razlog za ulaganje u Srbiju, investitori navode tzv. prethodne veze, bilo poslovne (nekadašnji rad na našem tržištu, osecaj bliskosti sa nacinom poslovanja u Srbiji), bilo privatne prirode. „Istraživanje pokazuje da su razlozi tržišne prirode, kao što su stopa rasta, troškovi poslovanja i bolje poslovne mogucnosti, tek sekundarnog karaktera, dok se razlicite vrste finansijskih i poreskih posticaja koje naša država daje, nalaze tek na petom mestu na listi važnih faktora.“ analizira Sanja Govorušic rezultate istraživanja.
Geografski položaj uz dostupnost kvalitetne radne snage i dostupnost sirovina su tri faktora u Srbiji koje strani investitori najviše vrednuju. Na nivou opština, međutim, investitori ne gledaju toliko geografsku poziciju koliko dostupnost obučenih radnika i cenu radne snage, te naša sagovornica zakljucuje da je to signal lokalnim samoupravama da, zajedno sa Univerzitetima i stručnim školama, osmisle obrazovne strategije kako bi ulagačima mogle da ponude odgovarajuci kadar.
Kada se investitorima postavi pitanje o glavnim prednostima i manama Srbije kao investicione destinacije, razlika u odgovorima investitora koji su uložili u našu zemlju i onih koji to nisu uradili postaje veoma uocljiva. Za prve, prednosti Srbije leže u „poznavanju tržišta i bliskosti sa nacinom poslovanja“ (cak 60 odsto anketiranih), resursima kojima naša zemlja raspolaže, nižim troškovima poslovanja (38 odsto), dok se tek na cetvrtom mestu našao odgovor da je naše tržište u razvoju, da nudi dobre poslovne prilike i vece mogucnosti za ostvarivanje profita. „Investitori koji nisu uložili u Srbiju kao najvece prednosti tržišta za koja su se odlucili smatraju upravo to da se radi o privredi u razvoju, tržištu koje raste i pruža mogucnosti za kreiranje profita“, primecuje Sanja Govorušic.
Kada je reč o manama Srbije kao investicione destinacije, razlika u odgovorima je ponovo indikativna: investitori koji posluju u našoj zemlji su do 2007. godine navodili političku nestabilnost kao najveci minus, dok su pravne, regulatorne i birokratske prepreke bile na drugom mestu. Od 2007. godine, na vrhu te liste su definitivno pravno-birokratski problemi (cak 63 odsto odgovora), pa tek onda sledi politička nestabilnost (29 odsto odgovora)“. Oni ulagači koji su otišli da investiraju u druge zemlje, kao najvecu manu za investiranje u Srbiji navode nestabilnost tržišta, odnosno rizik investiranja (67 odsto), a pored političkog rizika i preterane birokratizovanosti državne uprave, kao veliku manu vide i korupciju (33 odsto). „Više je nego indikativno da država mora da pocne da se bavi pojednostavljivanjem administrativnih procedura i deregulacijom“, zakljucuje naša sagovornica.
Vreme koje protekne od razmatranja Srbije kao investicione destinacije do realizacije konkretnog ulaganja još jedan je argument u korist poziva na deregulaciju i debirokratiaciju. „Izračunali smo da strani investitori u proseku provedu 13 meseci razmatrajuci da li da dodu u Srbiju ili ne, a kada donesu tu odluku prode još 8 meseci do realizacije investicije. Pokazalo se da u drugim zemljama proces razmatranja traje duže, tj.18 meseci, ali realizacija investicije traje najviše 2 meseca. Zaista bode oci cinjenica da je u Srbiji potrebno cetiri puta više vremena da bi odredeni poduhvat bio završen, a pošto se radi o periodu od donošenja odluke do realizacije investicije, jasno je da u meduvremenu investitor pokušava da dobije odgovarajuce dozvole, saglasnosti, zapocne poslovanje i slicno“, primecuje Sanja Govorušic.
Koje su zemlje, onda, glavni konkurenti Srbije? Sudeći po odgovorima učesnika istraživanja, koji su mogli da navedu više zemalja, Bosna i Hercegovina je gotovo redovno razmatrana kao alternativna lokacija (19, 1 odsto anketiranih), zatim sledi Hrvatska (15,3 odsto), pa redom Rumunija, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Pre 2007. godine investitori su mahom Bosnu i Hercegovinu navodili kao alternativu investiranju u Srbiju, dok kasnije Hrvatska uzima primat, a BiH pada na drugo mesto. Ulagači iz poljoprivredno-prehrambene industrije su, tako, kao alternativu najčešce razmatrali Hrvatsku, iz gradevinske industrije BiH, iz hemijske i metalske industrije Rumuniju, dok se pokazalo da je tekstilni sektor najizloženiji konkurenciji pa je lista ’alternativa’, duga a pored zemalja regiona i novih članica Evropske unije svoje mesto su dobili i Egipat, Tajland i Maroko. Interesantno je, međutim, da su oni investitori koji su odustali od ulaganja u Srbiju odlazili u Bugarsku, Hrvatsku, Madarsku, Tursku, ali na kraju ne i u Bosnu i Hercegovinu, iako je ona najcešce razmatrana alternativa.
Istraživanje pokazuje i koje su izvore ispitanici koristili kada su želeli da dobiju informacije o uslovima investiranja i poslovanja u Srbiji. Oni koji su investirali u Srbiji najcešce navode svoje poslovne kontakte (ukupno 63 odsto) kao glavni izvor informacija, potom organe lokalne samouprave koje su kontaktirali, zatim slede republicke institucije – ministarstva i agencije – kojima se obratilo 24 odsto investitora, a gotovo jednak broj posavetovao se sa prijateljima i rodacima ili je konsultovao medije i internet. Oko 11 odsto informacije je dobilo na sajmovima i slicnim manifestacijama dok se najmanji broj obratio konsultantskim ili revizorskim kucama, advokatskim kancelarijama i slicno. Interesantno je, pak, da su oni koji su odustali od ulaganja u našu zemlju kao izvor informacija duplo cešce kosultovali ministarstva i agencije, a u ukupno 42 odsto slucajeva i ostale izvore, u koje ubrajaju konsultante, advokate i druge profesionalne savetnike. Svi ulagaci se, medutim, slažu u tome da im je internet najpoželjniji osnovi izvor informacija, a iz odgovora sledi da ulagaci za sada nisu zadovoljni kvalitetom informacija koje im se nude na postojecim prezentacijama državnih i lokalnih institucija.
Sve u svemu, savetnik MEGA projekta Sanja Govorušic kaže da je istraživanje o investicionoj klimi u Srbiji pokazalo da se vecina ulagaca (cak 96 odsto) nije pokajala zbog svoje odluke te bi ponovo investirala u našu zemlju (87 odsto navodi da bi ponovo investiralo u Srbiji, dok 9 odsto kaže da bi investiralo u Srbiji, ali u drugoj opštini). Samo 4 odsto anketiranih stranih investitora se izjasnilo da se pokajalo zbog svoje odluke. Ulagaci koji su učestvovali u ovom istraživanju u odgovorima na pitanje šta Srbija treba da uradi kako bi poboljšala svoju investicionu klimu porucuju da je najvažnije pojednostavljivanje i skracenje razlicitih birokratskih procedura, uprošcvanje i ubrzanje poreskih i carinskih postupaka, kao i dostizanje političke i makroekonomske stabilnosti.
Milica Milovanović
broj 49, novembar 2008.