Od prvih nacrta pa do završetka izgradnje nekog većeg sportskog objekta kod nas, prođe i više od jedne decenije. Najbolji primer za to je beogradska Arena, koja je, posle četrnaest godina peripetija, i dalje bez upotrebne dozvole. A u situaciji kada publika gotovo i nedolazi na utakmice, projekte novih stadiona su, doduše stidljivo, najavili i čelnici fudbalskih klubova Partizana i Crvene zvezde.
Najavljivana kao najveća sportska hala u Evropi, i po još mnogo čemu velelepna i moderna, beogradska Arena (u početku nazivana Limes) trebalo je da bude gotova još 1994. godine, za odigravanje Svetskog prvenstva u košarci. Desili su se nemili događaji, na koje niko od graditelja nije mogao da utiče, i polako se nastanak sportske dvorane na Novom Beogradu pretvorio u „zidanje Skadra na Bojani“. Novca za završetak radova nikada nije bilo dovoljno, a prvobitni projekat sportskog kompleksa, sa manjom dvoranom i tržnim centrom, improvizovan je i menjan uporedo sa finansijskom i političkom situacijom.
Konačno, pred izbore 2000. godine, nedovršena hala je prvi put upotrebljena, i to za iznenadno organizovani predizborni miting SPS-a. Nakon političkih promena, u decembru 2001. godine, odlukom Vlade Srbije, Arena prelazi u nadležnost Skupštine grada. Stvari su se malo ubrzale, dvorana je naizgled dovršena – u njoj su prošle godine igrane i završne utakmice Evropskog prvenstva u košarci, održano je nekoliko koncerata, pa je i čuveni Pavaroti, na svojoj oproštajnoj turneji, „otpevao“ svoje u Areni.
Ko se obogatio?
U međuvremenu, novoizgrađene zgrade u blokovima koji okružuju Arenu, dostigle su izuzetnu cenu – kvadrat stambenog prostora u njima dostigao je dve hiljade evra. Sve još uvek izgleda novo i čisto, ima čak i zelenila, i dok god tako bude bilo, i dalje će vredeti. Samo, dvorana još uvek stoji neiskorišćena iznad nove petlje autoputa.
Prema prvobitnom projektu arhitekte Vlade Desnice, Arena je trebalo da bude osposobljena za održavanje svih velikih dvoranskih sportova, uključujući i zimske. Ipak, zamišljena izgradnja ledene ploče izmenjena je, tako da sada u dvorani nije moguće odigravanje hokeja na ledu ili klizačkih takmičenja, što je uslovilo i prekrajanja u samoj konstrukciji. Bilo bi veoma interesantno videti i svedene račune izgradnje – odnosno ko je i zašto, tokom četrnaest godina, uzimao ili ulagao novac u Arenu, ili ko se time obogatio, pošto je ona sigurno postala jedan od najskupljih objekata takve vrste u Evropi.
Takođe, dok je trajala njena dugogodišnja izgradnja, po beogradskim novinama se uveliko pisalo da bi u njoj svoje evropske utakmice igrali košarkaši Partizana, dok bi Crvena zvezda i dalje bila domaćin u hali Pionir. Čuvena dvorana iznad Bogoslovije poznata je po skoro nepostojećoj ventilaciji, zbog čega, kada je napuni više od pet hiljada posetilaca, disanje u kontinuitetu predstavlja izuzetno veliki problem.
Večiti derbi
Poslednjih nekoliko godina Nenad Bjeković i Žarko Zečević, čelnici Fudbalskog kluba Partizan, najavljuju izgradnju potpuno novog stadiona na mestu starog, još uvek popularno nazivanog JNA. Priče o glomaznom projektu su se menjale godinama, od prvobitne rekonstrukcije i postavljanje krova na sadašnjem stadionu, do sada aktuelnog rušenja i izgradnje čitavog kompleksa, vrednog više od 200 miliona evra.
Sportsko društvo Partizan vlasnik je stadiona i zemljišta koje ga okružuje, na skoro 13 hektara površine, gde bi trebalo da nikne nova arena, biznis centar, hotel sa pet zvezdica, podzemni parking, poslovni apartmani… Nejasno je ko će biti izvođač radova, pošto ni projekat još uvek nije usvojen do kraja – od regulacionog plana do finalnog izgleda dug je proces. Ipak, planirana izgradnja trajala bi skoro dve i po godine, tokom kojih bi fudbaleri Partizana igrali svoje utakmice u domaćem takmičenju u svom sportskom centru u Zemunu, a međunarodne susrete možda na stadionu OFK Beograda ili čak u Smederevu. Površina svih objekata trebalo bi da bude oko 100.000 metara kvadratnih, a stari stadion morao bi da bude srušen do sledećeg leta.
„Nevernici“ na Internetu uglavnom komentarišu ovu vest kao još jednu u nizu sličnih najava, na koje smo navikli u prethodnom višegodišnjem periodu, kada su obećanja previše lako davana. Ipak, sadašnje rukovodstvo Partizana izgradilo je prošle decenije jedan od najmodernijih sportskih centara na Balkanu, popularni „Zemunelo“, vredan desetak miliona evra.
Zečevićeve najave nisu ostavile ravnodušnim ni kolege iz suprotnog tabora, tako da smo, po običaju, ponovo dobili nastavak „večitog derbija“ i van fudbalskih terena. Predsednik Crvene zvezde Dragan Stojković i njegov novi sekretar Nebojša Leković stidljivo su najavili izgradnju novog stadiona i rušenje beogradske Marakane, i čitavog pratećeg „grada“ od poslovnih objekata i hotela. Baš poput komšija. Na osnovu Internet portala SportskeVesti neimenovana austrijska firma spremna je da uloži čak 550 miliona evra u ovakvu investiciju.
Bajkovite nade
O čemu se tu zapravo radi? Činjenica je da su i Zvezda i Partizan vlasnici velike površine zemljišta iznad Autokomande, svako na svojoj strani brda. Davanjem tog zemljišta na korišćenje švajcarskim ili austrijskim građevinskim firmama, obezbedili bi sebi nove stadione, a strani ulagači ubirali bi kajmak od izgrađenih hotela i poslovnih prostora, garaža, hipoteka… Ako se uzme u obzir i planirano probijanje tunela ispod Topčiderskog brda, kao i izmeštanje glavne železničke stanice u obližnji Prokop, eto prilike da skoči i cena kvadrata.
Po istom principu stadione grade i fudbalski velikani iz Zapadne Evrope, a možda najsvežiji primer predstavlja londonski Arsenal, čiji je čuveni Hajberi bio u upotrebi od septembra 1913. do maja 2006. godine, kada je usledilo preseljenje na novi, superluksuzni stadion Emirati, nazvan po glavnim sponzorima. Za izgradnju je uzet zajam od 260 miliona funti od šest velikih bankarskih grupacija, na rok otplate glavnice od četrnaest godina, odnosno čak pedeset i više godina sa manjim interesnim stopama. U finansiranju izgradnje učestvuje i sam klub, prodajom parcelisanog zemljišta čiji je vlasnik, i preuređenjem dela starog stadiona u stambeni prostor.
Takvi projekti ostvarivi su i kod nas, mada još uvek prilično bajkovito zvuče nadanja naših sportskih funkcionera. Navikli smo da nas svi obmanjuju, pa nećemo verovati dok ne vidimo sopstvenim očima. Pogotovo ako se radi o ulaganjima po kojima bismo bili vodeći u Evropi, u trenutku kada za njih još uvek ne postoji dovoljno interesovanja.
Marko Miladinović
broj 25, novembar 2006.