Tim rečima koje znače “Slušajte ljudi”, Dragoljub Acković, naslovio je (1995.) svoju lepu, humanu i prisnu knjigu posvećenu Romima. Slušajte! Jer samo nedelju dana posle najveće ovogodišnje svetkovine romske, Đurđevdana, koji oni svojim jezikom zovu Upasomilai i kada je svako od njih dužan da se upita šta je uradio u svom životu, u Napulju, Rimu i Milanu zbili su se prvi pravi pogromi u ovom milenijumu.
Sramota, ne samo za Italiju nego i za sav ljudski rod. Gorela su romska naselja, četiri u Napulju, po dva u Rimu i Milanu. Bežale su žene sa bezbroj dece, male, musave, lepe, prestrašene mrakom, plamenom i urlanjem izbezuljenih debelih napuljskih matrona. Uskakali su u svoje tricikle, u kojima nije bilo dosta mesta ni za njih, a kamo li za nešto od one jadne imovine koju su napabirčili. Gonili su ih i gađali molotov koktelima kratko ošišani, nabildovani, ne baš fanatično beli rasisti, nasicti, ološ. Jedan prekrasan narod – Italijani, pokazao je da nije ni on imun na šljam. Ima ga svako, samo je pitanje kada će ti, kako ih Nemci zovu, halbstarkeri – polusnažni, osetiti da im je popušten lanac i da mogu da grizu. Pitanje je okolnosti hoće li nastupati kao fudbalski navijači, Arkanovi tigrovi ili rasiti što progone one koji su drugačiji. Italijanska desnica osvojila je vlast obećanjem da će uvesti red i sigurnost. Obećala je da će proterati svakoga ko joj nije po volji. Obećala je da će uvesi “specijalne komesare za Rome”. Jurišni odredi rasista krenuli su pre policije da obave posao. Krenuli su, dakako, od najnezaštićenijih i pokazali svoje zube, krzave od otvaranja pivskih boca.
Ne bih da veličam Rome. Nisam Saša Petrović, kojem su posle “Skupljača peria” rekli: “E sad možeš da nas zoveš Cigani – ti si naš!”. Znam samo da je u pravu Acković, kad piše da “nikada nije video Roma koji je osuđen za tešku proneveru, pljačku preduzeća ili upad u platni sitem”. Znam da vole svoju decu i stare kao retko ko drugi. Da li je iko video ostarelog Roma u staračkom prihavtilištu? Za njih je neljudski odvojiti onemoćalog od porodice. Najidealnije disperzirana manjina u svetu nije iskoristila svoju “logistiku” da se upusti u trgovinu drogom, oružjem ili ljudina. To rade drugi, veštiji i pokvareniji. Svi znaju za Holokaust, a gotovo niko za Samudaripen, a značenje je isto, samo što se druga reč odnosi na Rome. Niko nije pozvao nijednog Roma da svedoči u Nimbergu. I to je segregacija. A nikada taj narod nije ratovao protiv nekoga. Ne zato što nema državu, nego zato što ne želi ni nju, ni nasilje.
Oni, kako je to još Vuk Karadžuć zapisao, kradu, koliko da prežive. Progoniti njih govori više o bedi progonitelja. Puka verbalna osuda nasilnika od strane vlasti u Italiji podstakla je španske javne ličnosti da taj atak na Rome nazovu – rasizam! Španci znaju o čemu govore, u njihovoj zemlji živi 800 hiljada, a u brojnijoj Italiji 160 hiljada Roma. Problema sa neprilagodljivošću Roma ima svugde, ali ne stoji sistem iza toga. Evropska unija je opomenula italijansku vladu i gotovo. Jesu li zaboravili da je Italija u februaru 2005. potpisala zajedno sa preko 100 zemalja Deklaraciju kojom se obavezuje da “otkalnja diskriminaciju i premošćuje jaz Roma i zajednice u kojoj žive”. Kod nas 35 odsto romske mladeži do punoletstva nikada nije ni upisano u školu. Od onih koji školu pohađaju, 65 odsto ide u specijalna odeljenja (za retardirane) jer tako dobijaju besplatno udžbenike i hranu. I to je segregacija, čiji je definitivni učinak da nepun jedan postotak Roma doživi strost od preko 65 godina života.
Postoji u Italiji hrpa knjiga napisanih o Romima; postoji grupa Stalker, čiji je član Fraćesko Kareri, napisao sjajnu knjigu “Walkscapes” i sa svojim studentima pomaže Romima da planiraju budućnost; postoje NVO, koje zdušno pomažu Romima; postoje brojni sveštenici, zvani “ulični”, koji čak nomadski žive sa njima; postoje slobodne ličnosti koje su digle glas u prilog prognanima. Sve je to u redu, ali je muka ono što je Jirgen Habermas definisao: “U našim sve bogatijim društvima umnožavaju se etnocentrički odnosi građana protiv svega što je drugačije”. A Romi jesu drugačiji. To je sve što imaju.
Milutin Mitrović
broj 44, jun 2008.