Tokom maja na evropskom tlu došlo je do neviđenih fuzija banaka – o tome na drugom mestu; Pol Volfovic je napustio mesto «guvernera» Svetske banke – događaj koji je obeležio kraj američkih neokona; u Poljskoj su oni blizanci, opasni «Bim i Bum», krenuli u rušenje svega što podseća na liberalni duh Solidarnosti; u Libanu se opet surovo ratuje… i u svem tom mi našli da pišemo o izgorelom jedrenjaku Cutty Sark.
Za taj jedrenjak vezuje me šiparička ljubav na prvi pogled. Kada sam ga video, pre mnogo godina, ukotvljenog u luci u Londonu, u prilično jadnom stanju, naveo me je da po prvi put podvrgnem sumnji moju neobuzdanu sklonost prema svemu što je moderno, tehnološki bolje i efikasnije. Sasvim je u redu da moderno istisne staro, ali nije u redu nemilosrdnost sa kojom se to čini. Spopao me je očaj kako bi se moglo desiti da na La Grande Place u Briselu, ili umesto Ca’ Foscari u Veneciji, ili makar Kapetan Mišinog zdanja nikne moderan tržni centar, oblakoder ili maxi teretana.
Cutty Sark je bio najbrži i najlepši jedrenjak svih vremena, prvi put je zaplovio 15. februara 1870. godine, ime mu je dato po prilično erotskoj poemi Roberta Barnsa o izazovnoj keltskoj mini-košulji, koja se tako zove. «Morski Ferrari» – nazvali su ga maćosi. Bio je oličenje onoga što je tek naknadno formulisano kao visoka tehnologija. Nastao je kao sublimat sveg prethodnog znanja o brodovima, uz nova rešenja koja samo srećna naučna imaginacija može da pruži. U njega sam utkao u onu neiživljenu mladalačku ljubav prema moru i brodovima, koju mnogi nose. I ne samo to, njegovo ime nosi odličan blended viski, za koji nisam siguran da li je zaista tako dobar ili su mu blag ukus i nežna boja samo senka prelepog klipera. Cutty Sark je bio legenda. Pre tri godine bio je ponuđen na prodaju, pa kako se nije našao kupac koji bi za njega dao iole pristojnu sumu, definitivno je rešeno da se restaurira i pretvori u muzej. Sa parama se uvek natezalo. Zanesenjaci iz celog sveta dolazili su u London da bi ga videli dok je propadao potisnut bujanjem novih mostova i luksuznih naselja duž Temze. Slikali su ga, jer nije bilo ni razglednice njegove da se kupi. Istna, kasnije je nalickan – spolja gladac, u luci u Grinviču, služio za atrakciju.
Cutty Sark je ovog 21. maja u 4 i 45 minuta ujutro nepovratno počeo da gori. Policija sumnja da je plamen podmetnut. Radi se to. Venecijansko prelepo pozorište «La Fenice» izgorelo je do temelja vrlo vešto, tako da barokna fasada nije ni taknuta. Novcem od osiguranja i države restaurirano je temeljito uz šaputanje kako je neko vrlo vešto našao načina da spase teatar od definitivnog urušavanja. Zakon ćutanja je italijanski specijalitet.
Cutty Sark će takođe biti obnovljen. Sad su se setili da 35 miliona evra i nije tako veliki novac za «deo istorije i to ne samo pomorstva, nego istorije uopšte, identiteta i tradicije Njenog Kraljevstva». Na milozvučniji način ponovljen je onaj idiotizam kamiondžije na vlasti u Trebinju, koji je obećao još stariji i lepši Dubrovnik. Ne, Cutty Sarka definitivno više nema, to novo biće je – Diznilend. Gurnut je ustranu u doba Margaret Tačer, kada je njoj bio san da Britanija postane još jedna zvezdica na Američkoj zastavi. Gordom Albionu zapretilo je da krene putem Amerike – zemlje s istorijom, ali bez prošlosti. Video sam u Čikagu kuću osnivača moderne arhitekture, Frenka Lojda Rajta, dragulj američke prošlosti, koji je preživeo zahvaljujući parama što ih je Rajt ostavio iza sebe. Da nije tako možda bi tu bio moderan maxi market. Nema para, nema prošlosti. Istorija se u praktične svrhe da nadoknaditi nacionalnom samosvešću i zastavama pred svakom kućom, ali ne i prošlost.
Cutty Sark je svojedobno za 110 dana prevaljivao put od Šangaja do Londona – 12 dana brže nego prvi sledeći. Prvi put je tu primenjena paletizacija tereta. Ko je njega koristio, sticao je veću prednost na tržištu. Iz Australije pun vune za 74 dana, opet oko Rta Dobre Nade. Tehnološka rešenja primenjena na njemu nisu stigla da budu trajno iskorišćena – ubili su ga Suecki kanal i parni brodovi. Nijedno pravilo ne važi 100 od sto. Profit je nezamenjivi pokretač napretka, ali valja naučiti da ipak nije jedini. Treba ceniti ono što je oličenje ljudskog uma i lepote. Pravu vrednost toga znaće uvek tek buduće generacije, ako budu imale čime da se ponose na svoje pretke.
Milutin Mitrović
broj 32, jul 2007.