Pitanje iz naslova bilo bi krajnje neumesno postaviti za trajanja Đovanija Paola II, prisnije zvanog po laičkom prezimenu Vojtiła. Papa Jozef Alojz Racinger, posvećen kao Benedetto XVI, međutim, nema tu harizmu i poverenje sveta. Ispitivanje javnog mnenja u Italiji pokazuje da je crkva među institucijama tek na petom mestu, posle finansijske policije koju tresu skandali korupcije. To je ono što Benedikta mora da tišti.
Istovremeno razloge tome nalazi kod drugih. Sve više upliće crkvu i sebe u dnevnu politiku. Ide to dotle da je najnoviji vatikanski atak na nestabilnu italijansku vladu u mnogome doprineo da ona konačno i padne. Greška vlade je što je na uljudan način stavila do znanja da najviša crkvena institucija “ne govori istinu”. Naime, Predsednik kardinalske konferencije Banjasko, utvrdio je kako je vlada savetovala Papi da izbegne posetu Univerzitetu, odakle su mu stavili do znanja da je nepoželjan. Predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova zvanično i pismeno su objavili da nikada takvu sugestiju nisu uputili, štaviše, da su garantovali Papi bezbednost bez obzira na moguće ispade. Prema TV anketama ispada da znatno veći procenat građana (67 prema 33 odsto) veruje doskorašnjem premijeru nego kardinalima.
Od kada je postao Papa, Alojz Racinger, svojim unjkavim glasom i čeličnom voljom pokušava da vrati crkvu na “pravi” put, kakvim ga on zamišlja. Otvoreno u svojim propovedima (De Anđelis) sa prozora rezidencije, malo – malo pa ustaje protiv mera kojima Italija pokušava da drži korak sa modernim svetom, počev od prava na abortus, veštačko oplođivanje, ravnopravnost polova, razvod i laičku državu. Kako čuveni režiser Moničeli kaže: “Postoji nesumnjiv pokušaj (Pape) da povrati antičke privilegije pape-kralja”. Dijapazon njegovog pravog puta kreće se od netrpeljivosti prema Hari Poteru (još kao kardinal pisao je predgovor za knjigu koja Potera ocrnjuje kao otrov za mlade hrišćane) o kojem je nedavno vatikansko glasilo “Osservatore Romano“ organizovalo raspravu. Zatim je inspirisao akciju jednog “preporođenog” komuniste da se uvede moratorijum na abortus, inače odobren jakom referedumskom većinom. Vrhunac je skandal kada je 67 profesora rimskog Univerziteta pozvalo na bojkot posete Pape koji je rekao da je “proces crkve protiv Galileja bio je razložan i pravedan”, kao i da “nauka ne spasava čoveka, samo je u veri nada”.
Direktan atak na novoosnovanu italijansku demokratsku partiju (DP), koja uz levičare okuplja i najveći deo slobodoumnih vernika, započet je udarom na predsednika te partije Valtera Veltronija kojem je, kao gradonačelniku Rima, Papa u lice pred zvanicama rekao da mu je grad “u teškom degradiranju”. Pritom Rim decenijama nije beležio takav ekonomski, kulturni i naročito socijalni uspon, kao sada. Definitivno je koaliciji levog centra, koju vodi DP, zadat presudan udarac na kardinalskoj konferenciji tvrdnjom da je cela Italija u degradaciji i rasulu, što je inače teza desnice. Posle toga je usledila ostavka “našeg čoveka”, Klemente Mastele, ministra u vladi, za kojega važi da radi ono što mu predsednik kardinalske konferencije došapne. Uzgred ta vlada je za socijalni položaj najnižih slojeva uradila više nego bar pet vlada pre nje. No okosnica te vlade je demokratska partija, sklona modernom laičkom društvu. Zvuči kao cinično priznanje saopštenje kardinalske konferencije da njihova institucija “nema ništa zajedničko sa padom vlade”.
Sveta kojem i mi pripadamo mogla bi se ticati tvrdnja objavljena posle ekumenskog sastanka u Raveni oktobra meseca, kada je javljeno kako su pravoslavne crkve pristale na zbližavanje i “Papu kao prvog patrijarha” svih hrišćana. Bilo je neverovatno da se posle devet i po vekova od šizme tako olako postigne saglasnost. Po Berluskonijevom receptu: šokiraj pa demantuj, demantovana je i ova vest, ali je politički efekat postignut. Jedva dočekan od vladike Artemija, deklarisanog protivnika ekumenizma, da izjavi: “Ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana”.
Papa koji je odlučio da, po prvi put od drugog Vatikanskog sabora, služeći misu ponovo okrene leđa vernicima, a lice oltaru, uneo je još jednu simboliku koja objašnjava (poslužićemo se rečima beogradskog profesora teologije Radovana Bigovića) da “moderna društva nisu antireligiozna – ona čak stvaraju razne oblike sekularne religioznosti, ali su u velikoj meri anticrkvena i još više antiklerikalna”.
Milutin Mitrović
broj 40, februar 2008.