Nije reč ni o kakvom tehnološkom, nego berzanskom pronalasku. Dok pišem ovaj tekst cena barela nafte je 137,42 dolara. Bila je nedavno i 140, a logično je očekivati da će biti i 150, ili čak 200, do kraja godine. Dakle oko nafte je stvorena vešta i efikasna panika, čiji je smisao da se profitira što više.
Tehnologija je jednostavna: postoji promptna tražnja nafte i postoji ona (od papira) koja se na berzi zove future – kaparisana prodaja za neku buduću kupovinu. Podaci govore da su 2004. godine dnevne kupovine nafte bile okvirno 100, a da su future iznosile 500 miliona barela. Do polovine ove godine prosek realnih dnevnih kupovina iznosio je 210, a future nepunih 2.000 milion barela, odnosno 17 puta više nego što je dnevna proizvodnja nafte. Raskorak je sve veći. Logično pitanje je – zašto?
Krajnje uprošćeno odgovor bi se mogao svesti na reč “spekulacija”. Taj pojam je dominirao i u apelu G8 državnika Ujedinjenim nacijama da preduzmu nešto, jer će cene nafte ukočiti svetsku privredu, pa će štete i socijalni protesti izmaći svakoj kontroli. Desilo se baš kao naručeno da su tih dana kamiondžije blokirali puteve širom Evrope; da su ribari, tražeći jeftiniju naftu za svoje brodove, napravili rusvaj u Briselu; da su na pumpama počeli da se stvaraju prvi redovi, baš u vreme kad prvi talas turista kreće na odmor. Valjalo ih je uveriti da su srećni ako nađu gorivo ne pitajući za njegovu cenu. Dakle atmosfera je postignuta. Državnici vapiju za pomoć, kao da od njih ništa ne zavisi. Građani trpe, a pravi bunt će doći tek kada se vrate sa odmora, pa se prebroje i vide da im nije ostalo novca ni za kiriju. Uzgred, špekulacije i to što se najrazvijenije države prave malo blesave.
Gde je suština špekulacije, odnosno šta su kome krive buduće kupovine (future) ako će kaparisanu naftu neko kupiti kad dođe vreme. Tržište je to i niko nema prava da se u njega meša, pa čak i kada je ekscesno. Ako neko, po trenutnim cenama, naruči ogromne količine nafte, za isporuku kroz tri meseca, i u međuvremenu cene nastave da rastu zabeležiće lep profit. Pitanje je, međutim, šta ako cena nafte počne naglo da pada? Onda će špekulanti imati podnošljiv gubitak, jer odustane li neko od kupovine koju je kaparisao plaća samo sedam odsto cene (na dan kaparisanja) za naručenu količinu. Dobro, reći će pristalice legalizma po svaku cenu, sve je to po pravilima i šta se tu može. Mogu, i moraju, da se menjaju pravila. Jer ako naručite nafte za milion dolara, pa odustanete, platićete 70.000 dolara kapare i kvit. Za male pare uberu se ogromni profiti zbog panike rasta tražnje. Međutim ako ste istim principom kupovine (future) naručili za milion dolara akcija na berzi pa odustali onda ćete platiti bogami 500.000 dolara kapare, odnosno 50 odsto ukupne vrednosti.
Na prvi pogled to je neka greška. Kad su pare u pitanju greške se ne prave tek tako. Malo kome se nije desilo da kelner napravi grešku u računu, ali nikada na svoju štetu. Procenat kapare formira se na berzi, na njoj naftne kompanije imaju i prvu i poslednju reč – debele portfolije akcija. Njima odgovara važeći sistem, jer im omogućuje da dižu cenu nafte u nebesa i uvećavaju profite do besvesti. Državnici najrazvijenijih zemalja, isti oni koji o OUN misle da su nesposoban i beskoristan balast, apeluju sad na njih da uvedu red. Cinizam je toliko providan da postaje odvratan. U svim zemljama postoji procenat poreza koji države ubiraju od nafte i derivata. U Evropskoj uniji on se kreće od 58 do 65 odsto. Jel’ vam jasno da od 100 evra datih za gorivo na pumpi, oko 60 ide u državnu kasu. Samo da se države odreknu automatskog povećanja poreza sa rastom cena – dakle da svoj udeo u jednom trenutku zakuju na nominalnom iznosu, a ne procentu, cena bi automatski bar bila zaustavljena.
Još logičnija je mera da izvrše pritisak da se na berzama procenat kapare za buduće kupovine ujednači. Onog trenutka kada bi kapara bila 50 odsto vrednosti kao kod akcija, cena nafte bi se strmoglavila. Pritom valja imati u vidu da se na berzi trguje sa najviše 25 do 30 odsto proizvodnje nafte, ostalo ide preko dugoročnih ugovora, međudržavnih sporazuma, u potrošnju zemlje proizvođača… Umesto da sam komentarišem citiraću naslov NY Herald Tribune o sastanku G8 koji glasi: “Novi prljavi svet”. Ima još i to: Barak Obama je predložio “Robin Hood Tax”, oporezovati naftaše, pa dati to sirotinji. Populizam. Nema poreza koji u krajnjoj instanci nisu platili građani. Nešto mi se malo krnje simpatije i za tog Obamu.
Milutin Mitrović
broj 45/46, jul/avgust 2008.