Finansijske krize, skandali, oluje uspona i padova na berzama, samo su dokaz da se, ne samo finansije, nego celokupno moderno društvo reformiše, ulazi u neke nove okolnosti i pravce, koji nisu unapred jasni i koje vešti i pohlepni herihteri društvenih odnosa pokušavaju da skroje i iskoriste.
Na neki način to je situacija nama poznata iz burnih vremena jugoslovenskog haosa. Teško će jedan novinar biti u stanju da prezentira nešto više od informacija o svemu tome, kada se dvojica nesumnjivih genija u svetu finansija i novca, bivši predsednici FED (američke centralne banke) na nož sukobljavaju oko američke monetarne politike i pravaca kojima je trebalo tražiti izlaze iz kriza. Alan Grinspen, danas savetnik “John Paulson”, jednog od najvećih hedge fondova, pošto je kao guverner srozao dolar i kamatne stope do istorijskih rekorda kako bi pokrenuo privredu iz krize i smanjio spoljnotrgovinski deficit, sada prognozira dolazak jedne od najvećih kriza američke ekonomije. Njegov prethodnik na guvernerskom mestu, Pol Volker, upravo smatra Grinspena krivcem za moguću krizu svetskih razmera, jer je prenebregao bankarsku predostrožnost i iz kratkoročnih razloga gurnuo finansije i ekonomiju u haos iz kojega se izlaz ne vidi. On je napravio neutemeljenu eksploziju finansija putem jeftinih kredita i time podrio dotadašnji bankarski sistem. Upravo taj haos jeste osnovna karakteristika, čak ekonomsko-ideološka pretpostavka na kojoj izrasta dominirajuća teorija društvenih promena.
U ambijentu minimalnih pravila ponašanja, kakva je Amerika, došlo je do kolosalnog multiplikovanja dugova “klijenata prema bankama, države prema lokalnim upravama i SAD prema celom svetu”. Još važnije je da su u datim okolnostima inicirane strukturalne promene odnosa u velikim kapitalističkim preduzećima. U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je, najvećim delom pod uticajem promene tehnologije, do krize “Fordovog” koncepta preduzeća (kompanije) koja se zasnivala na, kako je to Galbrajt nazvao, “tehnostrukturama” da bi se ušlo u eru fleksibilizacije sa dominantnim finansijskim karakteristikama. Primer velike kompanije novog tipa je, recimo, “Nike”, koja praktično nema svoju proizvodnju i zasniva svoj opstanak i perspektivu na organizaciji tuđe proizvodnje, distribuciji proizvoda i iznad svega na finansijskoj konstrukciji svega toga. Upravlja se preko menadžerske elite kojoj je podređeno sve ostalo. Promenjene su i strategije i motivacije. Kako piše italijanski ekonomista Đorđo Rufolo “Cilj nije više kompleksni i generalni razvoj preduzeća (profit, plate, ekspanzija…) prihvaćen uglavnom od svih socijalnih grupa koje učestvuju u procesu, već maksimalna valorizacija kapitala bez obzira na želje i interese bilo koga drugog”. Sve što se dešava usmereno je u korist kapitala, bez obzira na moguće socijalne i etičke negativne reperkusije.
Globalna preraspodela
U okviru te nove i dominirajuće organizacije postmodernog finansijskog vremena postepeno se obavlja preraspodela bogatstva i moći. Talas je krenuo iz Amerike i preneo se na ostali deo sveta. Nije ni čudo, jer je Amerika pre svih dospela do statusa postindustrijskog društva. U njoj danas samo 1,8 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 14,2 odsto u industriji, a 84 odsto u sektoru finansija i usluga. Kontra primer bi mogla biti Srbija u kojoj 23,3 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 27,6 odsto u industriji i 49,1 odsto u uslugama. Da nije prošla kroz razdoblje samouništavanja materijalne proizvodnje slika bi bila još kontrastnija. Odnos se značajno menja kada se pogleda koliko ko od tih sektora učestvuje u stvaranju domaćeg proizvoda. U Americi materijalna proizvodnja stvara 42 odsto BDP, dok sektor finansija i usluga sa 84 odsto zaposlenih stvara 58 odsto BDP. Dakle još uvek se i u najrazvijenijoj zemlji srazmerno veći deo dohotka stvara u materijalnoj proizvodnji. Sfera finansija nizom poreskih reformi postaje favorizovana, dok materijalna proizvodnja pada i dalje. U Evropi taj trend uzima maha tek na prelasku u novi vek. Broj zaposlenih u industriji u Francuskoj 2001. godine pada za 18.200 radnika dok broj zaposlenih u tercijarnom sektoru raste za 437.000. Tendencija se nastavlja uz neznatne oscilacije i svih narednih godina.
Prevaga uticaja neoliberalističkih tendencija u delu zemalja toj globalnoj promeni dodaje i zakonsku promenu u sferi raspodele dohotka. Tako je Italija sa četvrtog mesta u Evropskoj uniji po visini zarada u industriji, u drugoj polovini sedamdesetih godina pala na nivo od 30 odsto ispod proseka zarada u EU. Najveći pad dogodio se tokom prve i duge neoliberalističke vlade Silvija Berluskonija i tadašnjih promena radnog zakonodavstva. Desilo se da mlade generacije u proseku imaju za 36 odsto manje plate od svojih vršnjaka u EU, dok radnici pred penzijom, zbog inercije ranijeg sistema, ostaju na nivou evropskog proseka. Najveća zakonska preraspodela napravljena je u Americi u doba Ronalda Regana, odnosno njegovom poreskom reformom 1986. godine. Vodeći se idejama Miltona Fridmana, koji je zagovarao jednu poresku stopu za sve, Regan je delimično usvojio to pravilo i doneo odluku kojom se približio Fridmanovom idealu tako što je uveo dve stope: najvišu je od 50 sveo na 28 odsto, a najnižu sa 11 podigao na 15 odsto, ostale je izbacio. Ta neoliberalistička finansijska “pravda” dovela je do naglog smanjena srednje klase sa 50,6 na 48,7 odsto ukupnog stanovništva u pet godina i do temeljitog raslojavanja u roku od 10 godina.
Kako je na desetogodišnjicu važenja Reganove poreske reforme objavio “The New Yorker”, pet odsto najbogatijih američkih porodica povećalo je svoj udeo u raspodeli društvenog bogatstva sa 15,3 na 20,3 odsto. Najveći deo američke populacije (60 odsto) smanjio je svoj udeo u raspodeli bogatstva sa 34,2 na 30 odsto. Budući da je jedan procenat BDP (1995. godine) vredeo 39 milijardi dolara, ispada da su najbogatiji dobili više za 196, a srednji sloj manje za 164 milijarde dolara samo u 1995. godini. Među političarima najoduševljenije pristalice takve politike pored Ronalda Regana bili su Margaret Tačer, niz latinoameričkih državnika, Berluskoni u Italiji, Viktor Orban u Mađarskoj, kao uostalom i niz ekonomista i političara sa uticajem na krojenje raspodele (odnosno pljačke kolektivne imovine) u gotovo svim zemljama u tranziciji. Podaci pokazuju da je Tickle- down ekonomska teorija, po kojoj bogaćenje jednog sloja dovodi do bogaćenja svih ostalih – poznata takođe kao izreka: “Što je dobro za biznis i bogate, dobro je i za sve ostale” – nije vrednija od retorike. Rast bogatstva se dokazuje rastom BDP-a po stanovniku: ako je jedan zaradio milion, a drugi hiljadu dolara u proseku su odlično zaradili po 500.500 dolara.
Agresivni dobročinitelji
Ako je marksistička ideologija, težeći da postane jedina u svetu, idealizovala radnika, odnosno radničku klasu u vreme dominacije industrijskog društva, onda gotovo na isti način današnja ideologija neoliberalizma (ekonomija) ili neokonzervativizma (politika), pokušava da idealizuje preduzetnike kao nosioce postindustrijskog društva. Neoliberali zapravo pokušavaju da formulišu ideološku podlogu beskrupuloznoj preraspodeli u korist bogatih služeći se onim idejama teoretičara liberalizma koje im odgovaraju. Adam Smit je pisao: “Bogati samo biraju sa gomile ono što je najdragocenije i najugodnije. Oni troše malo više od siromašnih i uprkos svojoj prirodnoj sebičnosti i grabežljivosti, mada misle samo na sopstvenu udobnost, mada jedini cilj kojem smeraju od rada hiljada koje zapošljavaju jeste zadovoljenje njihove sopstvene sujete i nezasitivih želja, oni dele sa siromašnima proizvod uvećanja svih svojih vrednosti…” (Teoretičari liberalizma, izdavač Službeni glasnik). Krležijanski brutalan opis karaktera bogataša nije dovoljan da navuče čitaoca na poentu kako oni pod uticajem magičnih moći tržišta, dele sa siromašnima uvećanje svojeg bogatstva. Ta podela posledica je delovanja države kao kolektivnog servisa, poreskog sistema i buntovnih zahteva najamnih radnika da učestvuju u raspodeli nove vrednosti, a ne dobre volje bogataša. Dobra volja bogatih postoji (poduprta sistemom poreskih olakšica za donatore) i ogleda se u stvaranju brojnih humanitarnih fondacija, od kojih je ona što su je napravili Bil Gejts i Voren Bajfit, bogatija od fonda za pomoć najsiromašnijima kojim raspolažu Ujedinjene nacije. No, ma kako bila velika ta sredstva i mudra njihova upotreba, ona su ipak nedvosmislena milostinja – eksces, a ne ekonomska zakonitost. Dakle, ne čine se utemeljenim “magične sile” koje regulišu raspodelu, jer je ona rezultanta permanentnog sukoba različitih interesa.
U ogromnoj literaturi za i protiv neoliberalizma, iskristalisala se ličnost Fridriha fon Hajeka, kao rodonačelnika nove ideologije. Onima koji se podrobnije interesuju preporučujem, od najsvežijih tekstova na našem jeziku, afirmativni prilog Dragana Lakičevića, u knjizi “Teoretičari liberalizma” i kritičku analizu Draga (Brace) Rotara, “Globalizacija i solidarnost”, koja će se u beogradskom časopisu “Republika” pojaviti verovatno kada i ovaj tekst.
Prema tvrdnji Naomi Klajn (The Shock Doctrine) termin neoliberalizam upotrebljen je prvi put tek za “Čikaške momke” (Chicago boys), koji su teoriju Miltona Fridmana, Hajekovog sledbenika, praktično primenili u Čileu za vlade Augustina Pinočea. Hajek – Fridmanov restajling liberalizma postepeno je čistio liberalizam od njegovih humanističkih, etičkih i progresivnih sadržina. Otuda zabuna kod onih koji ne obraćaju pažnju na prefiks “neo”. Poseban doprinos terminološkoj smutnji kod nas donela je osuda “liberala” izvedena početkom sedamdesetih u jugoslovenskim republikama, a posebno u Srbiji. Te “liberale” sasvim sigurno ne bi bilo moguće podvesti pod pojam neoliberala.
Pokušaj neoliberalizma da se ustoliči kao nova sveobuhvatna ideologija, inspirisao je Adama Mihnjika da formuliše kako je “od komunizma gori još samo antikomunizam”. U borbi za primat bez alternative neoliberalizam je preuzeo komunističku tehnologiju uz poseban afinitet za ideje italijanskog komunističkog ideologa Antonija Gramšija o odnosu snaga i delovanju u kulturi. Po Gramšijevom modelu u Americi su, na primer, neokonzervativci uveli neoliberalnu ideologiju i u školske programe. Osnovna je teza da je posle pada Berlinskog zida kapitalizam, kako ga oni tumače “jedini u stanju da obezbedi budućnost” – nema alternative. Bilo bi porazno kada bi se čovečanstvo zaista moglo svesti na samo jednu mogućnost. Terminologiju agitpropovske isključivosti prepoznajemo u rečima: “Ako želimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da odbacimo socijalizam” – Ludvig fon Mizes; ili: “Socijalizam… dovodi u opasnost životni standard pa i sam život velikog dela postojećeg stanovništva” – Fridrih fon Hajek. Sledbenici radije upotrebljavaju termin “komunizam” koji podrazumeva socijalizam, ekonomiju blagostanja (wellfare) i sve ono što ima iole socijalnih i jednakosnih karakteristika, odnosno sve što je uticalo na formiranje današnjeg društva, pre svega u Evropi. Otuda teza Roberta Kagana o Evropi, mlohavoj Veneri i Americi, robusnom Marsu (bogu rata). Ta metafora ima smisao nipodaštavanja miroljubivih, uz odu agresivnima. Ona, dakako, stoji u dubokoj oprečnosti sa idejom Džona Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika nepatvorenog liberalizma, da “ako bi svi ljudi, izuzev samo jednog, imali isto mišljenje, ne bi imali pravo da nateraju tu jedinu individuu da ćuti, kao što ni ona ne bi imao prava, kad bi imala moć, da ućutka čovečanstvo”. Tu negde je koren revizije liberalizma. Nastavak je u problematičnom svrstavanju Karla Popera uz ekstremne liberale, bez obzira na njegovu kritičnost, samokritičnost i protivljenje svakom dogmatizmu – što ne krasi neoliberale. Neoliberali su vešti i u upotrebi novogovora u kojem reči često znače suprotno od onoga što su značile ranije.
Oskudni u argumentima neoliberali svoju ideologiju, čak i danas u 21. veku, kojim dominiraju istraživanja svemira, nanotehnologije i prenošenje znanja svetlosnom brzinom, uvijaju u mistiku. Osnovu su dali Adam Smit u principu “nevidljive ruke” i Hajek koji tvrdi da: “Poredak stvoren bez ikakvog plana može da bude daleko bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju”. Dakle, kapitalizam postaje “spontano informaciono procesuirajuća mašina” i samim tim poredak je večit, a niko više ne odgovara za ono što se zbiva, jer je sve posledica više sile. Dve su postavke klasika liberalizma podignute na nivo aksioma. Prvo je “podnošljivo deljenje pravde” i drugo, “spontano delovanje tržišta”. Adam Smit je pisao “da se pravda sadrži u uzdržavanju od oštećivanja drugih i u tom smislu ona je ‘negativna vrlina’ i često sva pravila pravde možemo ispuniti sedeći mirno i ne čineći ništa” ili još eksplicitnije kod Hjuma da “moralna pravila nisu kulminacija našeg razuma”. A propos “negativne vrline”, Feliks Rohatin, jedan od najvećih berzanskih stručnjaka, smatra da je kriza današnjeg kapitalizma prouzrokovana krizom morala, jer su “kvalitet, pouzdanost i poverenje postale reči bez vrednosti”. Tokom vlade predsednika Buša i njegove neokonzervativne politike videli smo gde to vodi: politički kriterijumi za izbor sudija Vrhovnog suda u SAD, poništavanje američkog prihvatanja Međunarodnog suda pravde, Gvantanamo van ženevskih pravila, nasilno “uvođenje demokratije” po svetu…
Drugo je uzvišenost tržišta, “verovanje da se nagomilani problemi u društvu najbolje rešavaju ako se prepuste slobodnoj igri individualnih akcija i delovanja”, i pokazuje, blago rečeno, svoju manjkavost u kontekstu menadžerskih pljački kompanija početkom decenije (Enron, WorldCom…), monetarnih kriza u Aziji, Rusiji, Brazilu i Argentini, ogromne preraspodele bogatstava širom sveta učinjene uz pomoć spekulacija sa subprime kreditima… Dakako, niko od zastupnika neoliberalnih teza nije naivan da ne vidi kuda njihovo zalaganje vodi, šta više, jer samo haos i krize omogućavaju preraspodele, kakve nijedan zakonodavac ne bi imao hrabrosti da predloži. Urugvajski istoričar Eduardo Galeano je napisao: “Teorije koje su Fridmanu donele Nobelovu nagradu, Čileu su donele generala Pinočea”. Sam Fridman, pod kraj života (2006) izjavio je: “Ne verujem da su me ikada smatrali lošim”. Bruno Ganc, glumac koji je u filmu “Downhill” glumio Hitlera, rekao je da se uživeo u ulogu tek kada je shvatio da se krojitelji tuđih sudbina bude sa uvrnutom logikom morala i uverenjem da rade samo za dobro drugih.
Tržište, koje neoliberali uzdižu do nedodirljivosti, neophodno je i neizbežno ekonomiji, koliko i voda živim bićima. Svaka namera da bude odstranjeno svela se na katastrofu sistema i zemalja koje su u tom eksperimentu učestvovale. Svako preterivanje, kao poplava, može udaviti one koji su mu na putu. Kritiku preterivanja sa tržištem namerno ne prepuštam ekonomistima ili sociolozima, nego dvojici najuspešnijih bogataša i menadžera, koji umeju da razmišljaju i dalje od neposrednog interesa. Svetski “kralj kafe” Ernesto Ili, u svom ekspozeu u Rotari udruženju izlaganje protiv divljih zakona tržišta završio je rečima: “I zato je potrebno odrediti nova pravila ekonomije, tako da dobije humanije lice i, pre svega, da služi dobrobiti zajednice”. Džordž Soros, koga valjda ne treba predstavljati, čak je možda suviše reći da je sam izjavio kako je stekao bogatstvo zahvaljujući glupostima tržišta, u knjizi “Politika i ekonomija” piše: “Tržište je vrlo dobro za zadovoljavanje ličnih potreba. Za regulaciju slobodne razmene. Ali ono ne vodi računa o našim kolektivnim potrebama. Imam u vidu potrebu za redom i zakonom. Imamo potrebu da očuvamo mir u svetu. Imamo potrebu da štitimo sredinu. Imamo potrebu za određenim nivoom socijalne pravde, jednakosti i pružanja mogućnosti. Tržište nije ‘dizajnirano’ da vodi računa o tim potrebama. Tržišni fundamentalisti se trude da smanje dostup do navedenih potreba”.
Milutin Mitrović
broj 42, april 2008.