Izjave nadležnih da je dilema o razvijanju vrhunskog ili rekreativnog sporta u Srbiji lažna zvuče kao odličan politički marketing, koga od domaće realnosti razlikuje jedino sitnica da od državne politike nemaju mnogo koristi ni vrhunski sportisti, ni njeni ostali žitelji, posebno deca i mladi.
Prve asocijacije na sport su trčanje, sloboda, vrline, zdravlje, apolitičnost… Kako onda fizičku povezati sa političkom kulturom, sa uticajem države i interesom? Kao što nas uči istorija, država se oduvek mešala u sport, bilo da je putem njega promovisala pozitivne društvene vrednosti – od prihofizičkog zdravlja do razvijanja timskog duha, ili ga zloupotrebljavala u cilju manipulisanja masom, što najbolje oslikava krilatica “Panem et circensens” (hleba i igara).
Ova dvostruka državna igra aktuelna je i danas, jedino što zbunjuju zdravstveni pokazatelji da vrhunski sportisti kraće žive i toliko su opterećeni da neki čak umiru na vrhuncu karijere. Ali to je već priča o velikom novcu koji se vrti oko vrhunskog sporta i njegovoj ceni koju plaćaju sami sportisti. Ako se vratimo zdravlju kao društvenoj vrednosti, ono se ističe i kao jedan od prioriteta Ministarstva sporta i omladine, posebno kada je u pitanju revitalizacija zanemarenog fizičkog vaspitanja dece u Srbiji. Međutim, koliko je ta briga stvarna a koliko deklarativna, možda budi sumnju i detalj na zvaničnom sajtu nadležnog ministarstva, čiji se autori nisu potrudili ni da isprave gramatičke greške u sledećem pasusu: “Дугорочни циљ Министарства омладине и спорта је развој спорта у Србији, уз обезбеђивање бољих услова за бављење професионалне спортисте, али и развој рекреативног и школског спорта, који је база из које се регрутују будући шампиони’’.
To što pojedinci ne znaju gramatiku, svakako nije argument za tvrdnju da našoj državi nije stalo do razvoja sporta. Šta više, ove godine su budžetska sredstva za rad nadležnog ministarstva uvećana za više od 450 miliona dinara, dok su ona namenjena Antidoping agenciji Srbije umanjena za oko pet puta (sa prošlogodišnjih 86.470.000 na 15.067.000 u 2008. godini), što bi logično upućivalo na zaključak da je država u neverovatno kratkom periodu bravurozno suzbila korišćenje nedozvoljenih supstanci među domaćim sportistima. Ali suočeni sa iskustvom da logika u domaćoj politici nikada nije pretezala, kao ni korišćenje pouzdane statistike, obratili smo se za komentar Nenadu Dikiću, direktoru Antidoping agencije, koji nam je kratko objasnio da je pomenuti podatak greškom objavljen. Dakle, podaci o utrošku budžetskih sredsta za razvoj domaćeg sporta su dostupni na zvaničnim sajtovima, samo što niko ne garantuje za njihovu pouzdanost.
Model bez pokrića
Iako se klubovi i sportski radnici finansiraju iz budžeta, evidentna je težnja da se od sporta napravi profitna industrija. Ministarka Samardžić tvrdi da je dilema vrhunski ili rekreativni sport lažna, jer je rekreativni sport potreban kao model ponašanja, a vrhunski kao magnet za pojedince. Model ponašanja bi trebalo da bude nešto što je dostupno svima. Naši stariji sugrađani se sećaju vremena kada su rekreativci mogli da treniraju besplatno, dok danas za ovo zadovoljstvo morate odvojiti oko 20 evra mesečno samo za članarinu u nekom klubu, bez prateće sportske opreme. Rukvodstvo klubova dovedeno je u situaciju da brine isključivo o likvidnosti, a pojedinci koji žele da otvore klub tretiraju se po Zakonu o sportu kao privatni preduzetnici (član 31). To znači da čak i od entuzijaste koji želi da prenosi svoje znanje drugima pravite kapitalistu, koji mora da brine o profitu. Ova knedla zastala je u grlu mnogim pojedincima koji su se zalagali da na neki način promene situaciju. Sredinom devedesetih, a i početkom demokratske tranzicije, bili smo zatrpani raznim aferama oko prljavog kapitala u fudbalu, ali i žalopojki vrhunskih sportista na sistem – počev od svima poznate Olje Jeftić koja je, iako svetski priznata atletičarka, dugo živela kao podstanar (da bi od opštine Užice na kraju dobila na korišćenje stan od 35 m2), preko bacača kugle Dragana Perića koji je pretio da će se zapaliti u centru Beograda, do Danilovića i Divca koji su ogorčeni napustili vodeće funkcije u ’’Partizanu’’ sa porukom da država nije u stanju da zaštiti ljude koji ulažu u sport. Povrh svega, i dalje je teško utvrditi ko finansira određene klubove, poreklo tog novca, ali i ko kontroliše ceo ovaj proces. Stručnjaci smatraju da pored nečistog kapitala, i nemogućnost utvrđivanja vlasničke strukture klubova organizovanih kao udruženja građana koči privatizaciju. Uprkos tome, ova godina trebalo bi da bude presudna u tom pogledu, a listajući novine došli smo do zaključka da je ministarka Samardžić – Marković uverena u uspeh poduhvata, osim jedne sitnice: “Privatizovati se može samo ono što je državni udeo u nekom sportskom društvu ili klubu i zbog toga pre svega mora da se iskaže državna investicija u sportu, koju nije lako utvrditi” .
Ostaje pitanje da li će se posle privatizacije sport decentralizovati ili će i dalje veći deo prvoligaških takmičenja izgledati kao kup Beograda (u fudbalu samo 10% najboljih klubova nisu iz prestonice). Za sada samo u nezvaničnim razgovorima možete saznati da su sportski klubovi u pojedinim gradovima dovedeni do prosjačkog štapa, poput Kraljeva čija hala ne ispunjava kriterijume košarkaških propisa te se u njoj ne mogu igrati ozbiljnije utakmice (podsetimo samo da nam je ovaj grad, između ostalih, podario Divca i Miloša Babića).
Prvo skoči, pa reci “hop”
Kako smo pomenuli, postoji razlika između vrhunskog i rekreativnog sporta. U suštini samo nadareni pojedinci mogu biti vrhunski sportisti, ali ako ne spadate u kategoriju atletski građenih alternativa vam je rekreativni sport. I zaista, zbog porasta bolesti koje su u direktnoj vezi sa nekretanjem (kardiovaskularne, dijabetes i sl.) ceo svet se okrenuo zdravom životu – pravilnoj ishrani i vežbanju. Kod nas je pre nekoliko meseci Republički zavod za zdravstveno osiguranje doneo odluku da gojazna deca o trošku zdravstvenog osiguranja mogu da provedu tri nedelje godišnje u nekom od rehabilitacionih centara. Ali zar nije bolje lečiti uzroke, a ne posledice? Tako Japanci, koji imaju veoma razvijen, za nas pomalo i mučiteljski, kult fizičkog vežbanja od malih nogu, spadaju u jednu od najzdravijih nacija sveta (ako zanemarimo one koji se ubijaju zbog lošeg dana na berzi). Kod nas je situacija sa fizičkim obrazovanjem drugačija. Stanje vam ne možemo brojčano predstaviti zato što u Srbiji ne postoji evidencija sportskih objekata, sportista i trenera. Ono što znamo je da deca u osnovnim i srednjim školama imaju obavezno fizičko vaspitanje. U vreme krize devedesetih beogradske škole imale su slabo funkcionalne fiskulture sale, one koje su ih uopšte imale. Neke od sala “otimane” su od ovih institucija i dobijale su drugu namenu. Kako smo smenili vlast i počeli da uređujemo društvo, veliki broj školskih sala je saniran, ali u razgovoru sa mladima saznaćete da se na fizičko vaspitanje gleda kao na fakultativno. Sama autorka ovog teksta u nekadašnjoj XI Beogradskoj (sportskoj) gimnaziji uspešno je cele godine izbegavala fizičko i imala odličnu ocenu. Svakako, nije država ta koja treba da vas “bije po ušima” da uradite nekoliko sklekova, ali njena svrha u pogledu školstva jeste da napravi najoptimalniji program rada, ili ako već to ne može – da ga uskladi sa elementarnim standardima. Gledano ovako, može se reći da je naš program fizičkog vaspitanja u školama zastareo i nefunkcionalan. U mnogim ex socijalističkim društvima je u toku tranzicije rekonstruisan i ovaj vid obrazovanja. Primera radi, Slovenija je zajedno sa reformom školstva promenila način realizacije programa fizičkog vaspitanja, ali mu i povećala fond časova na 834, što ga svrstava odmah iza maternjeg jezika i matematike. Naš program fizičkog vaspitanja u školama ovu materiju i dalje svodi na stvaranje mrtvog fonda sportsko-tehinčkih umeća i veština koje su u realnom životu neprimenljlive.
No, sve ovo ne znači da je postojeći sistem potpuno neefikasan. Crnu sliku stanja našeg sporta povremeno osvetle uspešni pojedinci, jedini savremeni heroji nacije, ali i pokušaji sprovođenja reformi. Međutim, zi napori deluju poput građenja kuće od krova, s obzirom na situaciju nasleđenu iz poslednje dekade prošlog veka. Za to odgovornost ne snosi samo nadležno ministarstvo, niti su nam krivi zločesti kapitalisti (jer je širom sveta sport postao biznis), već odbijanje da počupamo korov i raščistimo teren pre nego što počnemo da gradimo pomenutu kuću.
Marija Dukić
broj 45/46, jul/avgust 2008.