Home Tekstovi Igračke: Posao za sva vremena

Igračke: Posao za sva vremena

by bifadmin

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu, pa se igračke, danas, brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Otvorite na Internetu „eBay/igračke“ – i naćićete da jedna minijaturna lokomotiva «Etr 209 – Rivarossi» može da se dobije po ceni od 600 evra. Znate li zašto je tako skupa? Zato što takvih igračaka više nema, nikome se ne isplati da ih pravi, pa ono malo što je preostalo dostiže astronomske cene. Igračke, koje su odgajale decu šezdesetih godina, uglavnom više ne postoje. Uzmimo za primer najuniverzalniju igračku tog vremena: Lego kocke. Istoimena danska kompanija, koja je na toj ideji nastala i postigla zavidne rezultate u svetu biznisa, dva puta se nalazila pred bankrotstvom i konačno uspela da preživi, prodavši zabavne parkove koje je imala po svetu i prebacivši proizvodnju u Kinu. Stariji će se setiti figurica čuvenih svetskih fudbalera, koje su se proizvodile pod imenom «Subbuteo», što su sedamdesetih godina preplavile svet. Nema ih više, iako su 2000. godine fanatični kolekcionari ovih figurica slali stotine hiljada elektronskih poruka, pozivajući bezuspešno decu i roditelje da kupujući figurice spasu tradiciju. A postojalo je 290 timova iz sveta, sa vernim likovima igrača, pre nego što je britanska firma Hasbro prestala da ih proizvodi.

Samo deset godina ranije nestala je čuvena «Mehanotehnika» iz Izole, koja je pravila minijaturne, do savršenstva verne kopije vozova zajedno sa prugama, stanicama i signalizacijom na električni pogon. U Drugom svetskom ratu nestala je prodavnica igračaka Mike Mandila, nedaleko od Osnovne škole Sveti Sava u Beogradu. Pred njom je uvek bilo dece, što su malom mehaničkom crncu sa fesom na glavi, nalik na zaštitni znak Majnl kafe, stavljala na ispruženu šaku novčić od 25 para, onaj bakarni, sa rupom u sredini, a on bi, na opšte ushićenje, otvarao usta i stavljao u njih novčić, kao da je bombona. Ostao je još samo osavremenjeni „Docteur Maboul“ hirurški komplet, zajedno sa rezervnim koskama, srcem, jetrom i drugim ljudskim organima, koje deca mogu da „transplantiraju“ lutki i zamišljaju da su dr De Bejki. Menja se svet pa i deca sa njim. A dok je dece biće i igračaka.

Igračke preče od budućnosti
Više od polovine britanskih roditelja više troši na dečje igračke, nego što štedi za budućnost svoje dece, pokazalo je istraživanje koje je sprovela britanska organizacija «Jorkšir bilding sosajeti». Prema navedenim rezultatima, samo 49 odsto roditelja štedi novac za svoju decu, dok za Božić, kada se igračke najviše i kupuju, na njih potroše u proseku 150 funti. Britanska organizacija upozorava roditelje da deci ne čine uslugu trošeći toliko novca na poklone koji kratko traju. Većini dece nove igračke dosade u roku od mesec dana, a rezultat je da su deca danas bogata igračkama, a siromašna novcem. Procenjuje se da deca u Velikoj Britaniji poseduju igračke vredne prosečno 634 funte, a roditelji će ovog Božića na nove igračke potrošiti gotovo 1,8 milijardi funti.

Lego armijaOdrasli Pinokio
Fudbalere su zamenili Dart Vejder iz Rata svetova, pa transformersi, koji se od automobila ili kamiona pretvaraju u zastrašujuće robote. Došli su na red teledirigovani automobili, oni što ih kriminalci u filmovima koriste da u njih natovare eksploziv i upute ih pod pravi auto, koji su namerili da dignu u vazduh. Pa onda minijaturni avioni i helikopteri što zaista mogu da lete. Njihov destruktivni učinak je izgleda bio nedovoljan, pa se prešlo na video igre u kojima glavni junak vitla mačem ili mašinkom, ubijajući i sakateći sve koji se pred njim nađu. Pedagozi su izgubili glas urlajući kako je to pogubno po dečiju psihu. Međutim, svet je ophrvan vojskom, ratom, ubijanjem – a to je nivo infantilnog razdoblja od 5 do 10 godina starosti. Biznis dokazuje da su igračke te vrste podjednako korisne za razvijanje lokomotornih radnji i refleksa kod dece. Mnogi klinci vešti džojstiku postali su odlični piloti, kompjutersko-radarski operateri u vojsci i nezamenjiv kadar u industriji, gde se teledirigovano pokreću kranovi ili veštačke ruke u laboratorijama.

Pitoma varijanta, uglavnom namenjena devojčicama, otelotvorila se u lutkama poput „Barbi“, sa kolekcijama garderobe koju im je moguće menjati. Onda su te lutke dobile svoje varijante u verzijama malih crnkinja, Arabljanki, Japanki. Pinokio je konačno odrastao, kada je od neizmerno lepe knjige italijanski režiser i glumac Beninji napravio film. Lepo jeste, ali nikada ne može dostići maštu koju su deca razvijala čitajući, naročito kada su im čitale mame i bake. «Jo – jo» i «frisbi» zamenio je «Playstation». Ubacite «memory card» i ona vas uvede u virtuelni svet sutrašnjice. Nije u tom svetu sve samo nasilje. Igra «Civilisation», iako namenjena deci, najpopularnija je opuštajuća razbibriga za mlade biznismene i naučnike. Njena prethodnica «Sim City», kako koristiti resurse i budžet da bi se što efikasnije razvijao grad, obučila je mnoge klince skladu u upravljanju gradom više nego što znaju gradonačelnici. Verovatno grešimo kad nam se čini da to decu čini starmalima. Igračke se danas brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Profitabilno detinjstvo
Iza svega stoji ogroman biznis, koji zadovoljava, ili pak lansira, novu tražnju. One minijaturne električne vozove (a i njima su se više igrali očevi nego deca), kad su krenuli ka poslovnom tunelu, od italijanskog Rivarosija otkupio je britanski Hornby, da bi proizvodnju prebacio u Kinu i počeo ponovo da pravi dobar posao. Čuvenu evropsku firmu «Meccano» otkupili su Japanci i zadržali princip, a rogobatne perforirane metalne šipkice i koture zamenili savitljivim plastičnim delovima, minijaturnim elektromotorima i čipovima, tako da svako dete može da napravi sebi pokretnog robota, ili «Maserattija», koji će juriti po sobi – i opet dobar posao. Po malo zastarele statistike, novije nismo našli, govore da je 2000. godine proizvodnja tradicionalnih igračaka donosila proizvođačima 12,7 milijardi evra, samopokretne igračke su donele 1,9 milijardi, lutke 1,8 milijardi, društvene igre i puzzles 1,6 milijardi, konstrukcioni modeli 1,4 miljarde, a igračke od pliša 737 miliona evra. Taj nepotpuni spisak ukupno iznosi 20.237 miliona evra, ili više nego što evropska poljoprivreda – najdotiranija na svetu – prima subvencija.

Uljez
U svet igračaka ušao je uljez – mobilni telefon. Postao je dominirajući deo dečijeg sveta. U Evropi čak 83,6 odsto maloletnika od 10 do 17 godina poseduje mobilni. Kupiju im ga roditelji da bi proverili gde su im deca, pa su srećni i kada čuju glas operatera koji kaže: „Traženi broj je zauzet, zovite kasnije“. Jer, kako opet statistikabeleži, deca koriste u proseku mobilne 5,3 sata dnevno. Još kada se telefonija i filmadžije dogovore da uz mogućnost poverljivog blebetanja, igrica i fotografisanja dodaju i filmove, odoše i televizija i bioskopi i „školice“, ostade samo mobilni. Nedavno su u Rimu anketari od 14 skola samo u jednoj našli dva decaka koji nemaju mobilni. Još samo malo pa će i u Bujanovcu biti tako.

Pomenute statistike kažu da na evropskom tržištu Britanija guta 24,2 odsto, Francuska 20 odsto, Nemačka 18,8 odsto, Italija 8,5 odsto, Španija 5,7 odsto i ostali 22,8 odsto igračaka. Domaću proizvodnju sve više potiskuje ona sa Dalekog Istoka, manje minuciozna, ali sve inventivnija. Najnovije su, na primer, igračke za mačke. Električni miševi, skakavci i kojekakve fluorescentne bube, koje jure po sobi dok mačke veselo skaču za njima čak i u mraku.

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu. Oni dakako ne mogu da promene činjenicu pada nataliteta u razvijenim zemljama, ali mogu da od njihove razvijenosti štrpnu što više, neprestano novim sofisticiranim igračkama, jer što je manje dece, roditelji su spremniji više na njih da potroše. Pa i dok smo bili siromašniji, bila je popularna pesma „Tata kupi mi auto“… Uparavo ovih dana, Italija je donela izmenu zakona, kojom se deci od 16 godina omogućava da polažu vozački ispit i voze male gradske automobile. Nije više potrebno ići u cirkuske autodrome da bi deca osetila strast samostalne vožnje. Vremena se menjaju.

Milutin Mitrović

broj 14/15, decembar 2005.

Pročitajte i ovo...