Kada letite sa onima koji su najbolji u uslovima nepostojanja konkurencije, zapitate se kako izgleda kad se neko samoproklamuje najgorim, tj od koga uspevaju da budu gori ti „najbolji“. Da skratim uvod, oni su ionako najdosadniji delovi svake priče..
A opet se odužio, uprkos ovom skraćivanju. Dakle, imam let u 17:40 h. Jat-ov avion se ne pojavljuje. Na tabli piše da će kasniti nekih 5 minuta, ali već je 18 h. Odjednom, sa table nestaje natpis Beograd, stavljaju neki drugi. Od Jatovog predstavnika ni traga, ni glasa. Niko nas ništa ne obaveštava. Pomišljam da je ovo diverzija: možda su ga oteli teroristi, ili je pod suviše uglancan (ipak mi nismo navikli na čiste tj klizave podove) pa je slomio čovek nogu. Mučenik.
Pošto smo na aerodromu ostali samo mi Srbi i dvoje Slovenaca koji su žalili što su se upustili u ovu avanturu, upoznali smo se i tumačili situaciju. Posle 3 sata čekanja na informacijama smo saznali da naše prevozno sredstvo nije ni krenulo iz Beograda ka Ljubljani (nama), a da bi nešto stiglo, mora i da pođe, logično. Osim toga, niko nije mogao da nam kaže da li će krenuti.
Pošto se i dalje niko iz naše „najbolje“ avio kompanije nije javljao, počeli smo da pazarimo jedinu hranu koja nas je održala u životu, jer mogli smo boraviti na tvrdim limenim stolicama celu noć. I tako, pošto u fri šopu od slane hrane gaje jedino čips, imali smo priliku da uživamo u čokoladama i prženom krompiru, srpski rečeno-čipsu. Osim toga, imali smo ovu zakusku čime i da zalijemo. Jat se ljubazno ponudio da nas časti kafom. Doduše, postojao je mali problem. Besplatna kafa nas je čekala upravo u delu u koji više ne možemo da izađemo, pošto su nam lupili pečate. Dakle, iako postoji kafić i u čekaonici, Jat nas je velikodušno častio kafom u objektu kome ne možemo da priđemo. Zahvaljujemo im se ovim putem.
Elem, već oko deset uveče počeli smo svi da šetamo po fri šopu, da isprobavamo parfeme. Tako nagla želja za mirisanjem može se javiti u situacijama kada po vrelom danu idete na put, pri tom ste u karantinu nekoliko sati, vođeni suludom nadom da vas nisu zaboravili. Da naglasim – po vrućem danu. I tako mirisni, nastavili smo da čekamo Godoa. Saznali smo da polećemo oko 23 h. Dakle, oni su nas se ipak setili, oni misle na svoje mušterije! Koje zadavoljstvo! Slovenci su bili presrećni, pošto su shvatili da njihov put ipak ima poentu, jer su išli na tri dana i dve noći, sad sveć jednu, ali to sve nije bitno kada se stvari uspešno okončaju. Usled nervoze i sporog ukrcavanja ušli smo u avion oko pola dvanest, i već u jedan posle ponoći bili u Beogadu. Kako je to bio lep prizor! Napokon na svojoj teritoriji, gledajući usnule putnike na metalnim stolicama, koji su verovatno imali manje sreće od nas, šetajući bleštavim Nikolom Teslom, noseći torbe sa osmehom-uspeli smo, posle 7 sati stigli smo iz Ljubljane u Beograd. Uzroke ovog iscrpljujućeg putovanja i dalje ne znamo. Čuli smo da je nevreme zahvatilo Beč i mali deo zapadne Evrope, ali nismo ni u kom pogledu uspeli da povežemo našu otadžbinu i Zapad. Postoje nagađanja da je avion morao da skokne, samo da odbaci u trku neke putnike do Tivta, pa da se vrati u Bg, pa odatle da krene za Ljubljanu. Ali, avaj, ne bi oni to uradili! Pa to je ozbiljna i JEDINA kompanija….Čak su nam uredno i kafu platili, iako nismo uspeli da je popijemo, važno je da su oni odgovorno preduzeće.
No, ruku na srce, i najbolji lete Jatom, sigurni su, avioni se ne ruše, jeftini su, a kad bi neko još koji evro uložio da kupimo koji avion pride, ne bi čak ni kasnili.
Da razjasnimo, nisam toliko detaljisala zato što mrzim Jat, ili iz nekog drugog razloga, već zato što ne mogu više prolaziti nekažnjeno za takve gluposti. I ne mogu ostavljati ljude koji su im platili karte da čekaju satima, bez ikakvih informacija. Da su samo javili u čemu je problem i izvinili se, bili biste uskraćeni za ovo literarno delo.
Marija Dukić
broj 33/34, jul/avgust 2007.