Jednačina po kojoj su dobra sportska postignuća rezultat napornog rada sportiste i njegovih genetskih predispozicija, u savremenom sportu dobila je još jednu promenljivu čija vrednost direktno utiče na krajnji rezultat: primenu nauke u kreiranju sportskih priprema i razvoju adekvatne sportske opreme.
Od početka dvadesetog veka sportska dostignuća u različitim disciplinama se intenzivno prate i beleže a karakteriše ih konstantan napredak. Amerikanac Don Lipinkot 1912. godine istrčao je 100 metara za 10.6 sekundi i postavio svetski rekord. Skoro ceo vek kasnije, Usain Bolt sa Jamajke istu razdaljinu pretrčao je za 9.72 sekunde. Razlika je još očiglednija ukoliko se posmatraju rezultati koje su ostvarili profesionalni dizači tegova. U najjačoj kategoriji, takmičari težine preko 105 kg u protekloj deceniji napredovali su sa 140 kg koje je nemac Herman Gorner podigao iznad glave 1919. godine, sve do 263.5 kg – rekord iz 2004. godine Iranca Hoseina Rezazadeha. Teško je poverovati da su sportisti toliko napredovali u rezultatima samo zahvaljujući upornosti i promeni načina treniranja, pa se neminovno postavlja pitanje koliko su tome doprinele savremena nauka i tehnologije – počev od različitih dodataka u ishrani sportista, preko sportske opreme i pomagala, do preciznih elektronskih uređaja koji mere i verifikuju ostvarene rezultate.
Možda i najbolji primer velikog uticaja modernih istraživanja i razvoja novih sportskih pomagala na mogućnosti i dostignuća jednog sportiste predstavljaju proteze od ugljeničnih vlakana Oskara Pistoriusa, koje su ovom sportisti omogućile da se, nakon velike borbe, kvalifikuje za letnje olimpijske igre 2008. godine. Naime, ovaj dvadesetjednogodišnji predstavnik Južne Afrike rođen je sa poremećajem koji je uslovio amputaciju njegovih nogu u predelu potkolenice u najranijoj mladosti. Uprkos tome, Oskar se kao srednjoškolac aktivno bavio ragbijem, vaterpolom i tenisom, a nakon povrede kolena trčanje postaje njegova nova strast: postao je višestruki osvajač medalja i svetski rekorder na 100 i 200 metara na takmičenjima parolimpijade.
Kako je čovek bez donjeg dela nogu uopte došao u poziciju da tako nešto ostvari? Odgovor je u karakteristikama njegovih proteza koje ne samo da u potpunosti nadoknađuju njegov fizički nedostatak, nego mu, po mišljenju brojnih sportskih stručnjaka, čak daju i prednost nad sportistima čiji su udovi u potpunosti zdravi i sa kojima se prvi put takmičio prošle godine. To je uzrokovalo i detaljnije razmatranje proteza kojima se služio i inicijativu Internacionalne asocijacije atletskih federacija (IAAF) da se promene takmičarska pravila u cilju zabrane upotrebe bilo kakvih pomagala kojima se omogućava prednost takmičarima koji ih koriste. Naime, zahvaljujući elestičnosti kojom proteza imitira funkcije skočnog zgloba, njenim korišćenjem je moguće trčati poput zdrave osobe, ali je stručni tim utvrdio i da ona obezbeđuje duži korak i, prirodno, ne podleže zamoru kao ljudski mišići. Pozivajući se na ove zaključke, IAAF je isključila Pistoriusa iz svih takmičenja na kojima je bio prijavljen kao takmičar bez invaliditeta, ali je takva odluka poništena na sudu u maju ove godine, što mu je otvorilo vrata i za kvalifikacije za učešće na Olimpijadi u Pekingu. U obrazloženju sudske presude je navedeno da iz analize ukupnih prednosti i nedostataka ugljeničnih proteza proizilazi da se međusobno potiru, odnosno da se pogodnosti elastičnih pomagala prilikom trčanja anuliraju nemogućnošću brzog starta.
Oko jastreba
Među aktuelnim primerima zanimljiv je i tenis koji je, za razliku od većine drugih sportova, tek nedavno ’’poklekao’’ pred tehnološkom revolucijom. Usled sve bržeg tempa ove igre otežano je njeno praćenje pa su sve češće diskutabilne situacije u pogledu dobrih i aut lopti. Prelomni trenutak verovatno predstavlja meč četvrtine finala U.S. Opena 2004. godine između Serene Vilijams i Dženifer Kaprijati. Tokom trećeg seta, sudija je napravio grešku preinačivši odluku linijskog sudije, što je kasnije Serenu koštalo pobede a zvaničnike turnira primoralo da se javno izvine oštećenoj teniserki.
Marta 2006. godine predstavljena je elektronska pomoć suđenju u belom sportu u vidu tehnologije koja beleži kretanje loptice po terenu i, predstavljajući simulaciju kretanja loptice sudijama, pomaže prilikom utvrđivanja mesta na kom je loptca dotakla teren. Sistem nazvan Oko jastreba (Hawk – eye) čini veći broj kamera koje se nalaze oko teniskog terena i prikupljene informacije o kretanju loptice šalju kompjuterima na obradu. Sistem može da odredi poziciju loptice u svakom trenutku meča, sa greškom koja u proseku iznosi 2 do 3 mm. Hawk-eye je preuzet iz kriketa, primenu je našao i u bilijaru, a trenutno se razvija i varijanta za praćenje fudbalskih utakmica. Osim praćenja pozicije lopte, ova tehnologija pogodna je za kreiranje različitih statistika meča i njihovih prezentacija publici. Takođe, sistem je u mogućnosti da izračuna brzinu loptice u bilo kom trenutku, upoređuje servise i utvrđuje njihove šeme, kreira pravila postizanja as poena i beleži brzinu kretanja svakog igrača. Povezivanjem sistema kamera i kompjutera sa velikim ekranima, publici na samom stadionu mogu se pružiti različite informacije i grafički predstaviti statistika meča pa i ponovo prikazati najinteresantnije situacije. Trošak u potpunosti implementiranog sistema iznosi oko 25 hiljada američkih dolara nedeljno.
Novine u samom načinu igre podrazumevaju prava učesnika meča da zatraže proveru sudske odluke uz pomoć Hawk-eye sistema. Svaki igrač ima pravo na dve provere regularnosti sudskih odluka tokom jednog seta. Ukoliko sistem potvrdi procenu igrača koji ga je pozvao, igraču se ne smanjuje ukupan broj dozvoljenih poziva. Većina igrača je pozdravila upotrebu ovog sistema, dok je njegov najljući protivnik za sada Rodžer Federer koji smatra da je sistem neprecizan i da njegov razvoj predstavlja puko bacanje novca.
Zdravlje na usta ulazi
Ishrana vrhunskih sportista predstavlja posebno poglavlje u pravilniku kvalitetnih sportskih priprema. Sam sastav hrane koju sportista unosi utiče na količinu energije i snage koju će njegovi mišići proizvesti. Izolovanje i sinteza samo potrebnih hranljivih materija dovela je do razvoja novih oblika hrane za sportiste, koja se sve češće javlja u vidu energetskih pića, štanglica i proteinskih rastvora.
Sportisti tokom napornih teninga često koriste energetske izvore bogate proteinima iz organske soje. Proteini soje, budući da nisu životinjskog porekla, proizvode manje amonijaka u telu koji utiče na iscrpljenost mišića. Naučnici su utvrdili da proteini koji potiču iz surutke predstavljaju još bolji energetski izvor jer ih telo brzo prihvata, pogotovo nakon napornih treninga kada su mu najpotrebniji. Izolovanjem isključivo zdravih masti iz lešnika i različitih semenki koje najčešće ulaze u sastav energetskih štanglica, nutricionisti su sportistima pružili koncentrisan izvor energije, koji ne bi trebao da ima štetne posledice po srce i utiče na nivo šećera u krvi.
Bilo da se radi o individualnom ili ekipnom sportu, iza velikog uspeha nikada ne stoji samo pojedinac. Sportisti su danas zapravo predstavnici velikih timova stručnjaka različitih profila, jer zahtevi koje moraju da ispune su sve složeniji i strožiji, a čini se da ih upravo diktira naizgled sporedni faktor jednačine sa početka – primena nauke i tehnologije u sportu.
Miloš Kosić,
broj 45/46, jul/avgust 2008.