Kako osnovati sportsko društvo u Srbiji i kasnije uživati u svim akcijama koje će ono organizovati? Ili, još bitnije pitanje za sve buduće gazde, kako izvući dobar profit iz nekog sportskog kluba?
Prema još uvek važećem Zakonu o sportu, prilikom osnivanja sportskog društva kao udruženja građana nije neophodno imati početni ulog. Međutim, u prijavi za osnivanje obavezno treba navesti adresu sedišta, način obezbeđivanja stručnog rada (volonterski, ugovorom o delu ili stalnim radnim odnosom), kao i sportske objekte koji će se koristiti. Znači, potrebno je da se makar tri lica sastanu, dogovore i naprave osnivačku skupštinu, na kojoj će biti ustanovljen statut društva. Prijava i statut moraju da budu potvrđeni u Ministarstvu omladine i sporta, a osnivačka taksa iznosi tri hiljade dinara.
Ko preživi, zaradiće
Drugačiji pokušaji privatnika da se ovajde u srpskom sportu obično je podrazumevao preuzimanje nekog od lokalnih, najčešće nižerazrednih fudbalskih klubova. To otprilike izgleda ovako: bogati preduzetnik veoma problematične prošlosti, na ovaj ili onaj način vezan za neki od “klanova”, privatizovao bi ili preuzeo od prethodnog vlasnika fudbalski klub, pod sumnjivim okolnostima i za male pare. Cilj posedovanja jednog polupropalog fudbalskog kluba uglavnom je vezan za manipulisanje njegovim rezultatima, kao i unosnu prodaju igrača većim klubovima. Istine radi, nameštanja i kladioničarske afere postoje i u mnogo uređenijim zemljama, poput Italije, Francuske i Nemačke. |
Prema statutu Sportskog saveza Srbije, prihodima sportista i sportskih stručnjaka smatraju se i zarade sportista amatera, stipendije i hranarine koje se ostvaruju preko sportske organizacije. Član SSS-a može postati svako sportsko društvo koje plati pristupnicu i potpiše ugovor o pridruživanju.
Za prave ljubitelje sporta najidealnije rešenje je osnivanje neprofitnog udruženja, poput nekih najpoznatijih domaćih planinarskih društava. Potrebno je da se na istom mestu skupi što više interesenata koji će imenovati osnivača, predsednika i sekretara društva čiji će svi eventualni prihodi, dobrovoljni ili ostvareni putem simbolične članarine, biti upotrebljeni za nabavku opreme, opremanje ili iznajmljivanje prostorije, kao i organizovanje zajedničkih putovanja. Ovakva udruživanja najviše imaju šanse da uspeju, zato što okupljaju istinske zaljubljenike svih uzrasta. Naravno, i takvo društvo treba pravovremeno prijaviti u Ministarstvo sporta, kao i odgovarajućem sportskom savezu.
Bildovanje novčanika
Ipak, privatna inicijativa u sportu obično se odnosi na rukovođenje profitnim klubovima.
Poslednjih godina svedoci smo masovnog osnivanja novih teretana, fitnes i velnes centara, u skladu sa aktuelnim svetskim trendom negovanja zdravog života i oblikovanog tela.
Da bi teretana normalno funcionisala trebalo bi da ima makar desetak sprava za vežbanje, a i tada se smatra malom. Među dobavljačima profesionalne sportske opreme ne možete naći nijednu novu spravu, ili samo klupicu sa šipkama i kompletom tegova, ispod cene od 200 evra. Komplikovanije naprave, trake za trčanje sa raznim meračima, bicikli i sprave za više različitih vežbi, koštaju i preko hiljadu evra. Međutim, među nabavljačima opreme postoji i nekoliko firmi koje nude polovne sprave, po znatno jeftinijoj ceni. Oni takvu opremu dobijaju od svojih stalnih mušterija, prilikom redovne zamene. Naravno, izgled te opreme, a delimično i njena sigurnost, u tom slučaju sigurno neće biti na zavidnom nivou. Takva opcija obično je izbor onih malih, ’’podrumskih’’ teretana, namenjenih vlasniku i njegovom uskom krugu prijatelja. Slične vežbaonice bile su izuzetno rasprostranjene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je kod nas stigao kult vežbanja i bildovanja, sa sve reklamama za proteinske preparate sa slikom nasmejanog Petra Čelika na zadnjoj strani omladinskih magazina.
Teretanu može otvoriti bilo koje lice sa završenom srednjom školom, a Zakon propisuje da instruktor može biti samo stručno lice. Ipak, rad ovih objekata je izuzetno retko kontrolisan. Cena korišćenja njihovih usluga samo u Beogradu razlikuje se od 100 dinara po terminu do nekoliko stotina evra mesečno u ekskluzivnim centrima, koji uz vežbanje nude i različite vidove relaksacije, od masaže do saune. Računica koju budući vlasnici moraju da savladaju, samim tim, prilično je rastegljiva. Za najveću zaradu, kao i u mnogim drugim oblastima, neophodno je veliko ulaganje, što znači da je ipak potreban i veliki početni kapital.
Marko Miladinović,
broj 45/46, jul/avgust 2008.