Možda bi bilo korektnije pisati ovaj otisak/utisak tek na kraju juna 2009. kada Češka bude završila svoj mandat predsedavajućeg Evropske unije. Evo o čemu je reč: 1. januara 2009. ta zemlja preuzima na šest meseci “kormilo” EU, a osobenost je u tome što je to zemlja sa najantievropskijim predsednikom uopšte – Vaclavom Klausom. Na vlasti je istovremeno i partija desnog centra (ODS), čiji je on predsednik. Opet, kako je najavljeno, u 00:01 prvoga januara, kada češko predsedavanje formalno počinje, Prag će biti obasjan dva miliona evra vrednim vatrometom, kakav taj grad još nije video.
Biće to još jedan znak podvojenosti češkog društva, jer vatromet ne pravi država, nego grad Prag, i tu demonstraciju evropejstva plaća iz svojeg budžeta. Biće trn u oku, što se na Hradčanima, u svetlosti vatrometa pored češke neće vijorititi i plava evropska zastava. Predsednik Klaus ne dozvoljava.
Sve je to u stilu praska i bljeska, dok u tami ostaje činjenica da je Češka uz Irsku, jedina članica EU koja nije ratifikovala Ugovor iz Lisabona (zamena za evropski Ustav) kojim se intenzivira odlučivanje, ukida veto i stvaraju uslovi za efikasnije delovanje. Pritom iz Irske stižu glasovi da će verovatno tokom 2009. ponoviti referendum, jer postoje saznanja da se dobar deo evroskeptika predomislio kad im je kriza zakucala na vrata. Iako je Klausova partija i politika uspela da sastavi koaliciju (istina vrlo klimavu) za antievropsku vladu, valja više nego bilo gde drugde voditi računa da oni ipak nisu odraz želja većine Čeha.
Da Klausovo antievropejstvo ne bi ostalo na nivou političkog traša evo nekih njegovih stavova: “Evropske intervencije za spasavanje ekonomije samo su serija neodgovornih protekcionističkih mera briselske birokratije… (to još i nije neoborivo) …Radije ću emigrirati u Patagoniju nego da potpišem Ugovor iz Lisabona… (pod pretnjom izbacivanja iz partije zabranio je bilo kome iz vlade da taj Ugovor potpiše) … Nasilje Briselske birokratije nad evropskim građanima, nije različito od onoga koje je sprovodio Sovjetski savez nad ljudima koje je podjarmljivao…” Ako ni to nije dosta onda valja navesti kao anegdotu da je sadašnji predsedavajući EU, francuski predsednik Sarkozi, predložio da Češka ustupi svoj mandata Francuskoj, te da ova nastavi, naročito zbog krize koju valja obuzdati. Na to je Klausu odani ministar spoljnih poslova Češke, aristokrata starog kova, Karel Švarcenberg, izjavio da će Sarkozija pozvati na dvoboj! Britanski istoričar i publicista Timoti Garton Eš definisao je Klausa kao “najnakostrešenijeg političara koga je sreo u životu”.
Češku klimavu vladajuću koaliciju predsednik Klaus može u svakom trenutku da razbuca i da, kako mu ovlašćenja daju za pravo, formira tehničku vladu koju će sastaviti kako mu se sviđa. To je Damoklov mač nad glavom pomirljivijeg premijera Topolaneka i opozicije, ali i neprijatno saznanje za čitavu EU. Prosto je neverovatno da zemlja koja je imala jednog demokratu i evropskog mislioca kakav je bio njen prvi predsednik Tomaž Masarik – filozof, racionalista, humanista; jednog Ota Šika – ekonomistu tvorca “Novog ekonomskog modela” preteče tranzicije; Aleksandra Dubčeka, – tvorca Praškog proleća, Vaclava Havela – vođu Plišane revolucije i pre njih stolećima dugu istoriju opredeljujuću za celu Evropu, dospe dotle. Naime to više nije evroskepticizam, kakav tinja posvuda u EU, kao alternativni stav. To je antievropejstvo i kao takvo potencijalno agresivno i opasno. Koliko god ogromni mehanizam Evrope jedan čovek nije u stanju da zaustavi, ipak je moguće da u krizom neurotizovanoj atmosferi povlači poteze koji ekonomske nedaće mogu dopuniti političkim opasnim konfrontacijama.
Žalosno je neko vreme došlo kada sve više naroda izabira političare kojih se kasnije mora stideti. Česi su civilizovana i bogata nacija. Njihov kupovna moć od 24.679 evra po stanovniku, govori da ih na problematičan izbor nije navuklo ni siromaštvo ni neobrazovanost. Pre par sedmica u mestu Litvinov oko 700 pripadnika fašističke “radničke” partije (DS) napravilo je pogrom na romsko naselje. Vođa Nacionalne partije, Petra Edelmanova, počinje kampanju za izbore 2010. obećavajući “definitivno rešenje ciganskog pitanja”. Romi su uvek služili kao tragičan lakmus moralnog raspadanja. Spada li sve to u zbivanja za koja je, karakterišući naše svojevremeno ludilo, pisac Slobodan Selenić rekao da se može objasniti jedino sunčanim pegama?
Milutin Mitrović
broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.