Nasuprot demagoškim tezama, primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom može da bude korisna i za građane i za državu i za privredu. Uslov je hitan nastavak reforme poslovnog okruženja.
Od ekonomske krize ipak ima i nekih koristi. Kao i u svakoj sličnoj situaciji, ona bi morala da navede na iskreno preispitivanje načina rada, uočavanje problema i ispravljanje grešaka. U našem slučaju, pad inostrane tražnje i direktnih investicija razotkrio je nedostatke ekonomskе politike izražene kroz unutrašnju i spoljnu neravnotežu. Fiskalni i platnobilansni deficit, u suštini, znače jedno isto – da i država i građani troše više nego što mogu da proizvedu i zarade. Takva praksa može da traje dok manjak ima ko da pokrije. Godinama su to činili strani investitori, naša dijaspora i finansijske institucije. Kako prva dva izvora postaju vrlo problematična, ostaje nam da se okrenemo stranim kreditorima. Zbog niske spoljne zaduženosti zemlje, prostora za uzimanje novih zajmova ima dovoljno. Međutim, takva strategija može da bude uspešna samo u kratkom roku. Ona može da doprinese trenutnom prevazilaženju problema bez ugrožavanja eksterne likvidnosti zemlje, ali vrlo brzo, posebno ako se kriza nastavi i sledeće godine, suštinske reforme postaće imperativ.
Koga će reforme najviše da zabole?
Na unutrašnjoj sceni, dakle, prisustvovaćemo bitnom kresanju javnih rashoda. U prevodu, to znači da nam predstoje neki veoma bolni potezi kakvih nije bilo godinama, pa smo ih već skoro zaboravili. Ko se još seća likvidacije četiri državne banke, na primer?
S tim u vezi, ostaje pitanje za koga će ti potezi biti bolni. Budžet je pun stavki koje na kojima je moguća ušteda, pre nego na penzijama i platama. Ali, onda bi neki morali da se odreknu svojih profita od javnih nabavki ili svojih ljudi koje su udomili po državnoj i lokalnoj upravi i javnim preduzećima. Iskustvo nas uči da će i ovog puta, najverovatnije, stradati oni koji su najslabije organizovani i najmanje uticajni.
Na spoljnom planu, jedini način za značajno smanjenje deficita sastoji se u privlačenju velikih grinfild investicija u hi-tech sektorima koji stvaraju visoku dodatu vrednost u izvozu. Za takve projekte preduslov je bolji privredni ambijent, a on, takođe, zahteva ubrzane reforme.
A šta je sa uvozom? Ovo pitanje vodi do druge teme koja ima veze sa ekonomskom krizom. Radi se o jednostranoj primeni trgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Već pomenuta korist od krize više je političke prirode – njena eskalacija bacila je rasprave o ovoj temi na margine javnog diskursa. Na žalost, ili, u ovom slučaju, na sreću, sada imamo veće probleme od snižavanja carina na robu iz Evropske unije, pa su naši demagozi dobili bolju priliku da nas časte svojim „intelektualnim“ promišljanjima.
Međutim, to ne znači da se neće ponovo oglasiti kad im ponestane materijala za jeftinu političku promociju. Naravno, oko ovog pitanja postoje i stručni komentari. Zato, i jedni i drugi zaslužuju odgovore na najčešće navođene teze.
Kome sve smeta SSP?
Teza broj 1: Sporazum uopšte ne treba da bude primenjen
Ona ima smisla samo ako je stavimo u kontekst političkog kursa njenih autora. Primena Sporazuma naša je politička obaveza i uslov za podnošenje kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Ako neko ne želi u Evropu, onda je logično da mu ne treba ni Sporazum, ali ovde nije problem u tome, nego u nedostatku prave argumentacije.
Istine radi, treba podsetiti i na to da ovaj stav zastupaju oni isti koji su bili u Vladi za vreme trajanja pregovora o zaključenju SSP-a. Tada im Sporazum nije smetao…
Teza broj 2: Sporazum je nepovoljan za Srbiju
Svaki ekonomski sistem čine tri grupe aktera: privreda, država i građani (domaćinstva). Mere ekonomske politike uvek treba ocenjivati u širem kontekstu, polazeći od toga kako one utiču na svaku od ovih grupa i to ne samo u kratkom, nego i u srednjem i dugom roku. Izolovano posmatranje samo jedne od njih i to u ograničenom vremenskom intervalu najobičnija je manipulacija.
Za građane, smanjenje ili ukidanje carina znači mogućnost da robu iz zemalja EU kupuju po nižim cenama. Iako je poređenje naših i evropskih cena postalo omiljena tema u javnosti, uglavnom su nepravedno optuživani samo trgovci, a da, pritom, nisu uzimane u obzir carine koje plaćamo u Srbiji. Naša prosečna carinska stopa do sada je bila visoka – oko 7%, a porez na dodatu vrednost obračunava se na osnovicu koju čini nabavna vrednost robe uvećana za iznos carine. Kod automobila, na primer, gde je stepen zaštite bio 20%, na kraju je ukupno opterećenje iznosilo gotovo 42%. Nakon sniženja carine na automobile iz EU na 12,5%, cene, kao što je poznato, nisu pale u istom procentu. Međutim, sada dolaze do izražaja drugi cenovni faktori. Naime, na cenu, osim troškova, utiču i tražnja i konkurencija. Na našem tržištu automobila konkurencija je vrlo izražena, pa su prvo reagovali prodavci modela koji se ne uvoze iz EU, takođe uvodeći značajne popuste, da bi poslednjih dana i jedni i drugi bili suočeni sa neočekivanim konkurentom u vidu kragujevačkog Punta. Zbog toga su sasvim moguća dodatna pojeftinjenja koja će pokazati kako ni ovde, začudo, ne mora sve da bude tako skupo kad počnu da deluju mehanizmi liberalizovane trgovine i konkurentskog tržišta. Sličan scenario je verovatan i u slučaju tehničke i drugih vrsta robe, kod kojih se carine brže ukidaju i postoji veći broj tržišnih aktera. Na jeftiniju hranu, međutim, ne treba mnogo da računamo, ne samo zbog toga što Sporazum predviđa veću zaštitu domaće poljoprivrede. Ali, to je već pitanje antimonopolske politike koja će, takođe, jednom doći na red ako iskreno želimo u Evropu…
Za državu, niže carine umanjuju budžetske prihode po ovom osnovu. Ključna reč je upravo ova poslednja. S jedne strane, država će, zaista, naplatiti manje carine, posebno zbog toga što EU učestvuje sa 53% u našem uvozu. S druge strane, smanjenje carina omogućava privredi da jeftinije proizvede i više proda, a potrošačima da više troše, što onda dovodi do bolje naplate PDV-a, poreza na dobit i ostalih fiskalnih prihoda. Za 2009. godinu, aktuelnim budžetom planirano je 21,6% manje prihoda od carina, ali i 28,5% više od poreza na na dobit, 14,6% od doprinosa i 12,3% od PDV-a. Izmene Zakona o carinskoj tarifi stupile su na snagu pre nepunih mesec dana, tako da bi bilo preuranjeno ocenjivati realnost ovih projekcija, naročito u okolnostima oštrog pada industrijske proizvodnje i uvoza, ali poenta ostaje ista.
Teza broj 3: Primena Sporazuma će upropastiti srpska preduzeća
Za privredu, Prelazni trgovinski sporazum ima dvostruki efekat. Iz Evropske unije uvozimo veliki deo opreme i repromaterijala koji se ne proizvode u Srbiji – samo prošle godine njihova vrednost premašila je 5 milijardi evra ili 1/3 ukupnog uvoza. Kod ovih proizvoda snižavanje carina biće postepeno, do njihovog potpunog ukidanja nakon 3, 5 ili 6 godina. Na taj način, našim preduzećima otvoriće se prostor za snižavanje troškova proizvodnje i cena i podizanje njihove konkurentnosti.
Najviše smisla od svih primedaba na Sporazum ima ona koja kaže da mnoge naše firme neće moći da izdrže jeftiniju konkurenciju iz Evropske unije. Ova pretpostavka implicira da se njihova roba sada kupuje pre svega zato što je zaštićena carinama, a ne zbog toga što je boljeg kvaliteta ili ima nižu cenu na osnovu efikasne upotrebe proizvodnih faktora. Na globalnom nivou, trend je da se ovakva veštački stvorena konkurentnost eliminiše liberalizacijom trgovine, jer se polazi od toga da potrošači imaju pravo da dobiju što viši kvalitet uz što niže cene, bez obzira na poreklo robe. Od ovog pravila izuzetak je jedino poljoprivreda.
Nesporno je da jedan deo naše privrede ne može da se takmiči sa inostranim konkurentima i opstane u uslovima otvorenog uvoza. Iz tog razloga, Sporazum i predviđa postepeno smanjivanje carina na industrijske proizvode – za najosetljiviju grupu prelazni period do njihovog ukidanja je 6 godina, za vrlo osetljive proizvode – 5 godina, a za osetljive – 3 godine. U međuvremenu, oni će morati da se prilagode novim uslovima ili da propadnu, ali to je zakon tržišta. Ako nam je cilj da izgradimo efikasan sistem, niko ne bi smeo da plaća cenu lošeg upravljanja i pogrešnih poslovnih odluka drugih. Masovni slučajevi socijalizacije gubitaka privatnog sektora na Zapadu nikako ne treba da nam služe kao primer.
U nečemu su kritičari Sporazuma ipak u pravu – naša preduzeća prinuđena su da konkurišu u neravnopravnim uslovima, jer ih njihov biznis u Srbiji mnogo košta. Zato moramo hitno da napravimo stimulativno poslovno okruženje, da reformišemo državu, usvajamo zakone, obuzdavamo korupciju… Samo pod tim uslovom Srbija će biti privlačna i za domaće i za strane investitore i osetiće sve prednosti koje nam nudi Sporazum.
Dragan Pejčić, SIEPA
broj 53, mart 2009.