Kraj februara u Srbiji znači podvlačenje i poslednje crte ispod izveštaja o poslovanju kompanija u protekloj godini. Istovremeno, otpočinje period trajanja nada akcionara da će dobiti neki dinar iz ostvarene dobiti u eventualnoj raspodeli na skupštini akcionara. Ako preslikamo dosadašnju korporativu istoriju ovdašnjeg tržišta, verovatno će i ove godine sve ostati samo na nadanjima.
U nedugoj domaćoj korporativnoj istoriji, mnogobrojni pojedinačni vlasnici akcija itekako su savladali kurs o pravima manjinskih akcionara. Doduše, većina naučenih lekcija bila je na ličnim primerima kršenja principa korporativnog upravljanja usled zakonske poroznosti, dok su retki svetli izuzeci bili isključivo vođeni dobrom voljom većinskih vlasnika ili dominantnih akcionara. Među raznim povredama akcionarskih prava skoro da je neprimetno prolazilo kršenje prava na učešće u dobiti, ukoliko je kompanija ostvari, verovatno usled odomaćenog shvatanja da je ono na vrhu piramide poštovanja manjinskih prava i prilično daleko od trenutne slike korporativne stvarnosti.
Dividende
Suština korporativnog organizovanja privrednih društava jeste zajedničko udruživanje kapitala pri čemu se, srazmerno uloženim sredstvima, snosi rizik ali i pozitivni efekti koji iz poslovnog delovanja proisteknu. Ovaj bazični princip funkcionisanja akcionarskih društava nije menjan još od prvobitnih „korporacija“ oličenih u prekookeanskim poduhvatima finansiranim od strane nekolicine ulagača do sadašnjih akcionarskih društava koja katkad broje milione članova koji se međusobom i ne poznaju. I dok su prototipi akcionarskih društava deobu dobiti sprovodili nakon prispeća brodova iz novootkrivenih zemalja, kompanije osnovane u ovoj formi nakon usvajanja izveštaja o poslovanju iz prethodne godine odlučuju o eventualnoj isplati dela dobiti – dividende – akcionarima.
Naravno, isplata dividendi akcionarima kada kompanija ostvari dobit nije zakonska obaveza niti postoji bilo kakav ugovor koji reguliše pravo akcionara da mora dobiti dividendu na godišnjem ili tromesečnom nivou (osim u slučaju preferencijalnih akcija). Štaviše, postoje dobre, profitabilne kompanije koje u dužem vremenskom periodu uopšte ne vrše isplatu dividende ali isključivo usled velikog potencijala rasta kada se reinvestiranjem profita može znatno uvećati vrednost kompanije. Brojna istraživanja utvrdila su da na duži rok ponovno ulaganje profita donosi akcionarima kudikamo veću korist nego da su sredstva isplaćivana putem dividendi. Ovo naravno samo u slučaju da kompanija na raspolaganju ima profitabilne projekte koji imaju potencijal dosta veći nego što su investicione mogućnosti svakog akcionara ponaosob.
S druge strane, kompanije koje ne karakterišu visoke stope rasta odlučuju se za isplatu dividende čija visina zavisi, s jedne strane, od ostvarenog poslovnog rezultata a sa druge od nivoa likvidnih sredstava koji kompanija mora zadržati da bi obezbedila nastavak uspešnog poslovanja. Isplata dividendi predstavlja jedan od najboljih načina kojim kompanija ulagačima govori o stanju njenih fundamenata, učinku u zadnjoj godini i perspektivama u sledećoj. Solidan dividendi prinos (količnik isplaćene dividende i tržišne vrednosti akcije) koji kompanija održava tokom vremena obezbeđuje više nego dobar imidž pred investicionom javnošću. U uslovima finansijskih kriza i silaznog trenda tržišta, dividende imaju još jednu značajnu ulogu. One su najjače sidro koje ulagačima vraćaju veru u tržište iz prostog razloga što opipljiva suma novca koju dobiju nakon usvojenog godišnjeg računa stoji kao jedina moguća kontrateža padu vrednosti akcija i sumnjama ulagača u vrednosne papire.
Naravno, isto kao što kontinuirane i visoke dividende ulivaju poverenje ulagačima u poslovanje kompanije, njihovo smanjivanje ili pak izostanak pouzdan su signal da je kompanija upala u neprilike. Stoga, na razvijenim tržištima, nisu retki slučajevi preduzeća koja su pošto-poto nastojala održati vrednost isplaćivanih dividendi putem povećanog zaduživanja čime je narušavana solventnost kompanije.
Ipak, pozitivni impulsi isplata dividendi na poslovanje kompanije kudikamo su izraženiji. Dividende u velikoj meri disciplinuju menadžment prilikom donošenja investicionih odluka. Kompanije koje isplaćuju deo dobiti mnogo su efikasnije u korišćenju sopstvenog kapitala, menadžment ovih preduzeća obično nije spreman preplatiti eventualnu akviziciju niti pokušati da sprovede neku od tehnika kreativnog računovodstva i tako iskrivi bilanse kompanije. Jednom ili više puta godišnje, isplata dividende drži fokus direktorima na donošenju pravih odluka dok dodatni pritisak u tom pravcu vrši prosta činjenica da dividende, iako nisu zakonska obaveza, predstavljaju vrstu javnog obećanja sadašnjim i potencijalnim ulagačima koje u slučaju ne ispunjenja može umanjiti vrednost akcija ali i poljuljati poziciju menadžmenta koji upravlja kompanijom.
|
align=“center“>Emitent |
align=“center“>dividenda |
|
|
align=“center“>u novcu |
align=“center“>u akcijama |
|
|
AIK banka a.d. , Niš |
align=“right“>36,5 dinara |
align=“right“>4% |
|
Univerzal banka a.d. , Beograd |
align=“right“>- |
align=“right“>7% |
|
Energoprojekt holding a.d. , Beograd |
align=“right“>- |
align=“right“>4% |
|
Metals banka a.d. , Novi Sad |
align=“right“>- |
align=“right“>5% |
|
Metalac a.d. , Gornji Milanovac |
align=“right“>90 dinara |
align=“right“>- |
|
Bambi Banat a.d. , Beograd |
align=“right“>109 dinara |
align=“right“>- |
|
Tigar a.d. , Pirot |
align=“right“>87,63 dinara |
align=“right“>- |
|
Alfa plam a.d. , Vranje |
align=“right“>648 dinara |
align=“right“>33,30% |
|
Telefonija a.d. , Beograd |
align=“right“>- |
align=“right“>14,20% |
Srpska posla
Domaća akcionarska društva teško se mogu ukalupiti u gore navedene principe i pravila, ali ne samo stoga što su nastala veštačkim putem tj. transformacijom društvenih preduzeća. Glavni problem je bio, nažalost i ostao, u neregulisanom ambijentu koji je vodio stvaranju kompanija korporativne forme čiji je opstanak u okvirima svetski prihvaćenih standarda zavisio isključivo od volje većinskog vlasnika.
U prvim godinama tranzicionog funkcionisanja, veliki broj domaćih akcionarskih društava gotovo da nije odudarao od svojih prethodnika, društvenih preduzeća u nesvojinskom konceptu, pa je nekakvo poštovanje prava malih akcionara, stoga i njihovog učešća u dobiti, bilo bespredmetno. Delimična ili, pak, nešto značajnija promena vlasničke strukture, koja je kasnije usledila, nije donela mnogo promena po pitanju poštovanja dividendnih prava malih akcionara. Jednostavno, sila zakonske prinude koja bi nametnula pravila korporativne igre nije bila ni konzistentna ni postojana a u najmanju ruku nije bila jednaka za sve učesnike.
Pregled prošlogodišnjih isplata dividendi kompanija čijim se akcijama najviše trgovalo na Beogradskoj berzi, najbolje pokazuje trenutni nivo poštovanja prava akcionara u pogledu raspodele dobiti. Činjenica da su ove kompanije u godini, nakon ostvarenih rekordnih poslovnih rezultata, tek delić dobiti u novcu transferisale akcionarima u najmanju ruku dovodi pod sumnju opstanak ovdašnjeg modela funkcionisanja korporacija. Isplata dividendi u akcijama teško da je mogla zadovoljiti akcionare, naročito što bi takvi efekti, uprkos nevelikoj efikasnosti tržišta, brzo bili neutralisani kroz pad cene akcija za procenat novoemitovanih. Stoga, ne treba se previše čuditi što se trenutno pojedinim kompanijama trguje na vrednostima 2-3 puta većim od njihove dobiti što bi teško bio slučaj da imaju istoriju redovne isplate znatnog dela dobiti.
Istina, mnoge korporacije u proteklom periodu ostvarile su značajne stope rasta te je politika neisplaćivanja dividendi imala realnog opravdanja, mada je bilo dosta i drugih razloga koji su motivisali ovakvo ponašanje menadžmenta, čitaj većinskih vlasnika. Postupci neiskazivanja dobiti, prelivanja profita i druge prevarne radnje od strane dominantnih akcionara, postali su uobičajena slika ovdašnjeg tržišta na koju su se ulagači morali navići. Jednostavno, dominantni akcionari kompaniju koju kontrolišu smatraju isključivo svojim vlasništvom dok trenutna regulativa i naročito način njenog sprovođenja teško da može promeniti ovo ustaljeno gledište.
Ovakav nivo poštovanja principa korporativnog upravljanja, uz aktuelnu krizu i goruće pitanje likvidnosti kompanija koje sa njom ide, verovatno će jednoznačno odrediti sudbinu raspodele korporativnih dobiti i u tekućoj godini. Za transparentan i pravedan sistem deobe korporativnih profita koji će ravnopravno tretirati sve akcionare očito biće neophodan znatno viši nivo razvoja akcionarstva.
Nenad Gujaničić
broj 53, mart 2009.