Privid puta

Otpočinjanjem „tehničkog dijaloga“ 2001. godine sa Evropskom komisijom otpočinju i nade o postizanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pregovori su vođeni od novembra 2005. parafiranje je obavljeno 2007. a potpisivanje je usledilo aprila 2008. godine. Uprkos našim nadanjima 15. septembra prošle godine savet ministara EU za spoljne poslove nije dao pozitivno mišljenje da bi se započeo proces ratifikacije Sporazuma o pridruživanju kao i privremenog trgovinskog sporazuma.

lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm; text-align: justify;“>Vlada Srbije donela je potpom odluku o jednostranom primenjivanju prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, a u domaćoj javnosti tinja polemika da li Srbija od toga ima veće štete ili koristi?

Bivši SIP-ovac Stanko Nick, kasnije savetnik hrvatskog predsednika Mesića i još kasnije hrvatski ambasador… pretočio je svoje dugo diplomatsko iskustvo u knjigu čiji je naslov „Uloga savetnika u modernoj diplomatskoj službi“. Slutim da naš današnji ministar spoljnih poslova nije pročitao tu knjigu pre nego što je, uprkos upozorenju Oli Rena da Srbija ne podnosi zahtev za prijem u punopravno članstvo u EU, ipak ostao pri toj nameri. Ren je pokušao da nam pomogne da izbegnemo šamar odbijanja. Ministri, pa i ministri spoljnih poslova, uglavnom se danas ne biraju po stručnosti, nego po političkoj podobnosti. Međutim u ozbiljnim zemljama ministri konsultuju stručne savetnike, kako bi izbegli neodmerene poteze. Koliko god detronizovana, diplomatija je još uvek oblast u kojoj se više postiže razumom nego arogancijom. Ona zapravo i postoji da bi ispravljala gluposti silništva, bilo koje vrste. Lično znam bar pet iskusnih diplomatskih stručnjaka, koji bi vrlo razložno savetovali ministru Vuku da borbeni stav sačuva, ako pređe u Ministarstvo odbrane, a dok je tu gde je, spusti malo durbin i gleda da ne pravi gluposti ni sebi, ni zemlji. Junačenja za domaću upotrebu nemaju dobar efekat na onoga sa kim se treba ozbiljno razgovarati, pogotovo ako se pritom od njega traži nešto što ne pripada automatski. Mogao je ministar uočiti ko je sve pre njega sedeo u toj ministarskoj fotelji: Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac… pa čak je i Miloševićev Žika Seljak znao preciznije čemu služi ministarstvo i zaposleni u njemu.

Hronologija natezanja
Otpočinjanjem „tehničkog dijaloga“ 2001. godine sa Evropskom komisijom otpočinju i nade o postizanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pregovori su vođeni od novembra 2005. parafiranje je obavljeno 2007. a potpisivanje je usledilo aprila 2008. godine. Uprkos našim nadanjima 15. septembra prošle godine savet ministara EU za spoljne poslove nije dao pozitivno mišljenje da bi se započeo proces ratifikacije Sporazuma o pridruživanju kao i privremenog trgovinskog sporazuma. Može se nama svideti ili ne, ali je obrazloženje vrlo jasno – neispunjavanje uslova, pre svega u saradnji sa Hagom, zbog kojega su Holandija i Belgija uskratile svoje glasove. Odgovor na to, da nije sa naše strane, bio bi komičan. Mi ćemo, kaže se, „jednostrano“ početi da primenjujemo odluke trgovinskog sporazuma! Šta to znači? Da ćemo se držati standarda koje propisuje EU o kvalitetu robe i usluga. Pa to zapravo može čak i ona autoproklamovana mafijaška država Transnistija, koju ama niko na svetu nije priznao, jer baš nekoga briga da li ćete vi u svojoj kući trošiti robu evropskog ili podnjestrovskog kvaliteta.

Semantička zamka u koju naši političari misle da ce uvaliti Evropu, pokušaj je da poglede sa svoje nemoći, nesposobnosti, neodlučnosti i oklevanja skrenu na tuđu stranu, verujući da je njihov sopstveni narod toliko glup da to neće prozreti. Otuda i sistematska tvrdnja da nas Evropa ne voli, da nas šikanira, da nas baca u zagrljaj drugome… Krajnje je vreme da shvatimo kako Evropa ima ozbiljnija posla nego što je briga o nama. Ona je danas u teškoj finansijskoj krizi koja se lako može izroditi u nepredvidive ekonomske, socijalne i političke erupcije. Pritom bi trebalo da imamo u vidu kako Evropska unija broji 494 miliona stanovnika, a mi – 7,5 miliona, to je 56,8 puta više. Po bogatstvu (podaci MMF) EU ima BDP od 16.905 a mi 39,8 milijardi dolara što će reći da je vrednost onoga što se svake godine stvori u EU 424,7 puta veća nego u Srbiji. Treba li da ređamo takve podatke da bismo shvatili gde nam je mesto. Da li je ikada EU nastupala prema nama sa tog pijedestala veličine i bogatstva? Red bi bio da konačno postavimo sebi pitanje: Želi li to Evropa da se učlani u Srbiju ili obratno? I blentavo zvuči: „Bolje grob…“ kada niko ne nameće ropstvo kao alternativu.

Zdušno se manipuliše tvrdnjom kako EU šikanira Srbiju postavljajući joj sve nove i nove zahteve odlažući tako njen prijem u nedogled. Ako je šta zaista stabilno u EU to je briselska birokratija, koja bez izuzetka i bez ikakvih emocija procenjuje koliko ko ispunjava postavljene zahteve. Primera radi, Hrvatska je početak pregovora o članstvu čekala četiri godine. Međutim Turska je još 1963. godine potpisala sa tadašnjom EEZ Akt o posebnim vezama, 1970. godine potpisan je Protokol kojim su definisane obaveze Turske za pridruživanje. Neke od tih obaveza (ukidanje smrtne kazne, ravnopravnost žena) bile su dovoljan razlog da pregovori tinjaju jedno vreme i budu obnovljeni punim tempom 2005. godine. Dakle, ta zemlja čeka 36 godina i ne optužuje za to EU, jer zna da iz unutrašnjih razloga nije u stanju da ispuni zahteve. Pritom je EU nesumnjivo interesantniji partner Turska nego Srbija. Evo i zašto: Turska je teritorijalno 8,8 puta veća od Srbije, po broju stanovnika 9,6 puta veća, BDP joj je 15,3 puta veći od našeg, BDP po stanovniku joj je za 62 odsto veći od našeg, ima preko 5 miliona građana koji rade u EU, zbog svog ekonomskog i geostrateškog značaja postala je jedna od članica G 20 – onih koji će u aprilu postavljati koncepciju reorganizacije sveta, otac njihove nacije je bio proevropski reformator Kemal Ataturk, a naše Dobrica Ćosić. Pošteno, koga biste vi pre primili u zajedničku kuću?

Rojenje briga
Evropska unija je u paničnoj situaciji. Po shvatanju vrlo otvorenih evropskih ekonomista, širenje Unije izvedeno je prenaglo i preterano masovno. Ta se teza argumentuje današnjim katastrofalnim stanjem u svim tranzicionim zemljama koje su joj se pridružile – „ na istočnim frontom“ – po novinarskom žargonu. Izuzetak čine Slovačka sa verovatnim rastom BDP od 1,8 i Slovenija sa 0,6 odsto uz seriju minusa kao predznaka proizvodnje i BDP i pluseva koji označavaju samo inflaciju u ostalim zemljama iz te grupe. Sve to moraće da pokriva zajednička sve praznija kasa Unije. Podela na frontove, kao u ratno vreme, svedoči da se sadašnja situacija shvata kao rat u kojem svako gleda kako će da preživi. Postoje još „zapadni“ (Nemačka, Holandija, Francuska) i „južni“ front, koji još zovu i PIGS (Portugal, Italija, Grčka i Španija, a kasnije je dodato još jedno „I“ za Irsku) – zemlje koje su najviše zahvaljujući Nemačkoj kancelara Kola ušle u zonu evra, ali nikada nisu uspele da dovedu u red svoje javne račune. Osnovna karakteristika ove grupe je što one iako to čine istim novcem, plaćaju do tri odsto veću cenu kapitala na svetskom tržištu od Nemačke ili Francuske.

U osnovi monetarne unije stoji pravilo da je moneta jedinstvena, a da su gubici stvar svake zemlje ponaosob. Pokazuje se sada da i to ima opasne potencijale koji podrivaju zajednički novac. Nemačka je stavila do znanja da će pristati da pomogne pojedine zemlje da ne bi ispale iz zajedničkog novca, jer (u pitanju nije altruizam) u tim piigs zemljama nemačke banke imaju datih kredita u iznosu od preko 700 milijardi evra. Dakle redosled spasavanja će biti taj – prvi piigs, zatim „istočni front“, a pred ostalim evropskim zemljama, van članstva u EU, koje u novinarskom žargonu krste kao „treći zid“ (Turska, Srbija, Bosna, Albanija, Makedonija i Ukrajina) i sve redom voljne da uđu u EU, vrata unije zatvaraju se uočljivo brzo. Ni za Hrvatsku i Island, koje su najbliže tim vratima, nije garantovano da će uspeti obe da utrče. Naime, skandinavske zemlje će držati nogu u vratima dok Island ne uđe, ali je malo verovatno da će iko učiniti slično za Hrvatsku. Tu se tek vidi koliko je slovenačka ucena temeljito proračunata – hrvatska ulaznica lako može biti komad Piranskog zaliva, koliko da Slovenija stekne izlaz na ekstertorijalne vode.

Da li je sada nešto jasnije kako mi našim prkosom mlatimo praznu slamu. Nismo ozdravili od Miloševićeve (ili nacionalne) bolesti da gnjavimo, otežemo, ucenjujemo, izigravamo šerete, mahere, uvređene frajle… i konačno pristanemo onda kada je to najgore po nas. Bojim se da nije Mladića i Hadžića, kako bismo našli neki drugi argument. Pesimizam, dakako, ničemu ne vodi. Prvo, ova se procena ne mora pokazati kao tačna. Drugo, moguće je uraditi jako mnogo na približavanju evropskim kriterijumima, ako nam je stalo do njih, i van formalnog članstva. Bilo bi to pozdravljeno i prihvaćeno kao odlična preporuka za srećnija vremena kada se EU ponovo otvori. Nije sve u međudržavnim parama. Otvore li se granice, odnosno vizni režim učini normalnijim, postoji mogućnost većeg pojedinačnog poslovnog povezivanja i stvaranja materijalne koristi.