Uzbekistan je do skora bio poznat po izrabljivanju radne snage, a posebno dečije. Međutim, ohrabrujuć je podatak da se uz dovoljno volje i u ovakvim društvima eksploataciji može stati na put, a to se upravo desilo kada su preprodavci počeli da bojkotuju kupovinu pamuka koji u veoma nehumanim uslovima beru deca.
Prema navodima Gardijana, Uzbekistan je veliki deo privrede zasnivao na eksploataciji radne snage, čija najgora karakterstika je uprkos tome što ima 40% nezaposlenih među starijom populacijom, ipak bila dečiji rad. Država je u sprezi sa poslodavcima imala uticaj na stotine hiljada dece koja su „odustajala“ od školovanja, kako bi brala pamuk na visokim temperaturama, u lošim uslovima, zarad mizernih nadnica.
Proizvodnja pamuka je bila pod državnom kontrolom, a proizvod je bio namenjen najvećim svetskim proizvođačima odeće, ili preprodavcima pamuka. Novac koji se iz toga slivao u državu, samo je ojačao represivni režim. Međutim, nedavno je došlo do obrta.
Sve je počelo idejnim zaokretom kod nekih društveno odgovornih kompanija iz tekstilne industrije, koje su primorale vlasti Uzbekistana da potpišu konvencije Međunarodne organizacije rada koje ih obavezuju da se pridržavaju svetskog standarda rada i prestanu da ekploatišu decu. Sada se postavlja pitanje da li će ova odluka ostati mrtvo slovo na papiru, ili će Uzbekistan regulisati datu oblast i dozvoliti nezavisnim organima da sprovode monitoring.